Ајнхард

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Ајнхард
Einhard.jpg
Хроничар Ајнхард (раносредњовековна илуминација)
Датум рођења 770е
Место рођења Фулда
Датум смрти 14. март 840.(840-03-14) (64/65 год.)
Место смрти Зелигенштат
Школа Fulda monastery
Најважнија дела
Vita Caroli Magni

Ајнхард (77514. март 840) био је франачки научник, писац и дворанин. Био је слуга Карла Великог и његовог сина Лудвига Побожног. Остао је упамћен по свом највећем делу - биографији Карла Великог „Vita Caroli Magni“, која представља једно од највећих књижевних завештања раног средњег века.[1]

Биографија[уреди]

Јавни живот[уреди]

Ајнхард потиче из источног немачког говорног подручја Франачког краљевства. Рођен је у породици релативно ниског статуса. Родитељи су га послали да се школује за монаха у Фулди - једној од најимпресивнијих просветних центара Франачке државе у то доба. Послали су га на овај позив вероватно због његовог малог раста због кога није могао да јаше коња и рукује борбеним мачем. Због тога је Ајнхард концентрисао своју енергију на учење, посебно на овладавање латинским језиком. Упркос његовом скромном пореклу, био је примљен у изузетно богат двор Карла Великог између 791. и 792. Карло је дуго трагао за ученим људима које је на крају окупио око себе и формирао краљевску школу на челу са нортамбријским учитељем Алкуином. Ајнхард је вероватно био добар архитекта и градитељ, пошто га је Карло задужио да заврши неколико комплекса палата, укључујући и Ахену и Ингелхајм. Године 814, када је умро Карло Велики, његов син и наследник Луј Побожни именовао је Ајнхарда за свог приватног секретара. Ајнхард се је повукао са двора када је дошло до свађе између Луја и његових синова у пролеће 830.

Умро је у Зелигенштату, 840. године.

Приватни живот[уреди]

Био је ожењен Емом, о којој се веома мало зна (као и о већини жена из тог периода). Постоји могућност да су они имали сина Вусина. Њихов брак је био веома либералан. Ема је била активна колико и Ајнхард, ако не и више, у управљању њиховом имовином.[2] Говори се да су се у каснијим годинама брака Ема и Ајнхард уздржавали сексуалног односа и уместо тога своју пажњу посветили религијским обавезама. Иако јој је несумњиво био привржен, Ајнхард није ништа написао о својој жени пре њене смрти. Први пут ју је поменуо 13. децембра 835. у свом писму пријатељу у коме пише да се сећа ње “сваки дан, шта год радио, у сваком подухвату, док радим кућне послове, у свему што се поставља између мојих религијских и земаљских дужности”.[3]

Дела[уреди]

Ајнхард је писац из IX века познат пре свега по томе што је написао биографију Карла Великог под називом „Vita Caroli Magni“. Дело је написао после смрти Карла Великог, у периоду између 817. и 830. и пружа директу информацију о животу Карла Великог. При писању угледао се на Светонијево дело „Биографија Августа“ из кога је преписивао читаве реченице, мада је важно нагласити и Ајнхардову оригиналност, то јест, прилагођавање модела и извора за своје потребе. У делу има нетачности, али је приказ Карлове личности свестран, пластичан и поред панегиричког карактера објективан. Дело је важан историјски извор и за јужнословенске народе, пошто се у њему помињу Срби, Хрвати и Карантанија (Словенија).

Ово дело је написано као похвала Карлу Великом, кога је сматрао другим оцем и коме је био дужник “у животу и смрти”. Рад на тај начин садржи разумљив степен пристрасности, јер је Ајнхард водио рачуна да оправда Карла у неким стварима, не помињући неке проблеме срамне за Карла, попут моралности његових ћерки. Међутим, насупрот томе, он је у делу поменуо и неке занимљиве ствари, попут Карлових конкубина.

За историју Лудвига Побожног важна су Ајнхардова писма. Написао је и низ мањих дела, попут дела „Пренос моштију и чуда мученика Марцелина и Петра“ и „Обожавање крста“.[4][5] После смрти Карла Великог, остао је на двору Луја Побожног где се бринуо о образовању његовог сина Лотара. Пред смрт се повукао у манастир.

Референце[уреди]

  1. ^ Hodgkin (1897). стр. 222.
  2. ^ Smith (2003). стр. 58.
  3. ^ From Einhard’s letter of April 836 to Lupus of Ferrieres. Qtd. in Smith 55.
  4. ^ Thorpe (1969)
  5. ^ Müller (2009). стр. 252.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]