Александар Суворов

С Википедије, слободне енциклопедије
Александар Суворов
Александар Суворов
Лични подаци
Датум рођења(1729-11-24)24. новембар 1729.
Место рођењаМосква, Руска Империја
Датум смрти18. мај 1800.(1800-05-18) (70 год.)
Место смртиСанкт Петербург, Руска Империја

Александар Васиљевич Суворов (рус. Алекса́ндр Васи́льевич Суво́ров, 24. новембар 1729 – 18. мај 1800) - гроф Суворов од Рамника (рус. граф Рымникский), кнез италијански, (рус. князь Италийский) гроф од Светог римског царства, велики војвода Сардиније, генерал-фелдмаршал војске Аустрије и генерал-фелдмаршал војске Сардиније, генералисимус руске војске, (Москва, 12. новембар / 24. новембар 1729 — Санкт Петербург, 6. мај/18. мај 1800), један је од најзначајних војсковођа 18. века.

Суворов се сматра за једног неколицине генерала у историји који никада нису изгубили битку (63—0). Чувен је по свом војном приручнику „Наука побеђивања“, [1] и остао је запамћен по многим изрекама као што су: „Што теже на обуци, то лакше у борби“ (рус. Тяжело в обучении — легко в бою), „Што више удобности, то мање храбрости“, (рус. Чем больше удобств, тем меньше храбрости), „Дисциплина је мајка победе“ (рус. Дисциплина — мать победы).

Учио је војнике да нападају без устезања и одлучно: „Нападајте хладним челиком! Гурајте из све снаге бајонетом!“ Био је присан са својим људима. Обичне војнике је ословљавао са „брате“, а резултате свог детаљног и пажљивог планирања је представљао као ствар инспирације.[2]

Када му је било 12 година уписан је у телесни гардијски Семјновски пук где је као и сви његови вршњаци добио одсуство до 17. године. Од 1. јануара 1746. године уписан је као каплар при трећој чети Семјновског пука. Од првог дана је систематски радио на челичењу чврсте воље, и у то време, свог слабог здравља. Произведен је за подофицира 1749. године, а затим за сержанта (наредника). У улози дипломатског курира, због знања језика, ишао је повремено у Варшаву и Берлин. 15. априла 1754. године био је постављен за официра у Ингерманском пуку. За време седмогодишњег рата 1756. године Суворов је у Пруску довео 17 новоформираних батаљона, а затим је постављен за командата Мемела. Постао је пуковник 1759. године, и командант Казанског пешачког пука. 1760. године у саставу лаког партизанског одреда Чернишева узео је учешћа у гоњењу ка Берлину са српским пуковником Петром Текелијом кога је хвалио, говорећи да ће "Текелија, са својим хусарима Србима, свуда прогурати".

Одређен је за лаки корпус генерала Берга 1761. године, где је примио команду над Тверским драгунским пуком. У боју код Најгартена је рањен пушчаним зрном. 1768. унапређен је у бригадног генерала и са својим пуком одлази у Смоленск где ће га затећи Први пољски конфедеративни рат, који ће 1772. довести до прве поделе Пољске. Године 1770. произведен је за генерал-мајора и командатна Љублинског реона. 1772. град Краков се предаје Суворову. 1773 - 74. поведен је рат са Турцима где је Суворов одређен у армију Румјанцева. Суворовљеве трупе су се бориле изванредно, нанеле Турској војсци велике губитке, а сам Суворов је, иако рањен, све време лично руководио у биткама. Царица Катарина друга га је за овакву јединствену службу одликовала орденом Светог Ђорђа. [3]

Победио је у многим биткама у руско-турским ратовима, највише се прославио освајањем Измаила 1790. Учествовао је у гушењу устанка Пугачова 1774, угушио је устанак Кошћушка 1794. у Пољској. На челу удружене руско-аустријске војске 1799. потиснуо је Французе из северне Италије. Прославио се походом у Швајцарску преко Сент Готарда 1799.

Титулу грофа добио је због победе у бици код Рамника 1789. године.

Референце

  1. ^ Account Suspended Архивирано на сајту Wayback Machine (2. март 2013), Приступљено 28. 3. 2013.
  2. ^ Goodwin, J. Lords of the Horizons, pp. 244. Henry Holt and Company, 1998.
  3. ^ Brig. djeneral Nikola Arandjelovic : SUVOROV 1729 - 1800

Литература

  • Јелачић, Алексеј (1929). Историја Русије. Београд: Српска књижевна задруга. 
  • Миљуков, Павел (1939). Историја Русије. Београд: Народна култура. 
  •  Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Suvárov, Alexander Vasilievich”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 26 (11 изд.). Cambridge University Press.  Endnotes:
    • Anthing, Versuch einer Kriegsgeschichte des Grafen Suworow (Gotha, 1796–1799)
    • F. von Smitt, Suworows Leben und Heerzüge (Vilna, 1833–1834) and Suworow und Polens Untergang (Leipzig, 1858)
    • Von Reding-Biberegg, Der Zug Suworows durch die Schweiz (Zürich, 1896)
    • Lieut.-Colonel Spalding, Suvórof (London, 1890)
    • G. von Fuchs, Suworows Korrespondenz, 1799 (Glogau, 1835)
    • Souvorov en Italie, by Gachot, Masséna's biographer (Paris, 1903)
    • the standard Russian biographies of Polevoi (1853; Ger. trans., Mitau, 1853); Rybkin (Moscow, 1874) and Vasiliev (Vilna, 1899)
  • Ledonne, John P. (2003). The Grand Strategy of the Russian Empire. Oxford University Press US. ISBN 978-0-19-516100-7. 
  • Alexander, John T. (1990). Catherine the Great: Life and Legend. Oxford University Press US. ISBN 978-0-19-506162-8. 
  • Longworth, Philip. 1965. The Art of Victory. New York: Holt, Rinehart, and Winston
  • J.F. Anthing, Versuch einer Kriegsgeschichte des Grafen Suworow (Gotha, 1796–1799)
  • Macready, Edward Nevil (1851). A sketch of Suwarow and his last campaign : with observations on Mr. Alison's opinion of the Archduke Charles as a military critic, and a few objections to certain military statements in Mr. Alison's History of Europe. London: Smith, Elder. 
  • G. von Fuchs, Suworows Korrespondenz, 1799 (Glogau, 1835)
  • Von Reding-Biberegg, Der Zug Suworows durch die Schweiz (Zürich 1896)
  • F. von Smut, Suworows Leben und Heerzüge (Vilna, 1833–1834) and Suworow and Polens Untergang (Leipzig, 1858,)
  • Lieut.-Colonel Spalding, Suvorof (London, 1890)
  • Souvorov en Italie by Gachot, Masséna's biographer (Paris, 1903)
  • The standard Russian biographies of Polevoi (1853; Ger. trans., Mitau, 1853); Rybkin (Moscow, 1874), Vasiliev (Vilna, 1899), Meshcheryakov and Beskrovnyi (Moscow, 1946), and Osipov (Moscow, 1955).
  • The Russian examinations of his martial art, by Bogolyubov (Moscow, 1939) and Nikolsky (Moscow, 1949).
  • "1799 le baionette sagge" by Marco Galandra and Marco Baratto (Pavia, 1999).
  • "SUVOROV – La Campagna Italo-Svizzera e la liberazione di Torino nel 1799" by Maria Fedotova ed. Pintore (Torino, 2004).
  • Peter Paret, Gordon A. Craig, Felix Gilbert. Makers of Modern Strategy from Machiavelli to the Nuclear Age. Princeton University Press, 1986.
  • K. Osipov. Alexander Suvorov. A Biography. London, 1944.

Спољашње везе

Александар Суворов на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Александар_Суворов&oldid=22068811”