Ћилимарска школа у Пироту

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Ћилимарска школа у Пироту је школа коју је основала Женско друштво 1907. године.

Оснивање Ћилимарске школе[уреди]

Јуна 1905. године је Женско друштво из Београда контактирало подружину у Пироту са циљем да отворе Ћилимарску школу у Пироту. Подружина у Пироту је пак одговорила да оне немају нити моћи нити пара за тако нешто[1]. Чланице подружине су ипак 1905. године купиле разбоје како би ученице почеле да ткају ћилиме. У мају 1906. године су представнице Женског друштва из Београда дошле и разговарале са директором гимназије о изградњи радионице за ткање ћилима.

Одбор Пиротске општине је на седници 15. октобра 1906. године одлучио да им уступи плац код старе цркве ради подизања Ткачке школе и Ћилимарске радионице. Следеће године су управитељка Раденичке школе и управна чланица разговарале о надлежним пословима око оснивања Ћилимарске школе. Од Министарства привреде су добиле 4000 динара за школу[2]. Тако је настала Ћилимарска школа у Пироту, као школа београдског Женског друштва а не пиротске подружине иако су чланице подружине биле и чланице управног одбора.

Школа је званично отворена 23. октобра 1907. године и тада је уписано 16 ученица. Свечаности су присуствовали окружни начелник, директор гимназије, цела управа пиротске подружине и грађани. На челу одбора Ћилимарске школе је био Никола Ракић а остали чланови Милан Станојевић, Љубица Пандуровић, Стевана Стевановић, Јевта Ћирић.

Женско друштво је вршило надзор на Школом па је сваког месеца долазила по једна чланица у обилазак. Касније директора школе мења надзорница. Школа је имала одличне успехе у другој години, имала је у првом разреду 14 ученица а у другом 5. Сталних ткаља је било три. Ипак, продаја производа Школе није била довољна да подмири трошкове те је Министарство народне привреде новчано помагало Школу[3].

Тек од 1910. године је управа Школе имала све веће приходе од продаје готове и обојене пређе за ткање другим пиротским ткаљама. Ученице су добијале део зараде, плаћало им се од 2 до 14 динара по аршину ткања. Такође је било све више и више наруџби ћилима толико да је било обезбеђеног посла у наредне три године.

Године 1911. су ученице и учитељице имале изложбу у Торину на којој је Београдско женско друштво приказало њихове производе. Учестовале су са ћилимима на изложбама и у Сарајеву, Новом Саду и Љубљани.

По угледу на ову Школу, Ћилимарске школе су почеле да се нижу у Србији, у Пожаревцу па у Сјеници.

Како би се унапредила производња ћилима, крајем маја 1914. године је Савез за професионалну наставу у Министарству привреде донело одлуку да се оснује Виша ћилимарска школа у Пироту. Због почетка рата, ова одлука није спроведена у дело никада.

Школа у периоду од 1914-1941[уреди]

После рата је Београдско женско друштво било у тешком материјалном стању те није могло да одмах успостави рад у Ћилимарској школи. Због тога су се трудиле да је што пре оспособе како би почела продаја ћилима. У Пирот су тада упућене управна чланица Јелена Марковић и Ката Ристић. Пошто нису успеле да подигну зграду школе пре 1914. године, иако су од општине добиле плац, морале су опет да изнајме зграду, али су и обновиле преговоре са општином око добијања плаца. Као учитељица је почела да ради Јока Илић Хаџић.

Године 1922. је Београдско женско друштво предало Ћилимарску школу подружини у Пироту. Пиротска подружина је Ћилимарску школу припојила Раденичкој школи која је од тада радила као Нижа женска занатска школа, отварајући још једно одељење - ћилимарско. Први успех ученица овог смера је било на изложби која је организована поводом дочека румунске принцезе Марије и венчања са краљем Александром Карађорђевићем 8. јуна 1922. године[4].

Током 1924. и 1925. ћилимарско одељење броји најмање ученица - свега 11 у три разреда. Почетак Другог светског рата је отежао околности под којима се одвија рад женског друштва те су се стога затвориле све подружине па на тај начин и школе које су водиле.

Референце[уреди]

  1. ^ Извештај о раду Пиротске Подружине женског друштва за 1905, Домаћица, 1905
  2. ^ Ткачка школа и радионица у Пироту, Домаћица, 1907
  3. ^ Рад управе Женског друштва, Домаћица, 1909
  4. ^ Изложба женског друштва, Правда, 1922

Литература[уреди]

  • Јасмина Милановић, Подружина женског друштва у Пироту и ћилимарска школа, Зборник радова "Од турске касабе до модерног града преко Берлина и Версаја", 2018