Ан Конвеј

С Википедије, слободне енциклопедије
Ан Конвеј
Поглед из перспективе са женом која чита писмо Семјуела ван Хогстратена. Често се сматра да ова слика приказује Ан Конвеј, иако је та атрибуција спорна.[1]
Датум рођења(1631-12-14)14. децембар 1631.
Место рођењаЛондон, Енглеска
Датум смрти23. фебруар 1679.(1679-02-23) (47 год.)
Место смртиВорикшир, Енглеска

Ан Конвеј (позната и као виконтеса Конвеј; рођена Финч; 14. децембар 1631 — 23. фебруар 1679 [2]) је била енглеска филозофкиња чије је дело, у традицији платониста Кембриџа, утицало на Готфрида Лајбница. Мисао Конвејеве је дубоко оригиналан облик рационалистичке филозофије, са обележјима гиноцентричних разматрања и образаца који наводе неке да о њој мисле као о јединственој међу системима из седамнаестог века. [3]

Биографија[уреди | уреди извор]

Ан Финч је рођена у породици сер Хениџа Финча (који је био на дужностима Рекордера Лондона и председника Доњег дома за време Чарлса I) и његове друге жене, Елизабет (кћерке Вилијама Кредока из Стафордшира). Била је најмлађе дете. Отац јој је умро недељу дана пре њеног рођења. [4] Њено рано образовање су водили учитељи и укључивало је латински, коме је касније додала грчки и хебрејски. Њен полубрат, Џон Финч, који је подстакао њена интересовања за филозофију и теологију, упознао је Ан са платонистом Кембриџа Хенријем Мором, који је био један од Џонових тутора на Христовом колеџу у Кембриџу. Ово је довело до доживотне преписке и блиског пријатељства између њих на тему филозофије Ренеа Декарта, током које је Ан израсла од Морове неформалне ученице до њему интелектуално равне особе. Мор је за њу рекао да је „ретко икада срео било коју особу, мушкарца или жену, бољег природног аспекта од леди Конвеј“ (цитирано у Животу Хенрија Мора Ричарда Ворда(1710), стр. 193), и да „у познавању ствари Природних и Божанских, нисте само превазишли свој сопствени Пол, већ чак и онај други“. [5] Конвејева је одрасла у кући сада познатој као Кенсингтонска палата, коју је њена породица у то време поседовала. [4]

Године 1651. удала се за Едварда Конвеја, касније 1. грофа од Конвеја, а следеће године Мор јој је посветио своју књигу Противотров против атеизма. Године 1658. Ан је родила своје једино дете, Хениџа Едварда Конвеја, који је умро од малих богиња само две године касније. [6] Њен муж је такође био заинтересован за филозофију и Мор је и њега подучавао, али је она отишла далеко од њега и по дубини својих мисли и по разноликости својих интересовања. Заинтересовала се за луријанску кабалу, а затим и за квекеризам, на који је прешла 1677. У Енглеској у то време Квекери су генерално били мрски и трпели су прогон, па чак и затвор. Њена одлука да се преобрати, да од своје куће направи центар за квекерске активности и да активно прозелитизира била је стога посебно смела и храбра.[тражи се извор]

Њен живот од дванаесте године (када је имала грозницу) обележен је понављањем тешких мигрена. То је значило да је често била онеспособљена од бола, и да је проводила много времена под медицинским надзором и тражећи лек (у једном тренутку чак је отворила вратне вене). Лекарске саветеје добијала од др Томаса Вилиса. [7] Конвејеву су лечили многи велики лекари њеног времена, али ниједан од третмана није имао ефекта. [8] Умрла је 1679. у четрдесет седмој години.

Принципи најстарије и модерне филозофије[уреди | уреди извор]

Сам текст је вероватно написан 1677. године и показује утицај Франциска Меркуријуса ван Хелмонта. [9] Текст је први пут у латинском преводу објавио ван Хелмонт у Амстердаму 1690. године као Principia philosophiae antiquissimae et recentissimae. Превод на енглески појавио се 1692. [10] Принципи развијају монистички поглед Конвејеве на свет као створен од једне супстанце. Конвејева је критична према картезијанској идеји да су тела састављена од мртве материје, према Хенри Моровом концепту душе у његовом Антидоту против атеизма и дуалистичким теоријама односа између тела и духа. [11]

Библиографија[уреди | уреди извор]

  • Принципи најстарије и модерне филозофије (Лондон: н. публ., 1692) 168 стр. у 12°. – првобитно штампано на латинском: Principia philosophiae antiquissimae et recentissimae de Deo, Christo & Creatura, Amsterdam: M. Brown 1690.
  • Писма. Преписка Ан, виконтесе Конвеј, Хенрија Мора и њихових пријатеља, 1642–1684 , ур. М.Х. Николсон (Лондон 1930) 517 стр.
  • Сарадња са Францискусом Меркуријусом ван Хелмонтом (1614–1698)
    • Кабалистички дијалог (1682) (у Christian Knorr von Rosenroth, Kabbala denudata, 1677–1684)
    • Две стотине упита умерено изнесених у вези са доктрином револуције хуманих душа (1684).

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Conway (1631-1679)”. Project Vox (на језику: енглески). Приступљено 2022-03-02. 
  2. ^ Hutton 2009, стр. 215
  3. ^ Duran 2006, стр. 73
  4. ^ а б Ablondi, Fred (1. 1. 2014). Zalta, Edward N., ур. „Géraud de Cordemoy” (Fall 2014 изд.). 
  5. ^ Broad, Jacqueline (2002). Women philosophers of the seventeenth century. Cambridge, U.K.: Cambridge University Press. ISBN 0-511-04237-X. OCLC 56208440. 
  6. ^ Hutton 2004, стр. 32
  7. ^ Carol Wayne White, The Legacy of Anne Conway (1631–1679): Reverberations from a Mystical Naturalism (2008), p. 6.
  8. ^ Owen, Gilbert Roy (1937). „The Famous Case of Lady Anne Conway”. Annals of Medical History. 9 (6): 567—571. PMC 7942846 Слободан приступ. PMID 33943893. 
  9. ^ Merchant, Carolyn (1986). „Quaker and Philosopher” (PDF). Guildford Review (23): 2—13. Приступљено 20. 1. 2018. 
  10. ^ Derksen, Louise D. „20th WCP: Anne Conway's Critique of Cartesian Dualism”. www.bu.edu. Приступљено 20. 1. 2018. 
  11. ^ Broad, Jacqueline (13. 8. 2007). Women Philosophers of the Seventeenth Century. Cambridge University Press. стр. 66—67. ISBN 9780521039178. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Broad, Jacqueline. Women Philosophers of the Seventeenth Century. Cambridge Cambridge University Press, 2002.
  • Brown, Stuart. "Leibniz and Henry More’s Cabbalistic Circle", in S. Hutton (ed.) Henry More (1614–1687): Tercentenary Studies, Dordrecht: Kluwer Academic Publishers, 1990.(Challenges the view that Conway influenced Leibniz.)
  • Duran, Jane (1989). „Anne Viscountess Conway: A Seventeenth Century Rationalist”. Hypatia: A Journal of Feminist Philosophy. 4 (1989): 64—79. S2CID 143986584. doi:10.1111/j.1527-2001.1989.tb00867.x. .
  • Duran, Jane (2006). Eight Women Philosophers: Theory, Politics, And Feminism. University of Illinois Press. стр. 73. ISBN 978-0-252-03022-2. 
  • Frankel, Lois. "Anne Finch, Viscountess Conway," Mary Ellen Waithe, ed., A History of Women Philosophers, Vol. 3, Kluwer, 1991, pp. 41–58.
  • Gabbey, Alan. "Anne Conway et Henry More: lettres sur Descartes" (Archives de Philosophie 40, pp. 379–404)
  • Head, Jonathan (2021). The Philosophy of Anne Conway: God, Creation and the Nature of Time. London: Bloomsbury. ISBN 978-1-350-13452-2. 
  • Hutton, Sarah (2016). „Conway, Anne (C.1630–79)”. Routledge Encyclopedia of Philosophy. ISBN 9780415250696. doi:10.4324/9780415249126-DA021-1. 
  • Hutton, Sarah, "Lady Anne Conway", The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Fall 2008 Edition), Edward N. Zalta (ed.).
  • Hutton, Sarah (2004). Anne Conway: A Woman Philosopher. Cambridge University Press. ISBN 9780521835473. OCLC 76904888. 
  • Hutton, Sarah (2009). „Death”. Anne Conway : a woman philosopher. Cambridge, UK: Cambridge University Press. стр. 215. ISBN 9780521109819. OCLC 909355784. 
  • Hutton, Sarah (1970). „Conway, Anne”. Dictionary of Scientific Biography. New York: Charles Scribner's Sons. ISBN 978-0-684-10114-9. 
  • King, Peter J. (2004). One Hundred Philosophers. New York: Barron's. ISBN 0-7641-2791-8. 
  • Lascano, Marcy P. (2013). „Anne Conway: Bodies in the Spiritual World”. Philosophy Compass. 8 (4): 327—336. doi:10.1111/phc3.12025. .
  • Merchant, Carolyn, "The Vitalism of Anne Conway: its Impact on Leibniz's Concept of the Monad" (Journal of the History of Philosophy 17, 1979, pp. 255–269) (Argues that Conway influenced Leibniz by showing parallels between Leibniz and Conway.)
  • Mercer, Christia. "Platonism in Early Modern Natural Philosophy: The Case of Leibniz and Conway", in Neoplatonism and the Philosophy of Nature, James Wilberding and Christoph Horn, ed., Oxford: Oxford University Press, 2012, 103–26.
  • Bernet, Claus. „Ан Конвеј”. Biographisch-Bibliographisches Kirchenlexikon (BBKL) (на језику: немачки). 
  • White,Carol Wayne. The Legacy of Anne Conway (1631–1679): Reverberations from a Mystical Naturalism (State University of New York Press, 2009)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ан_Конвеј&oldid=27678463”