Алфонсо IV од Арагона

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Алфонс IV од Арагона)
Иди на навигацију Иди на претрагу
Алфонсо IV од Арагона
Alifonso IV d'Aragón.jpg
Алфонсо IV од Арагона
Датум рођења (1299-11-02)2. новембар 1299.
Место рођења Напуљ
Напуљска краљевина
Датум смрти 24. јануар 1336.(1336-01-24) (36 год.)
Место смрти Барселона
Круна Арагона
Династија Барселоне
Отац Ђауме II од Арагона
Мајка Бланш Анжујска
Супружник Тереза ​​да Ентенса, Елеонора од Кастиље
Потомство Констанца од Арагона, Queen of Majorca, Пере IV од Арагона, James I, Count of Urgell, Fernando de Aragón y Castilla, Juan de Aragón y Castilla
Краљ Круне Арагона
Период 1327. - 1336.
Претходник Ђауме II од Арагона
Наследник Пере IV од Арагона

Алфонсо IV од Арагона или Алфонсо IV од Арагона (шпански: Alfonso el Benigne; 2. новембар 1299, Напуљ — 24. јануар 1336, Барселона), био је краљ Арагона, Валенсије (под именом Алфонсо II од Валенсије), гроф Барселоне (под именом Алфонсо III од Барселоне), краљ Сицилије, краљ Сардиније и Корзике (1327—1336). Алфонсо је био познат и под именом Алфонсо Доброћудни. Он је био син Ђаумеа II од Арагона и Бланш Анжујске.

Младост[уреди]

Алфонсо се као млад истакао у арагонском освајању Сардиније. Прво је опсео Иглезијас и Каљари. После освајања тих градова је 1324. године опсео Пизу, али је доживео понижавајући пораз, па је склопљен мир, којим се Пиза одрекла Сардиније и предала је Арагону. Од тада је Арагон једна од највећих светских сила.

Долазак на престо[уреди]

Дана 2. новембра 1327. године умро је арагонски краљ Ђауме II и због тога што се Алфонсов најстарији брат Ђауме повукао у манастир, Алфонсо је дошао на власт. Пре крунисања Алфонсу су племићи положили заклетву на лојалност и Алфонсо је на Божић положио заклетву Каталонцима да ће поштовати њихове привилегије. Почетком 1328. године Алфонсо се крунисао у Сарагоси и то без раскоши. Крунисању су присуствовали амбасадори Круне Кастиље, Краљевине Наваре, Краљевине Бохемије и Емирата Гранаде, као и француски и арагонски племићи.

Односи са Кастиљом[уреди]

Године 1312. умро је кастиљски краљ Фернандо IV, на власт је дошао његов малолетни син Алфонсо XI, који је тек 1325. године почео самостално да влада. Његов против кандидат Хуан Мануел, нећак Алфонса X затражио је помоћ од Арагона, где су неколико барона хтела да га подрже, али краљ је био против тога па је посредовао за мир између зараћених страна, до којег је ускоро дошло.

Алфонсо у реконкисти[уреди]

После тог потврђивања савеза Алфонсо је дошао у Валенсију да надгледа велике припреме за заједнички кастиљско-арагонску офанзиву против Гранаде. Алфонсо је склопио мир са тлемсенским калифом. Папа је за тај рат Алфонсу дао десетину своје ризнице, али ту акцију спречила је побуна против арагонске власти на Сардинији 1330. године. Због тога је Алфонсо у рат против Мавра послао 14 галија и својим витезовима наредио да се придруже кастиљском краљу у рату и после тога су хришћани однели блиставу победу код Тебе. Маври ипак нису били сломљени после тог пораза и брзо после тога велика њихова војска опседа Валенсију, Аликанте и Елче. Алфонсо је ипак успео да одбрани те градове и Маври су се брзо повукли.

Побуна на Сардинији[уреди]

Док је кастиљски краљ имао успехе у рату са Маврима, Алфонсо је био заузет гушењем побуне на Сардинији. Побуњеницима су помагали и Ђеновљани, али није се побунила цела Сардинија, већ само један њен део, који је мрзео краљеве људе. Побуна је почела у Сасарију, нападом на краљеве људе.[1]

Рат против Републике Ђенове[уреди]

Та побуна је 1331. године довела до рата између Ђенове и Арагона. На страну побуњеника је још 1329. године стала Пјаченца, чији су владари грофови Маласпина мислили да би могли извући користиод нередима у Сасарију. Алфонсо је и поред тога имао више успеха од Ђенове, због тога што је ратовала са Пизом, и опустошио је ђеновљанске обале на Сардинији. Следеће године се на обали Сардиније појавила ђеновљанска армада од 45 галија, коју је водио адмирал Грималди. Арагонска флота је успела да им потопи неколико галија, али су Ђеновљани опљачкали скоро целу Сардиниску обалу. После тога Ђеновљани су се склонили од олује на обали Мајорке. После тога Ђеновљани су наставили да плове ка Каталонији, али им је понестало хране па су били приморани да се повуку, али на повратку кући су присрели и сузбили арагонску флоту на Сицилији. Рат је после тога настављен ђеновљанским победама. Због тога је Алфонсо био приморан да склопи привремени мир.

Државна питања и смрт[уреди]

Алфонсов отац Ђауме II је својим синовима дао многе титуле, много је трошио и продао права на Арагонсу круну да би измирио дугове. То је за време Алфонсове владавине извало побуне. Због тога је морао да се у Коресу де Дароки 1228. године обавеже да до 1338. године неће много трошити и породавати права на Арагонску круну, али је у држави владала велика финансијска криза. Пошто му није било забрањено да даје титуле, Алфонсо је дао својој супрузи Леонор градове Уеску и свом сину Фернанду, Тортосу. Леонор је натерала оболелог Алфонса да те градове прогласи самосталним државама. Исто тако Алфонсо је прогласио слободним и градове Аликанте, Гвардамар и Албаресин. То је изазвало протесте бароне предвођеним заповедником Монкарда и назадовољство је било све веће, јер је Алфонсо под утицајем Леонор наставио да даје градове суседним државама. Становници Валенсије су се чак, под вођством Гуљелма де Вантеа и Алфонсовог сина Инфанта Переа, побунили. Због претње становника Валенсије да ће прећи у Круну Кастиље, Алфонсо је вратио поклоњене територије у Круну Арагона и Валенсија је престала са побуном.

Алфонсо је умро 24. јануара 1336. године у Барселони. На престоли Круне Арагона наследио га је син Пере IV од Арагона.[2]

Породично стабло[уреди]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Петар II Арагонски
 
 
 
 
 
 
 
8. Ђауме I од Арагона
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Марија од Монпељеа
 
 
 
 
 
 
 
4. Пере III од Арагона
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Андрија II Арпадовић
 
 
 
 
 
 
 
9. Јоланда од Угарске
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Јоланда од Куртенеа
 
 
 
 
 
 
 
2. Ђауме II од Арагона
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Фридрих II, цар Светог римског царства
 
 
 
 
 
 
 
10. Манфред Сицилијански
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Бјанка Ланцио
 
 
 
 
 
 
 
5. Констанца од Сицилије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Амедео IV од Савоје
 
 
 
 
 
 
 
11. Беатриче Савојска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Маргарита од Бургундије, грофица Савоје
 
 
 
 
 
 
 
1. Алфонсо IV од Арагона
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Луј VIII
 
 
 
 
 
 
 
12. Карло I Анжујски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Бланка од Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
6. Карло II Напуљски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Рамон Беренгер IV од Провансе
 
 
 
 
 
 
 
13. Беатрис од Провансе
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Беатриче Савојска
 
 
 
 
 
 
 
3. Бланш Анжујска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Бела IV
 
 
 
 
 
 
 
14. Стефан V Угарски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Марија Ласкарис
 
 
 
 
 
 
 
7. Марија Угарска (напуљска краљица)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Шејхан или Котан?
 
 
 
 
 
 
 
15. Јелисавета Куманка
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Galicie of Halicz
 
 
 
 
 
 

Референце[уреди]

  1. ^ Chaytor, H. J. (1933). A History of Aragon and Catalonia. London: Methuen. 
  2. ^ Medieval Iberia: an encyclopedia, Ed. E. Michael Gerli, Samuel G. Armistead, (Routledge, 2003), 95.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]