Чарлс I Стјуарт

Из Википедије, слободне енциклопедије
Чарлс I

Чарлс I
Чарлс I

Датум рођења 19. новембар 1600.
Датум смрти 30. јануар 1649.
Титула Краљ Енглеске
Краљ Шкотске
Краљ Ирске
Период 27. март 162530. јануар 1649.
Претходник/ци Џејмс I
Наследник/ци проглашена република
Порекло и породица
Династија Стјуарт
Отац Џејмс I
Мајка Ана од Данске
Супружник/ци Хенријета Марија од Француске
Потомство Чарлс II
Марија Хенријета Стјуарт
Џејмс II

Чарлс I (енг. Charles I of England; 19. новембар 160030. јануар 1649) је био енглески краљ (16251649) и други владар из династије Стјуарт. После пораза његових снага у грађанском рату с републиканским снагама Оливера Кромвела, погубљен је у Лондону. Његово погубљење изазвало огорчење и бес на европским дворовима, а у Холандији и Шпанији побијени дипломатски представници Кромвелове државе. Монархија у Енглеској обновљена 1660.

Унутрашња политика[уреди]

Чарлс I је наставио са апсолутистичком политиком и притом наишао на жесток отпор парламента. Обећао је да ће сакупљати новчана средства само у сагласности са парламентом и обавезао се законом да никог неће ухапсити без судског процеса. Упркос томе, распустио је парламент и успео да 13 година влада без њега. Сазвао га је 1640. и поново распустио чим су изнети захтеви да се отклоне злоупотребе и уведу реформе. Изабран је затим нови парламент, који је деловао наредних 13 година. Земља се поделила на присталице краља и присталице парламента, између којих је 1642. почела оружана борба.

Међу присталицама парламента било је више струја, од којих су најјачи били индепенденти, са одлучном и дисциплинованом војском којом је командовао један од њихових вођа Оливер Кромвел. Краљ је био поражен у две велике битке и присиљен да се склони у Шкотску, где је ухваћен и предат парламенту. Парламент, у међувремену окрњен избацивањем противника независности, образовао је суд који је краља осудио на смрт због тиранства, издајства и непријатељства према држави. После погубљења краља проглашена је Република (1649).

Владавина без парламента[уреди]

Био много умнији и смотренији од свога оца, али продужи исти рад и даваше пека обећања с намером да их не испуни када буде згодно и корисно. За првих је година своје владе три пута сазивао парламенат, али је увек наилазио на неповерење и противљења. Поред тога и рат поче с Француском веома неуспешно, а парламенат, нападајући владу, оштро осуди лакомисленога краљева саветника Бекингена, који је био љубимац Џејмса I. Знатан је пак парламенат који нагна Карла да утврди Петицију о правима (Petition of right 1628), у којој су набројана сва права обају домова, слободе народне и заштита поданика од самовољнога затварања и преких судова. Ова је петиција као друга велика повеља о слободама. Међутим се Карло реши да не испуни обећање, те распусти парламенат и некоје његове чланове баци у затвор. После овога поче владати земљом без парламента, што је трајало једанаест година (1629-40) и што је било беспримерно у Енглеској. Тада му главни саветници беху гроф Страфорд и кентебериски архиепископ Лоуд. И Страфорд је испрва нештедно нападао на Бекингенов рад, али се после приближи Чарлсу, који га постави за намесника у Ирској, где поче скупљати војску за одржавање краљевске власти; а као апсолутиста је желео помоћу војске завести у Енглеској исти онакав поредак какав се тада уводио и на копну, али је био противан сваком верском изузимању. Међутим је други саветник Чарлсов Лоуд гонио пуританце и старао се да приближи догмате и обреде англиканске цркве католичанству. За све је ово време Карло купио порез без одобрења парламентова, чинио зајмове и по свом нахођењу тумачио законе. Поједини људи, оптерећени данцима, и гоњени пуританци почну бежати у американске насеобине енглеске, али им се ово избегавање забрани. Друге пак непослушнике краљевској вољи влада стаде кажњавати незаконитим средствима, стављајући их под војни надзор и под преке судове, који осуђиваху на затвор, на сечење ушију, на одузимање имања итд. Ну овакав је рад ускоро наишао на отпор, који поче скотским устанком.

Шкотски устанак[уреди]

И Чарлс I и његов отац нерадо гледаху Шкотску, презвитерску цркву и стараху се да је приближе англиканској. Јаков установи тамо епископат, а за владе Чарлсове Лоуд састави за Шкотску нову службу, приближно англиканској. При првом служењу ове литургије у единбуршкој саборној цркви слушаоци уложе протест (1637) и ускоро се у земљи оснује народни савез за заштиту презвитерске цркве. Поче и устанак, за који Страфорд и Лоуд саветоваху Чарлса да силом угуши. Међутим то није ишло лако, тим пре што Енглези беху у пријатељству са Шкотима, а многи опет војници, међу којима је било доста пуританаца, не хтедну ићи на епископски рат. Понеки убијаху чак и официре, за које су сумњали да су одани папству, а рушили су и украсе англиканских храмова. Карло пак није имао ни новаца за угушивање устанка, те, хтео не хтео, мораде сазвати парламенат баш у оно време кад и у Енглеској отпоче силно врење.

Други парламент[уреди]

Чим се парламенат саста (у пролеће 1640), поче добивати гомиле петиција из грофовства и градова против различних злоупотреба. У исто се време јаве политички списи, а пуританци почну смелије проповедати своје учење. Скупљени парламенат ипак изјави да ће краља помоћи новцем, ако престане с гажењем закона, али Карло, као одговор на то, распусти парламенат и потом покуша да само од горњега дома добије одобрење за купљење пореза, али када лордови изјаве да немају права на то, би приморан поново сазвати парламенат (у јесен 1640), који је познат под именом: дуги парламенат.

У овом парламенту испрва није било странака, јер сви једнодушно захтеваху уништење злоупотреба и кажњење криваца. Одмах би Страфорд кажњен смрћу а доцније и Лоуд. Затим се преки судови укину, а неки се уведени данци огласе за незаконите. Краљ изјави да неће распустити овај парламенат без његова пристанка и обећа да ће унапред сазвати парламенат бар један пут у три године. Потом учини уступке и Скотима, за што је ишао лично у Скотску. Међутим се у парламенту појаве две странке: једни беху задовољни даним обећањима, а други тражише нова јемства за то, али се несагласност највише тицала главног заповедништва над војском. Баш се тада дигну католици у Ирској и затраже неке уступке а нарочито заштиту католичанства, те Парламенат реши да се њихов устанак угуши. Незадовољни чланови парламентови краљевим обећањем затраже да се војска за угушење ирскога устанка не ставља на расположење краљу, а уједно почну захтевати да краљеви саветници — министри — зависе од парламента и да се црква реформује у духу пуританском, што би се поверило нарочитом одбору. У доњем дому беше већина за проширење парламентових повластица, а за чување се круниних права у пређашњем облику изјасни мањина; али и ова мањина осуђиваше апсолутистичке тежње и повреду устава. Ова се деоба на две странке пренесе из парламента и на народ, а ускоро те странке добију и своје називе: кавалери и округлоглавци (кратко шишали косу). Првој странци припаде више племство и присталице англиканске цркве, а другој грађани и пуританске присталице с већином становништва на истоку и југу.

Енглеске насеобине у Америци[уреди]

Енглеска, која се од колонијалних сила последња појавила, имала је само малих насеобина, растурених по обалама Северне Америке. Како ове мале насеобине нису производиле никакву скупоцену робу, то им је и влада мало важности придавала; она се чак не потруди ни да их уреди, па ни да њима управља. Ова равнодушност би узрок, те се насеобине слободно населише, — На северу се населише поглавито гоњени пуритани, (Пуритани су енглеска верско-политичка секта, која је поникла у XVI столећу. За владе Стјуартове династије жестоко су гоњени, те су се многи иселили у Америку. Но они су у обе енглеске револуције и у збацивању те династије играли врло важну улогу. (Чувени Кромвел је вођ пуритански).) који дођоше у Америку у време Чарлса I, да могу слободно исповедати своју веру. Они бејаху ту основали пуританске цркве, раскрчили земљиште и створили себи у Америци нову отаџбину, коју називаху Нова Енглеска. То бејаху насеобине верскога обележја, говорили су:

ВикицитатиАко когод између нас, говораху они, веру сматра за једно а овај свет за нешто друго, онда тај нема духа правога Ново-Енглеза
({{{2}}})

На југу земљу бејаху заузели поседници плантажа, који живљаху као сеоски (пољски) племићи усред својега црначкога робља.

Било је тринаест насеобина, свака са својом засебном управом. Њих дељаху на три врсте: 1. проприетерске или власничке насеобине биле су својина једнога или више приватних лица, која су их од владе добила на поклон; дајући земљиште држава се одрицала и права, да се меша у насеобинске ствари. Осам власника Каролине, на прилику, имађаху право да постављају чиновнике, да ударају порез с пристанком насељеника, да ратују, да дају племство итд.; — 2. Насеобине с повластицом припадале су каквом повлашћеном друштву (компанији); — 3. крунске насеобине влади. Али су насељеници свуда задржали права која имају Енглези: они сами собом управљаху, одобраваху своје порезе, уређиваху своје верске ствари и могаше им судити само порота (jury). Енглеска се држава њиховим стварима занимала само у толико, што им је постављала гувернере.

Обрађивање је земље било потпуно слободно. Ненасељене земље продаване су онима, који су их хтели обрађивати; породица Пена, оснивача Пенсилваније, продавала је земље годишње за 30 000 фуната стерлинга. На тај се начин било створило становништво од енглеских малопоседника.

Све до половине XVII столећа насеобинцима је било слободно да тргују, па чак и са странцима; трговина се водила поглавито преко Холанђана.

Односи са насеобинама у Америци[уреди]

Енглеска је постављала свога намесника над насеобинама и од њих тражила само ове две обавезности: помоћ у рату и узимање купље једино од енглеских трговаца. На тај начин, поред осталога, насељеници беху слободни и од данка енглеској држави.

Грађански рат[уреди]

Када се у оваким приликама краљ једном појави у парламенту с војницима у намери да затвори главне покретаче за проширење парламентових права, изазва страшно раздражење у парламенту и у престоници. Одмах би решено да се свечано поврате у парламенат они покретачи које је краљ хтео затворити а који се беху сакрили када су зарана дознали шта им се спрема. Тада Карло остави Лондон и отиде у Јорк, куда за њим похита већина лордова и неколико чланова оба дома. Испрва се с обе стране поведу преговори, али краљ одби све захтеве парламентове. После овога дође до рата између краља и парламента (1642). Карлу указаше помоћ и ирски католици, а парламенат закључи савез са Скотима, обећавајући да ће се и у Енглеској завести презвитерско уређење црквено. У прво време побеђиваху кавалери, вичнији оружју од парламентове војске, састављене из неуређених гомила; али у току рата на поприште ступи нова сила која најзад донесе победу парламенту.

Кромвел и његова војска[уреди]

Био је то Оливер Кромвел — из броја чланова доњег дома. Он се као власник повећег имања занимао сеоским домаћинством, а од младости се одушевљавао пуританством. У почетку грађанског рата утроши доста свога новца за издржавање двају коњичких пукова, у које искључиво примаше своје верске присталице и људе доброга владања. Они беху крајњи пуританци (индепенденти) а по занимању господари салаша (фермери), занатлије и мањи трговци, који сматраху рат с Карлом као испуњење божје воље и који показаше таку сталност и храброст, да су их се непријатељи веома плашили. У току пак рата уз Кромвела пристану различне секте протестанске, и он међу њима није чинио разлике. Када је потом сва парламентова војска поверена њему, кавалери бише побеђени, а Карлу ништа друго не оста, него да се спасава бегством међу Скоте, али га они за новац предаду парламенту.

Смрт и Енглеска република[уреди]

Сада у парламенту преовладају презвитеровци, али у војсци беху инденпеденти, те се парламенат плашио своје властите војске. Парламенат ступи у преговоре са заробљеним краљем и поред осталога углавном захтеваху да он призна презвитерску цркву за државну, али се инденпендентска војска не задовољи тим, већ затражи слободу личне савести и потпуну независност сваке верске општине. Овом се незадовољству војничком придружи неиздавање плате и парламентова намера да их пошље на умирење Ирске, те дође до нових сукоба. Лондонци устану да заштите парламенат, а јужни крајеви енглески пристану уз војску и она одржи победу. Тада се приступи чишћењу парламента од презвитерских присталица, те у њему осташе само једномисленици победоносне војске (крњи парламенат). Потом заостали чланови реше да се суди краљу као кривцу ових међусобица, а када лордови у горњем дому не пристану на то, састављен је нарочити суд, који изрече краљу смртну казну. После је неколико дана извршена казна и укинута краљевска власт и горњи дом, а у Енглеској се заведе република (Commonwealth 1649).

Литература[уреди]

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]



Претходник:
Џејмс I
Енглески краљеви Наследник:
Комонвелт Енглеска
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}