Алиса Бешевић
Алиса Бешевић | |
|---|---|
 Алиса за време студија у Риму (око 1918) | |
| Име по рођењу | Алиса Софиа Ерјапеа (ест. Alice Sofía Erjapea) |
| Датум рођења | 29. јануар 1898. |
| Место рођења | Петроград, Руска Империја |
| Датум смрти | 6. јул 1976. (78 год.) |
| Место смрти | Београд, СФРЈ |
| Занимање | пијанисткиња |
| Супружник | Никола Бешевић (1921—1970) |
Алиса Бешевић, девојачко Ерјапеа (ест. Alice Erjapea, Петроград, 29. јануар 1898 – Београд, 8. јул 1976) била је српска пијанисткиња естонског порекла и професорка клавира. Део њене заоставштине налази се у легату породице Бешевић у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду.
Биографија[уреди | уреди извор]
Алиса је рођена 29. јануара 1898. године у Петрограду, за време царске Русије, од оца Ханса (ест. Hans Erjapea) и мајке Елизабете, рођене Лерхенбаум (ест. Elisabeth Lerchenbaum). Њен отац био је познати петроградски адвокат и правни заступник Русије у спољној трговини.[1] Била је најстарија од четворо деце, брата Илмара и сестара Силвије и Хеле.
Алиса је у Петрограду учила музичку школу и гимназију.[2] Непосредно пред Први светски рат, када јој је било шеснаест година, Алиса је са својом млађом сестром Хелом прешла у Естонију, домовину свога оца. Почетак рата одложио је окупљање читаве породице, те су неко време њих две живеле саме. Да би издржавала себе и своју сестру, Алиса је радила у естонском Министарству спољних послова, где се запослила захваљујући добром познавању чак осам језика.[1] Након револуција у Русији, у Талину им се придружио и остатак породице.
По окончању послератних немира, Алиса одлази на студије клавира и певања на конзерваторијуму Santa Cecilia у Риму. Током боравка у престоници Италије, којом је била опчињена, упознала је Николу Бешевића, тада још увек непознатог српског сликара који је у Рим дошао да студира уметност. Венчали су се 1921. године у лутеранској цркви св. Карла Шпанског у Талину, где су боравили неко време код Алисиних родитеља. Ту се родио и њихов син првенац Иво Бешевић. Имали су четворо деце, Иву, који ће постати један од чувених дечјих хирурга у Београду, Иванку, новинарку Политике, Олгу и Стевана.
Године 1924. породица се преселила у Београд, где су се Алиса и Никола запослили као наставници, он у у Уметничкој школи и гимназији, а она у Музичкој школи. Алиса је у Музичкој школи у Београду радила од 1927. до 1937. године, а потом је прешла на Музичку академију, по њеном оснивању 1937, и ту је радила као доцент и професор клавира до 1957. године.[3] Алиса је, осим што је подучавала клавир и музику, и сама концертирала. По доласку у Београд наступала је у организацији Народног конзерваторијума. Примењивала је метод Ервина Баха, са којим је и директно сарађивала. Била је један од оснивача педагошке групе „Октет” (1939-1940) у којој су деловали професори Музичке школе. Писала је о музичком животу северних земаља.[2]
Преминула је 8. јула 1976. године у Београду.
Фото-галерија[уреди | уреди извор]
-
Алиса у раном детињству (око 1900) -
Алиса са децом: Иванком (лево) и Ивом (десно) -
Алиса са децом: Ивом, Олгом, Иванком и Стеваном. -
Алиса и Никола у Естонији са децом. -
Алисин путни ковчег који је био изложен на Светској изложби у Паризу 1900. године. Налази се у Удружењу „Адлигат”. -
Ковчег је освојио награду за најлепши предмет у својој категорији (Grand Prix Paris 1900) -
Програм клавирског концерта Алисе Бешевић, који се одржао у Задужбини Илије М. Коларца, 10. априла 1935. године.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Bešević-Boreli, Ivanka. (1998). Radost boja : život i delo Nikole Beševića. Narodni muzej. стр. 41—42. OCLC 47804928.
- ^ а б Leskovac, Mladen,, Forišković, Aleksandar,, Popov, Čedomir,, Bešlin, Branko, 1960-, Лесковац, Младен,, Форишковић, Александар,. Srpski biografski rečnik. Novi Sad. стр. 518. ISBN 86-83651-49-5. OCLC 61286184.
- ^ „ИСТОРИЈАТ • МШ "Мокрањац"”. МШ "Мокрањац" (на језику: српски). Приступљено 2020-08-05.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Легат породице Бешевић на веб-сајту Адлигата.