Карло I Анжујски

Из Википедије, слободне енциклопедије
Карло I Анжујски
Karl von Anjou.JPG
Датум рођења (1226-03-21)21. март 1226.
Место рођења Фођа
Француска
Датум смрти 7. јануар 1285.(1285-01-07) (58 год.)
Место смрти Фођа
Напуљска краљевина
Династија Капета
Отац Луј VIII
Мајка Бланка од Кастиље
Супружник Beatrice of Provence, Маргарета Бургундска
Потомство Карло II Напуљски
Краљ Сицилије
Претходник Манфред Сицилијански
Наследник Пере III од Арагона (Сицилија)
Карло II Напуљски (остале територије)

Карло I Анжујски (франц. Charles d'Anjou; 21. март 12267. јануар 1285) зван и Карло I Анжујац или Карло I Сицилијански је био краљ Сицилије (1266—1282), краљ Напуља (1282 — 1285), краљ Албаније (1272—1285), краљ Јерусалима (1277—1285), гроф Провансе (1246—1285), гроф Анжуа и Мена (1247—1285). Био је син француског краља Луја VIII и брат француског краља Луја IX. Освојио је краљевство Сицилију од Хоенштауфоваца. Побуном на Сицилији, сицилијанском вечерњом Сицилија се ослободила власти Карла I Анжујца. Тиме је краљевство Сицилија подељено на краљевство Сицилију и Напуљско краљевство.

Детињство и младост[уреди]

Родио се након смрти оца, француског краља Луја VIII. Отац му је оставио грофовије Анжу и Мен. Оженио се Беатричом Провансалском, тако да постаје гроф Провансе. Прованса је била део краљевства Бургундије, које је опет било део Светог римског царства. Због тога је дотад Прованса била ослобођена терета централне власти. Племство у градовима је уживало велика права, па се буни против Карла, након успостављања чвршће власти.

Карло се на позив свога брата придружује седмом крсташком рату. Вратио се у мају 1250, а током његовог одсуства Прованса се побунила, тако да је по повратку био принуђен да сузбија побуну. До јуна 1251. Арл и Авињон су се предали, а Марсељ се држао до јула 1252.

Шире амбиције[уреди]

Папа Иноћентије IV је тражио начин да се реши Хоенштауфоваца. Папа му нуди Краљевину Сицилију, која је тада била у поседу цара Конрада IV. Француски краљ му тада то није одобрио.

У Прованси Марсељ се непрекидно бунио, тражећи помоћ и од непоузданих савезника, какви су били Пиза и Алфонсо X Кастиљски. Поново је смирио Марсељ, а коначна побуна је била 1262. током Карлова одсуства из Француске. Марсељ је тај пут био принуђен да сруши утврђења и да преда оружје. Није било јачих казни, па је Прованса након тога стално била Карлово упориште, које му је обезбеђивало новац и војску за друга освајања. Многи из Провансе су били награђивани високим положајима у новоосвојеним подручјима.

Када је Манфред Сицилијански узурпирао трон и постао краљ Сицилије уместо младог Конрадина, односи међу папама и Хоенштауфовцима се поново мењају. Папство се поново суочавало са способним војним вођом у Италији. Папа Урбан IV је поново понудио Карлу да буде краљ Сицилије. Овај пут краљ Француске Луј IX је исто тако био огорчен Манфредовом узурпацијом трона, па је Карло Анжујац могао прихватити понуду. Карло I Анжујац је потписао 1263. уговор са папом. Уговор је садржавао читав низ услова, који су погодовали папству. Краљевство Сицилија се по томе није смела ујединити са Светим римским царством. Краљ Сицилије није смео никад да буде цар или папа или да се меша у црквена питања.

Грб Анжу-Сицилија

Освајање Сицилије[уреди]

Карло I Анжујац је потписао са папом неповољан уговор, али време је радило за њега. Кад је Манфредова војска напредовала у папској држави, дошло је до поновних преговора о уговору, који су били повољнији по Карла. Кад је умро папа Урбан IV, нови папа је постао Клемент IV, који је подржао долазак Карла I Анжујца за краља Сицилије. Карло I Анжујац је проглашен 23. маја 1265. краљем Сицилије, а крунисан је 6. јануара 1266. године.

Карло I Анжујац је био крунисан, а тек је требало да освоји Краљевину Сицилију. Почео је дипломатском активношћу да умањује Манфредов утицај. Када је Карлова војска започела кампању Манред одлучује да их нападне. У бици код Беневента 26. фебруара 1266. Манфредова војска је поражена, а Манфред Сицилијански је убијен. Убрзо после тога Карло I Анжујац осваја цело краљевство.

Као у Прованси Карло I Анжујац је настојао да извуче што је могуће више новца из новог врло богатог краљевства. Незадовољство је било велико, али сам Карло покушава да прошири своју моћ и на северну Италију, што изазива незадовољство папе, који није желио јаког владара у Италији. Али папа је то ипак допустио, јер му је Конрадин био далеко већа опасност. Гибелински градови су се обратили Конрадину да им помогне у ослобођењу Италије. Уз задњег Хоенштауфовца Конрадина је стало много градова у Италији.

Конрадин је септембра 1267. кренуо јужно да поново захтева оно што припада Хоенштауфовцима. Подстакао је побуну у краљевини Сицилији против Анжујаца. Већина Сицилије се побунила, а побуна се раширила на Калабрију и Апулију. Конрадин је 1268. ушао у Рим, где је одушевљено дочекан. Дошло је до одлучне битке код Таљакоца 23. августа 1268, у којој побеђује Карло I Анжујац. Конрадин је побегао према Риму, али био је ухапшен и заточен у замку дел Ово у Напуљу. Конрадин је осуђен за издају и погубљен је 29. октобра 1268. године.

До краја 1270. Карло I Анжујац успева да смири побуну на Сицилији.

Амбиције у Латинском царству[уреди]

Након учвршћења власти у краљевству Карло започиње са ширим амбицијама ширења на Медитерану. Краљевство Сицилија је раније обухватало и Крф. Карло је поново био у поседу Крфа 1266. године. Започео је разне преговоре и уроте са преосталим племством Латинског царства. Племство се бојало поновног ојачања византијске моћи у том подручју, па су били присиљени да Карлу Анжујцу признају поседовање Крфа, права на Ахај и суверенитет над већином егејских острва.

Осми крсташки рат[уреди]

Пошто се осигурао на истоку, почео је припреме за крсташки рат за обнову Латинског царства. Михајло VIII Палеолог је био тиме узнемирен, па је писао француском краљу, наговештавајући да је отворен за унију католичке и православне цркве, а да напад на Цариград може омести крсташки рат.

Туниски халиф је био вазал од Сицилије, али након смрти Манфреда Сицилијанског ослобађа се вазалства. Карло је саветовао свог брата француског краља Луја IX да крене у крсташки рат против Туниса, јер постоји вероватност да халиф пређе на хришћанство. Тако да је осми крсташки рат био усмерен против Туниса. Карло је стигао касно, а француски краљ је већ био умро од дизентерије, па Карло преузима команду. Туниски халиф је закључио мировни уговор и пристао је плаћати данак. Карлова војска је оболила, а флота је великим делом уништена при повратку на Сицилију. Због тога је Карло I Анжујац морао одустати од освајања Цариграда.

Освајање Албаније и Ђеновешки рат[уреди]

У фебруару 1271. Карло I Анжујац започиње ширење на другој страни Јадрана, тако да најпре заузима Драч, а брзо после тога контролише већину Албаније. Фебруара 1272. проглашава се краљем Албаније. Карло се надао да ће кренути против Цариграда, али одгодио је све због жеље папе Гргура X да уједини православну и католичку цркву.

Карло је иначе био у лошим односима са гибелинским (антипапски град) градом Ђеновом. Новембра 1272. избија рат са Ђеновом, а остали гибелински градови придружују се Ђенови, па се гибелинска побуна раширила по целој северној Италији. Михајло VIII Палеолог је слао новце гибелинским градовима северне Италије. У исто време Михајло VIII Палеолог је преговарао о унији католичке и православне цркве. Када је изгледало да је тај споразум на видику Карло је био принуђен да се помири са Михајлом VIII Палеологом. 1274. је закључена Лионска унија, по којој је Михаило признавао папску супрематију.

Гибелини су контролисали већину севера Италије, па је Карло I Анжујац био принуђен да се повуче 1275. из Пијемонта. Папа Гргур није био незадовољан с тим решењем. Желио је да на северу буде нови цар Рудолф I Хабзбург, а да се Карло ограничи на југ. Папа је зато понудио Карлу Анжујцу да откупи право да буде краљ Јерусалима, што овај чини 18. марта 1277. године.

Неуспех уније две цркве[уреди]

Михајло VIII Палеолог није успио да наметне унију у Византији, али и даље је уверавао папу да је искрен у покушајима да успостави унију. Због тога папа забрањује Карлу Анжујцу да нападне Цариград. Знајући за то Михајло VIII Палеолог је започео кампању у Албанији при крају 1274, па заузима два града Берат и Бутринт. Имао је успеха и на Еубеји и Пелопонезу.

Избором новог папе Мартина IV, Карло добија 1280. слободу деловања против Византије. Папа је био Француз и ставио је цели папински апарат Карлу на располагање. Одустало се од уније, а Карло Анжујац добија одобрење да обнови Латинско царство.

Карло започиње рат у Албанији. Осваја 1280. Бутринт у Епирској деспотовини. Започео је и опсаду Берата. Када је стигла византијска војска, разјурила је Карлову војску и заузела је унутрашњост Албаније. Карлова војска је губила и у Ахају.

Сицилијанска вечерња[уреди]

Михајло VIII Палеолог и Педро III Арагонски су ковали планове против Карла Анжујца. Анжујци су били непопуларни на Сицилији. Сицилијом су владали корумпирани француски службеници. Побуна против Француза избија на ускршњи понедељак 30. марта 1282. и позната је као Сицилијанска вечерња. Хиљаде Француза је убијено током побуне. Једино су поштеђени они Французи, који су се добро понашали према становништву. До краја априла једино је Месина остала у рукама Карла Анжујца. Због дипломатских грешака Карлових представника и Месина се буни 28. априла 1282. У Месини је запаљена Карлова крсташка флота.

Педро III Арагонски је био изненађен, јер је побуна уследила раније него што се надао. Побуна је требало да уследи када Карло Анжујац крене према Цариграду. Сицилијанци су замолили папу да их стави под своју заштиту. Међутим папа Мартин IV је био изузетно лојалан Карлу Анжујцу и француским интересима, који су стајали иза њега, па екскомуницира побуњенике, као и Михајла VIII Палеолога и гибелинске градове северне Италије.

Карло I Анжујац је прикупио војску у Калабрији, искрцао се крај Месине и започео опсаду. Сицилијанци се обраћају арагонском краљу Педру III Арагонском, који се искрцава у Трапанима 30. августа 1282. године. Умарширао је у Палермо и већ 4. септембра 1282. се прогласио краљем Сицилије. До краја октобра 1282. Сицилију су напустиле задње Карлове снаге. Анжујци су тиме били заувек изгубили Сицилију.

Рат са Арагоном[уреди]

Иако се повукао у Калабрију Карло Анжујац је рачунао на своје рођаке. У то време подржава га његов рођак француски краљ Филип III Храбри . И папа Мартин IV је био лојалан и француском краљу и Карлу Анжујцу. Педро III Арагонски је напредовао и у Калабрији, па се Карло Анжујац забринуо.

Папа Мартин IV екскомуницира Педра III Арагонског и проглашава 1284. крсташки рат против њега. То је био Арагонски крсташки рат. У рат се меша Француска. Папа проглашава Карла III Валоа краљем Арагона. Карло III Валуа је био син француског краља Филипа III Храброг. Педро III Арагонски је имао домаћих проблема, а брат му стаје на страну Француза. Суочио се са великом француском војском. За то време Арагонци су заузели Малту 1284. и уништили су готово целу анжујску флоту у бици код Малте. Успевали су да блокирају Напуљ. Син Карла Анжујца Карло II Напуљски се надао да ће лако одблокирати Напуљ. Али поново је аргонска флота била много успешнија и заробљава Карла II Напуљског и већину преостале анжујске флоте.

После тога избија побуна против Француза у Напуљу. Анжујци су били присиљени да ослободе ћерку Манфреда Сицилијанског. Када се Карло I Анжујац вратио до Напуља побуна је била угушена. Карло Анжујац је напредовао по Калабрији и покушао је да се искрца на Сицилији. Главнина војске му је била блокирана, тако да се повлачи 4. августа 1284. Припремао је нову кампању за освајање Сицилије, али умире 7. јануара 1285.

После[уреди]

Карло I Анжујац је све оставио сину Карло II Напуљском, који је био тада затвореник код Арагонаца у Каталонији. Током целога живота стварао је флоту, коју су му Арагонци уништили. Сматрао је себе божјим инструментом да подржава папство и казни Хоенштауфовце.

И Анжујци и Арагонци настављају да држе титулу краља Сицилије. Анжујци су фактички били у поседу Напуљске краљевине, која је представљала југ Италије.

Његовим ратовима Краљевство Сицилија је подељено. Папа Мартин IV је компромитовао папство да би се додворио Карлу Анжујцу. Папа је себе осрамотио сазивањем Арагонског крсташког рата. Био је то колапс моралног ауторитета папа, што заједно са растом национализма доводи до Авињонског папства и западне шизме.

Породично стабло[уреди]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Луј VI
 
 
 
 
 
 
 
8. Луј VII
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Аделаида од Савоје
 
 
 
 
 
 
 
4. Филип II Август
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Theobald II, Count of Champagne
 
 
 
 
 
 
 
9. Адела од Шампање
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Matilda of Carinthia
 
 
 
 
 
 
 
2. Луј VIII
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Балдуин IV од Еноа
 
 
 
 
 
 
 
10. Балдуин V од Еноа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Alice of Namur
 
 
 
 
 
 
 
5. Изабела од Еноа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Thierry, Count of Flanders
 
 
 
 
 
 
 
11. Маргарита I Фландријска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Sibylla of Anjou
 
 
 
 
 
 
 
1. Карло I Анжујски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Алфонсо VII од Леона
 
 
 
 
 
 
 
12. Санчо III од Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Berenguela of Barcelona
 
 
 
 
 
 
 
6. Алфонсо VIII од Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. García VI of Navarre
 
 
 
 
 
 
 
13. Blanche of Navarre
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Marguerite de l'Aigle
 
 
 
 
 
 
 
3. Бланка од Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Жофруа Плантагенет, гроф Анжуа
 
 
 
 
 
 
 
14. Хенри II Плантагенет
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Матилда Енглеска
 
 
 
 
 
 
 
7. Елеонора Енглеска, краљица Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Вилијам X Аквитански
 
 
 
 
 
 
 
15. Елеонора Аквитанска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Енора од Шатлроа
 
 
 
 
 
 

Спољашње везе[уреди]