Јуриј Скуратов

С Википедије, слободне енциклопедије
Јуриј Скуратов
Име по рођењуЮ́рий Ильи́ч Скура́тов
Датум рођења(1952-07-03)3. јул 1952. (71 год.)
Место рођењаУлан Уде, СССР
ДржављанствоРусија
ОбразовањеМосковски државни универзитет Ломоносов

Јуриј Иљич Скуратов (рус. Ю́рий Ильи́ч Скура́тов; Улан Уде, 3. јул 1952) руски је правник и бивши политичар.

Биографија[уреди | уреди извор]

Скуратов је рођен у Улан Удеу. Од 1995. до 1999. године био је генерални тужилац Русије. У фебруару 1999. открио је постојање ФИМАЦО-а [1]

Подржан ревизијом финансијских и економских активности Канцеларије Генералног тужиоца Русије коју је истраживао Николај Јемељанов (рус. Николай Емельянов), Скуратов је предводио истрагу о корупцији против бившег вршиоца дужности генералног тужиоца Русије Алексеја Иљушенка (рус. Алексей Николаевич Ильюшенко) и његовог пријатељ Пет Јанчева (рус. Петр Янчев).[2][3][4][5][6] Иљушенко је био приморан да поднесе оставку 8. октобра 1995. због оптужнице на 97 томова текста, која укључује крађу 25 милиона тона руске нафте вредности 2,7 милијарди рубаља, од компаније Balcar Trading (рус. СП Балкар-Трейдинг ) која је формирана у Балашихи и била је једна од највећих руских трговаца нафтом почетком и средином 1990-их и у конкуренцији са интересима Бориса Березовског. БАМ-Кредит ( рус. банк «БАМ-кредит» ), који је имао рачуне Балкар Традинг, био је доминантни финансијер ископавања злата у областима Икркутсак и Магадан. Због швајцарске кривичне истраге, женевски истражитељ С. Еспозито замрзнуо је швајцарске рачуне швајцарског огранка Балкар Трејдинг-а, који је 28. јуна 1994. године основана лажна компанија у власништву обе његове супруге Татјане Владимировне Иљушенко (рус. Татьяна Владимировна Ильюшенко), који је такође био адвокат Балкарске банке (рус. "Балкар-банка"), и Пјотр Головинов (рус. Петр Головинов) који је био Јанчевова десна рука и организовао кретање страних средстава Балкар Традинга, БАМ-Цредита и Руског дома Селенга (РДС) (рус. АОЗТ «Русский Дом Селенга» (РДС) швајцарској фирми „Balcar Trading Sari“. Дана 1. новембра 1996. године, оптужница тужиоца у Женеви потврдила је замрзавање рачуне у Швајцарској и Иљушенко је био притворен у претпретресном затвору током наредне две године. Међутим, 11. маја 2001. ове оптужбе против Алексеја Иљушенка и његовог пријатеља Петра Јанчева (рус. Петр Янчев), који је био на челу Balkar Trading, одбацио је Владимир Устинов.[7][8][9][10][11]

Крајем 1990-их, Скуратов и Карла Дел Понте са Филипеом Туровером који је обезбедио доказе, истраживали су корупцију у коју су умешани високи руски званичници.[12][13][14] Раније су и италијански и немачки порески службеници започели истраге о корумпираним руским званичницима. Фелипе Туровер Чудинов, виши обавештајац у дирекцији за спољне обавештајне послове КГБ-а, тврди да је 15 милијарди долара средстава ММФ-а пребачено преко Швајцарске, Лихтенштајна и карипских земаља као непријављен готов новац или обшчак за подршку операцијама и компанијама које су пријатељске спрам Кремља.[15][16][17][18][19][20][21][22]

У априлу 1999. тадашњи шеф ФСБ-а Владимир Путин и министар унутрашњих послова Сергеј Степашин одржали су телевизијску конференцију за штампу на којој су разговарали о видео снимку који су и Михаил Швидкој и Михаил Лесин пристали да објаве и који је емитован широм земље 17. марта на државном каналу РТР који је приказивао голог човека веома сличног Скуратову, у кревету са две младе жене.[23][24] Овај видео је објављен након што је истраживао бројне корумпиране званичнике, укључујући Александра Мамута и Павела Бородина и Владимира Путина и почео је да испитује оптужбе за корупцију председника Бориса Јељцина и његових сарадника: видео је наводно служио за компромитовање Скуратова.[25][26] Он је отпуштен само неколико дана пре другог претреса власника Мабетека, албанског бизнисмена Беџета Пацолија, који је повезан у текућој истрази о прању новца која је почела 1992. у Берну, у коју су били укључени Пацоли и званични Јакутија (рус. Якутия). Они су се бавили златом и дијамантима, посебно градоначелник Јакутска Павел Павлович Бородин који је био Путинов човек за пренос имовине председничког одељења за управљање имовином на ДОО предузећа и заједничка предузећа током почетка 1997. године.[27][28][29][30][31]

Почетком 2000. Филипе Туровер је из своје швајцарске резиденције послао поруке московским тужиоцима „Спреман сам да причам о Путину. Увек твој Туровер." Руски тужилац Руслан Тамаев (рус. Руслан Тамаев) водио је руску истрагу о Мабетеку која је окончана када су његова полубраћа Хасан и Хусеин оптужени за илегално поседовање дроге и оружја, а он је потом уклоњен из истраге. Неколико месеци касније оптужбе против његове полубраће су одбачене.[32]

У априлу 2000. године, Скуратов је отпуштен са места главног тужиоца након што је одслужио суспензију због оптуживања највиших званичника за корупцију.[33][34]

Председничка кампања 2000[уреди | уреди извор]

Скуратов се 2000. године кандидовао на председничким изборима у Русији.

Скуратовова кампања је углавном приказивала рекламе које су имале за циљ да поправе штету коју је његовој репутацији нанео видео снимак који је објављен 1999.[35] Ове рекламе су га приказивале као пристојног породичног човека и верног мужа који је био жртва „лажи“ и „измишљотина“.[35]

У ограниченом покривању које му је додељено, руски медији су га третирали као периферног председничког кандита.[35]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Powell, Bill (28. 3. 1999). „Follow the Money”. Newsweek. Архивирано из оригинала 4. 3. 2014. г. Приступљено 10. 4. 2021. 
  2. ^ КАРЫШЕВ, ВАЛЕРИЙ. ЗАПИСКИ "БАНДИТСКОГО АДВОКАТА": Закулисная жизнь братвы глазами "защитника мафии". See Глава восьмая: ДЕЛА ФЭЭСБЭШНЫЕ (Chapter 8) sections ДЕЛО ЯНИЧЕВА - ИЛЬЮШЕНКО, Я "НАЕЗЖАЮ", and МЕНЯ ПОДСТАВИЛИ?!
  3. ^ Galaxy (1998)
  4. ^ Galaxy
  5. ^ Galaxy: publications
  6. ^ Galaxy: svit
  7. ^ Ильюшенко Алексей Николаевич: бывший и.о. Генпрокурора РФ
  8. ^ Алексей Николаевич Ильюшенко
  9. ^ Отчеты о проделанной работе
  10. ^ Неприкасаемые: Что скрывает некоторые люди в синих мундирах
  11. ^ Прайс от Прейса или «Русский дом селенга» по-английски
  12. ^ Yablokova, Oksana (29. 12. 1999). „Skuratov: 'Turover List' Is Real”. The Moscow Times. Архивирано из оригинала 23. 2. 2021. г. Приступљено 10. 4. 2021. 
  13. ^ Elsässer, Jürgen (децембар 2002). „Interview by Jürgen Elsässer with Felipe Turover on Carla Del Ponte”. Konkret. Приступљено 10. 4. 2021. 
  14. ^ Овчинников, О. (Ovchinnikov, O.) (8. 11. 2000). „ЦБ - центральный Банд ...” [Central Bank - Central Gang ...]. Compromat.ru (на језику: руски). Приступљено 10. 4. 2021. 
  15. ^ Belton 2020, стр. 91–5.
  16. ^ „Un español, clave en el escándalo de corrupción que salpica al Kremlin: Estados Unidos pide al FMI que suspenda sus préstamos a Rusia” [A Spaniard, key to the corruption scandal that dots the Kremlin: U.S. calls on IMF to suspend its loans to Russia]. El Pais (на језику: шпански). 28. 8. 1999. Архивирано из оригинала 15. 8. 2014. г. Приступљено 10. 4. 2021. 
  17. ^ Fernandez, Rodrigo (28. 8. 1999). „Felipe Turover, un aventurero en el Kremlin: Retrato del español cuyas revelaciones sobre el desvío de fondos implican al entorno de Yeltsin” [Felipe Turover, an adventurer in the Kremlin: Portrait of the Spaniard whose revelations about the diversion of funds involve Yeltsin's surroundings]. El Pais (на језику: шпански). Архивирано из оригинала 4. 7. 2019. г. Приступљено 10. 4. 2021. 
  18. ^ Fernandez, Rodrigo (4. 9. 1999). „Un banquero suizo, hombre clave en la trama internacional de la corrupción rusa: Bruce Rappaport, embajador de Antigua en Moscú, en el punto de mira de la justicia” [A Swiss banker, key man in the international plot of Russian corruption: Bruce Rappaport, Antigua's ambassador to Moscow, in the spotlight of justice]. El Pais (на језику: шпански). Архивирано из оригинала 15. 8. 2014. г. Приступљено 10. 4. 2021. 
  19. ^ „The Enigmatic Mr. Turover & Mabetex Case”. Intelligence Online. 2. 3. 2000. Архивирано из оригинала 15. 1. 2021. г. Приступљено 10. 4. 2021. 
  20. ^ Higgins, Andrew (20. 9. 1999). „Swiss Shop Might Carry Clues To Russia Money-Laundering Case”. Wall Street Journal. Архивирано из оригинала 11. 12. 2020. г. Приступљено 10. 4. 2021. 
  21. ^ „Felipe Turover”. Intelligence Online. 8. 3. 2001. Архивирано из оригинала 22. 8. 2020. г. Приступљено 10. 4. 2021. 
  22. ^ Блеф Archived as Компромат на Путина еще "не вброшен", но отпор клеветнику Туроверу уже дан
  23. ^ Качкаева, Анна (Kachkaeva, Anna) (11. 7. 1999). „Михаил Лесин” [Mikhail Lesin]. Радио Свобода (на језику: руски). Приступљено 20. 8. 2021. 
  24. ^ Litvinenko, Alexander (5. 7. 2006). „The Kremlin Pedophile”. Chechenpress. Архивирано из оригинала 11. 12. 2008. г. Приступљено 14. 12. 2008. [потребна верификација]
  25. ^ Hodge, Nathan; Grove, Thomas (11. 1. 2017). „Trump Dossier Spotlights Russian History of 'Kompromat'”. The Wall Street Journal. Moscow. Приступљено 11. 1. 2017. 
  26. ^ Bohlen, Celestine; Banerjee, Neela (13. 10. 1999). „Little-Known Power Broker Emerges in Kremlin Scandals”. The New York Times. Приступљено 10. 4. 2021. 
  27. ^ Иванидзе, Владимир (Ivanidze, Vladimir) (7. 5. 2000). „Якутский дом в Лугано. Российские корни "Мабетекса"” [Yakut house in Lugano. Russian roots of "Mabetex"]. «Соверше́нно секре́тно» (на језику: руски). Приступљено 10. 4. 2021. 
  28. ^ Степовой, Сергей (Stepovoy, Sergey) (13. 10. 2000). „Мерседес за 20 копеек. Таланты Павла Бородина. Паша-"Мерседес"” [Mercedes for 20 kopecks. Pavel Borodin's talents. Pasha- "Mercedes"]. «Стрингер» ("Stringer") (на језику: руски). Приступљено 10. 4. 2021. 
  29. ^ Бонини, Карло (Bonini, Carlo); Малагутти, Витторио (Malagutti, Vittorio) (12. 9. 2000). „Коррупция: обвинения против клана Ельцина” [Corruption: accusations against the Yeltsin clan]. Corriere della Sera (на језику: руски). Архивирано из оригинала 9. 4. 2001. г. Приступљено 10. 4. 2021.  Alt URL
  30. ^ „Международное поручение Дево (Документ) "Кремлингейт": закрыть нельзя расследовать. В чем швейцарцы подозревают бывших высокопоставленных чиновников кремлевской администрации” [Devo's international mission (Document) "Kremlingate": you can't investigate it. What the Swiss suspect of former high-ranking officials of the Kremlin administration]. «Сегодня» ("Today") (на језику: руски). 12. 9. 2000. Архивирано из оригинала 25. 2. 2001. г. Приступљено 10. 4. 2021.  Alt URL
  31. ^ Лурье, Олег. ПАККОЛИ ПОТРАТИЛ НА ВЗЯТКИ: 15 МИЛЛИОНОВ ШВЕЙЦАРСКИХ ФРАНКОВ
  32. ^ „Почему должно было развалиться дело "Мабетекса"” [Why the Mabetex case had to fall apart]. Arguments and Facts website (на језику: руски). 27. 4. 2000. Архивирано из оригинала 31. 7. 2018. г. Приступљено 10. 4. 2021. 
  33. ^ „Yeltsin attacks fraud crusader”. the Guardian (на језику: енглески). 1999-04-03. Приступљено 2020-11-19. 
  34. ^ Cullison, Alan (20. 4. 2000). „Russia's Parliament Dismisses Chief Prosecutor Yuri Skuratov”. Wall Street Journal (на језику: енглески). ISSN 0099-9660. Приступљено 21. 10. 2020. 
  35. ^ а б в „RUSSIAN ELECTION WATCH No. 9, April 2000”. www.belfercenter.org. Harvard University (John F. Kennedy School of Government). април 2000. Приступљено 4. 11. 2018. 

Литература[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јуриј_Скуратов&oldid=27618372”