Пређи на садржај

Tahoklin

С Википедије, слободне енциклопедије
Na skici Sunčeve unutrašnjosti tahoklin je obojen zelenom bojom.
Grafik unutrašnje rotacije Sunca na kom se s leva na desno može videti skoro uniformna rotacija u centralnoj radijativnoj zoni i diferencijalna rotacija u spoljašnjoj konvektivnoj zoni. Tahoklin je prelaz između ove dve zone.

Tahoklin je tanka prelazna oblast između radijativne i konvektivne zone u unutrašnjosti Sunca. Pošto je radijativna zona okarakterisana uniformnom, a konvektivna zona diferencijalnom rotacijom, tahoklin je oblast između te dve vrste rotacija u Sunčevoj unutrašnjosti. Opisuje se kao tanak makazast sloj.

Ocenjuje se da se tahoklin nalazi na udaljenosti od oko 70% Sunčevog poluprečnika od centra Sunca i da mu je širina manja od 5% poluprečnika Sunca.

Tahoklin se karakteriše srednjim meridijanskim cirkulacijama, protocima između radijativne i konvektivne zone.[1]

Tahoklin je otkriven 1998. godine nakon helioseizmološke analize unutrašnje strukture Sunca. Pokazana je diferencijalna rotacija provodne spoljašnje zone i rotacija krutog tela radijativne unutrašnjosti. Tahoklinom je nazvana tanka makazasta zona na prelazu između zona sa diferencijalnim i uniformnim rotacionim kretanjem. Pod tahokinom se podrazumeva početni deo stabilne oblasti provodne zone.[2]

Prvi istraživački rad o tahoklinu je objavljen 1992. godine od strane Spiegela i Zahna koji su preko laminarnog, hidrodinamičkog modela opisali kako srednje meridijanske cirkulacije (protoci između zona) obrazuju prostor Tejlor-Praudmanovog stabilnog stanja.[1]

Osobine strukture tahoklina

[уреди | уреди извор]
Podaci o strukturi zone tahoklina[2]
Udaljenost od centra jezgra 0,693 ± 0,02 Rs ≈ 482.000 km
Debljina 0,039 Rs bez donje granice[3]; 0,019 Rs[4]
Zavisnost od širine ω = ωeq (1-a2 μ2-a4 μ4), a2 ≈ a4 ≈ 0,015
Oscilacije perioda 1,3 godine[5]
Gustina ~ 0,2 g/cm³
Temperatura ~ 2 x 106 K
Pritisak ~ 6 x 1012 Pa
Jačina polja ~ 104 - 105 G

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Sunčev tahoklin, Samousaglašen model magnetnog ograničenja, Toby Wood, Queens’ College, Kembridž, str 27-28. pristupljeno: 27. decembar 2014.
  2. ^ а б [Sunčev tahoklin: transport ugaonog momenta, srednji protok i nestabinosti], Steve Tobias, Univerzitet Leeds, pp. 6–8; pristupljeno: 27. decembar 2014.
  3. ^ Charbonneau, 1999. godine
  4. ^ Elliott & Gough, 1999. godine
  5. ^ Howe, 2000. godina
  • Opšta astrofizika, Vukićević-Karabin Mirjana, Atanacković Olga, стp. 208, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 2010. ISBN 978-86-17-16947-1.