Пређи на садржај

Антон Бернолак

С Википедије, слободне енциклопедије
Антон Бернолак
Датум рођења(1762-10-03)3. октобар 1762.
Место рођењаСланица, Хабзбуршка монархија
Датум смрти15. јануар 1813.(1813-01-15) (50 год.)
Место смртиНове Замки,  Аустријско царство

Антон Бернолак (слч. Anton Bernolák; 3. октобра 1762, Сланица — 15. јануар 1813, Нове Замки) католички свештеник, филолог и лингвиста, први кодификатор словачког књижевног језика и један од водећих актера словачког народног препорода. Убраја се међу историјске личности, које су имале пресудан утицај на формирање модерне словачке нације и развој њене културе.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 1762. године у Сланици, месту близу данашњег словачког града Наместово, у породици, која је припадала нижем племству. Основну школу је похађао између 1769. и 1774. године, у Сланици. Гимназију је похађао у периоду од 1774. до 1778. године у Ружомберку. Школовање је наставио на студијама реторике, филозофије и поетике у Пожуну, Трнави и Бечу. Студије је завршио 1787. године на општој богословији у Пожуну (данашња Братислава), где је дипломирао теологију.

После завршетка студија бавио се свештеничким позивом у месту Чеклис (године 1948. по њему преименованом у Бернолаково), где је био капелан до 1791. године. Тада прелази у Трнаву, за секретара надбискупије. У мају 1797. преузима свештеничку дужност у граду Нове Замки (слч. Nové Zámky), где је у једном периоду, био и управник градске школе.

Током студија богословије у Братислави био је надахнут просветитељским реформама царице Марије Терезије и њеног сина Јосифа II. Под утицајем просветитељских идеја, сматрао је да Словаци не могу да се формирају у модерну самосвесну нацију, док не почну да користе живи народни језик у писаној комуникацији и образовању. Тој сврси је касније подредио своје научно дело. Имао је све професионалне предуслове за реализацију својих просветитељских идеја. Говорио је неколико страних језика, од класичних до модерних а имао је и, за тадашње време широко знање из економије, естетике, медицине, музике, опште историје и политике.

Споменик Антону Бернолаку у Трнави.

Његове активности су биле највише усмерене на лингвистику. На крају треће године студија, имао је велики број радова у рукопису, да би 1787. године са групом истомишљеника извршио прву кодификацију књижевног словачког језика.[1] Те године је у Братислави објављена Критичка филолошка расправа о словима Словака са додатком предлога за правопис (лат. „Dissertatio philologico−critica de literis Slavorum“). Ова расправа је била анонимно колективно дело полазника братиславског семинаријума, настало под Бернолаковим вођством. Њоме су постављени темељи словачког књижевног језика и правописа. Бернолак је правопис засновао на фонетском начелу а за окосницу језичке норме је узео западнословачки дијалект, коришћен на Универзитету у Трнави, која је тада била културни центар Словака.[2] Ова кодификација је била важна прекретница у културним и политичким дешавањима везаним за формирање модерне словачке нације. Године 1790. је завршио своје најважније дело из области лингвистике Словачка граматика (лат. „Grammatica Slavica“) које представља прву нормативну граматику словачког језика.

Биста Антона Бернолака у Братислави.

У Трнави су 1792. године Бернолак и његови следбеници (посебно Јурај Фандли) основали Словачко учено друштво (слч. „Slovenské učené tovarišstvo“) са испоставама по целој Словачкој. Ово друштво се бавило издаваштвом на Бернолаковој варијанти словачког књижевног језика, а имало је за циљ ширење књижевности, културе и просвећености на том језичком стандарду.[3] Слична удружења ницала су тада у многим словачким местима.[2]

Од 1787. до 1808. године је радио на вишејезичном речнику, који је био његово последње дело. Био је то Словачко−чешко−латинско−немачко−мађарски речник (слч. „Slowár Slowenskí Češko−Laťinsko−Ňemecko−Uherskí“), први велики речник словачког језика. Издат је тек после његове смрти, заслугом Јураја Палковича, професора на катедри чешког и словачког језика и књижевности на Евангеличком лицеју у Братислави. Речник је имао 5302 стране, подељене у шест томова, који су издати у периоду од 1825. до 1827. године.

Бернолаку је исцрпљујући рад, уз бригу за породицу и друге лоше околности, веома нарушио здравље. Умро је од срчаног удара 15. јануара 1813. године у месту Нове Замки.[4]

Покрет Бернолакових следбеника трајао је више од 50 година. Њихов свакодневни рад са интелектуалцима и међу народом, као и њихова књижевна дела, створили су услове за успешну и општеприхваћену другу кодификацију словачког књижевног језика, коју је урадио Људовит Штур.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Slovenská reč, Ročník 41 - 1976” (PDF) (на језику: словачки). Jazykovedný ústav Ľudovíta Štúra SAV. Архивирано из оригинала (PDF) 01. 12. 2018. г. Приступљено 16. 3. 2019. 
  2. ^ а б Mgr. Barbora Kopuncová. „Slovenské národné obrodenie”. www.oskole.sk (на језику: словачки). Архивирано из оригинала 28. 02. 2009. г. Приступљено 16. 3. 2019. 
  3. ^ Lopatková, Zuzana. „Z dejín Trnavy a Trnavskej univerzity” (PDF) (на језику: словачки). Filozofická fakulta Trnavskej univerzity, Trnava. Архивирано из оригинала (PDF) 16. 03. 2019. г. Приступљено 16. 3. 2019. 
  4. ^ „Anton Bernolák”. History. Архивирано из оригинала 21. 03. 2017. г. Приступљено 21. 3. 2017. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Антон Бернолак на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Антон_Бернолак&oldid=26666076”