Људмила Павличенко

Из Википедије, слободне енциклопедије
ЉУДМИЛА ПАВЛИЧЕНКО
Pavlichenko LM.jpg
Људмила Павличенко
Датум рођења (1916-07-12)12. јул 1916.
Место рођења Била Црква
 Руско царство
Датум смрти 10. октобар 1974.(1974-10-10) (58 год.)
Место смрти Москва,  Руска СФСР
 Совјетски Савез
Учешће у ратовима Велики отаџбински рат
Херој СССР од 25. октобра 1943.
Одликовања
Херој Совјетског Савеза
Орден Лењина
Орден Лењина

Људмила Михајловна Павличенко (укр. Людмила Михайлівна Павліченко; рус. Людмила Михайловна Павличенко; 12. јул 1916 — 10. октобар 1974) је током Другог светског рата била припадник Црвене армије и најуспешнија совјетска снајперисткиња. Избацила је из строја 309 непријатељских војника,[1] углавном користећи полуаутоматску пушку СВТ-40, и на тај начин постала најуспешнија снајперисткиња свих времена.[2][3][4] Пре тога, имала је потешкоћа да буде примљена у Црвеној армији, па јој је у почетку дозвољено да обавља само герилске подухвате. Тек кад је уочена њена стрељачка вештина, примљена је у армију са чином вишег поручника. За своје заслуге у борби против немачког агресора одликована је Лењиновим орденом.[5] Приликом немачког напада на СССР, током битке за Одесу и Севастопољ, нашла се међу браниоцима.[6][7]

Биографија[уреди]

Младост[уреди]

Људмила Павличенко је рођена 12. јула 1916. у малом украјинском селу Белој Цркви (Кијевска област) у породици радникâ. Као самоуверена, самостална и обдарена ученица, успешно је завршила девети разред у свом родном месту, пре него што се са родитељима преселила у Кијев. Након завршетка средње школе, запослила се у кијевској фабрици оружја у којој је радила као брусач. Убрзо по доласку у Кијев, учланила се у стрељачки клуб друштва ОСОАВИАКИМ у којем је успешно завршила стрељачку обуку. 1937. уписала је студије историје на Кијевском универзитету. [7]

Други светски рат[уреди]

Рат је Људмилу затекао као двадесет и четворогодишњу студенткињу историје на кијевском универзитету. Као и многи омладинци, и она је похитала да се придружи армији у жељи да брани отаџбину од инвазионих снага. У почетку су је регрутни официри сумњичаво гледали када им је саопштила да има искуства у стрељаштву. Пошто у том тренутку још нису примале жене у армију, понудили су јој да буде медицинска сестра, али је она то одлучно одбила. Доказавши своје умеће у стрељаштву, примљена је у 25. стрељачку дивизију „В. И. Чапајев“ као снајперисткиња. Постала је једна од 2000 снајперисткиња у саставу Црвене армије, од којих ће само око њих 500 дочекати крај рата. Врло брзо тога, нашла се на бојишту у близини Одесе августа 1941. године.[7]

Приликом одбране једног виса изнад села Биљивке (Одеска област), забележила је прва два убиства над румунским војницима користећи притом пушку Мосин-Наган са оптичким нишаном. Због учесталих борби са инвазионим снагама, провешће два и по месеца на ратишту са својом дивизијом у близини Одесе, где ће са полуаутоматском пушком (Токарев СВТ-40) опремљеном оптичким нишаном избацити из строја 187 непријатељских војника.[7]

Након што су Немци стекли контролу над Одесом, њена дивизија је повучена на полуострво Крим. Током борби на полуострву Крим и током битке за Севастопољ, Павличенкова, која је 8 месеци непрекидно била на првој линији фронта, рањена је шрапнелом минобацачке гранате јуна 1942. године. Само месец дана након што се опоравила од рањавања, наређено јој је да се укрца у подморницу и напусти Севастопољ. С обзиром на то да је Људмила постала један од симбола борбе против немачког агресора, њени претпостављени сматрали су да је њен живот превише драгоцен и да би њена смрт на бојишту знатно утицала на морал Црвене армије и совјетског народа. Такође, закључено је да је њена стрељачка вештина драгоцена и да би она могла знатно више да допринесе победи Црвене армије као стрељачки инструктор. До тренутка када је повучена са бојишта, Павличенко је избацила из строја 309 непријатељских војника, од којих 36 снајпериста. [7]

Послата је у Канаду и САД, поставши прва совјетска грађанка коју је примио амерички председник августа 1942. године.[7]

Стекавши чин мајора, Павличенко се више никада није вратила на ратиште. Уместо тога постала је инструктор. Обучавала је стотину совјетских снајпериста до краја рата. Године 1943. одликована је Златном звездом и проглашена је за хероја Совјетског Савеза.[7]

Послератно доба[уреди]

Након рата вратила се на кијевски универзитет. У периоду између 1945. и 1953. обављала је дужност помоћника шефа Главног штаба совјетске мормарице. Учествовала такође и у многим конференцијама и конгресима. Била је активна у Совјетском комитету ратних ветерана. Умрла је 1974. године и сахрањена је на гробљу Новодевичје у Москви.[7]

Види још[уреди]

Орден Отаџбинског рата
Овај чланак је део чланака о Великом отаџбинском рату.

Референце[уреди]

  1. Army & Navy. Lady Sniper, Time, New York 28. 09. 1942.
  2. Brayley & Bujeiro}-, н. д., 37
  3. Braithwaite, н. д., 155
  4. Pegler, н. д., 181
  5. -{H. H. Windsor Jr., Russia's Messengers of Death, Popular Mechanics, no. 80, Chicago 1943., 35
  6. Sweeting, н. д., 62
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 7,5 7,6 7,7 Sakaida & Hook, н. д., 31-2

Литература[уреди]

  • Martin Brayley, Ramiro Bujeiro, World War II Allied Women's Services, Osprey Publishing, Oxford 2001.
  • C. G. Sweeting, Blood and iron. The German conquest of Sevastopol, Brassey's Inc., Washington 2004.
  • Henry Sakaida, Christa Hook, Heroines of the Soviet Union 1941-45, Osprey Publishing, Oxford 2003.
  • Rodric Braithwaite, Moscú 1941. Una ciudad y su pueblo en guerra, Editorial Critica, Barcelona 2006. (превод на (шпански) — Francesc Fernández, Gonzalo G. Djembé)
  • Martin Pegler, Out of Nowhere. A History of the Military Sniper, Osprey Publishing, Oxford 2006.

Спољашње везе[уреди]