Мислите на децу

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са А шта је са децом)
Аргумент „Мислите на децу” употребљен у Конгресу Сједињених Америчких Држава

„Мислите на децу” (такође „А шта је са децом?”) клише је који се претворио у реторичку тактику.[1][2][3] Дословно се односи на права деце (као, на пример, у расправама о дечјем раду).[4][5][6] Међутим, у дебати представља логичку грешку (позив на сажаљење,[а] подтип позива на емоције).[б][1][2][3]

У књизи Уметност, аргумент и пропаганда (2002) тврди се да у дискусији овај позив замењује разум са емоцијама.[1] Етичар Џек Маршал је написао у 2005. години да популарност фразе потиче од њене способности да суспендује рационалност, нарочито дискурс о поукама.[2] Аргумент „Мислите на децу” употребљавају заговорници цензуре да би заштитили децу од наводних претњи.[10][11] Заједница, простор и онлајн цензура (2009) тврди да је класификација деце на инфантилан начин, као невиних бића којима је потребна заштита, један од облика опсесије над појмом чистоће.[10] У 2011. години, у чланку у Часопису за културна истраживања, примећено је да је фраза израсла из моралне панике.[12]

У Дизнијевом филму из 1964. Мери Попинс, лик госпође Банкс моли дадиљу која одлази да остане и „мисли на децу!”.[13] Ова фраза је популаризована као сатирична референца у анимираној телевизијској серији Симпсонови 1996.[14][15] када током бурне расправе грађана у фиктивном граду Спрингфилду[16][17][18] лик Хелен Лавџој изговара: „Хоће ли неко, молим вас, да мисли на децу!”[16][19][20]

У часпопису Georgia State University Law Review 2012. године, Чарлс Џ. Тен Бринк назвао је изговарање речи „мислите на децу” од Хелен Лавџој успешном пародијом.[16] Потоња употреба овог израза у друштву је често била предмет подсмеха.[11]Након популаризације у Симпсоновима, фраза се још назива и „Лавџојин закон”,[20] „Одбрана Хелен Лавџој”, „Синдром Хелен Лавџој”[21] и „мислите-на-децу-изам”.[22][23]

Позадина[уреди | уреди извор]

Социолог Џоел Бест написао је 1993. да су одрасли на крају 19. века развили повећану бригу о добробити деце. Бест је истакао да је друштво доживело пад наталитета након индустријализације, са родитељима који су усмеравали пажњу на мањи број деце. Према његовим речима, у то време одрасли су почели да гледају на детињство као на свети период развоја и на децу као на непроцењива, дивна, невина бића. Током 1970-их и 1980-их година, пише Бест, одрасли виде децу као потенцијалне жртве и настоје да елиминишу наводне претње.[24]

У збирци Деца и политика културе из 1995, антрополог Вивијен Ви анализирала је како одрасле особе перцепцирају децу и како она подржава концепт права детета. Ви пише да су у овом моделу (који је назвала европски образац) деца виђена као рањива, неискварена и да им је неопходна заштита од ауторитативних одраслих особа. Према Ви, овај европски образац довео је до идеје да је деци потребно уточиште у виду Повеље Уједињених нација и Конвенције о правима детета.[25]

Ви пише: „Алтернативно, рањивост деце може се тумачити као чистота и невиност којима је потребна заштита одговорних одраслих. Управо је овај други, заштитни режим тумачења тај који лежи у основи саме идеје о правима деце којима је потребна заштита повеље УН-а — отуда и Конвенција УН-а о правима детета”.[25] Она је приметила да је поглед на младе као слабе и невине фокусиран на оно што може да се деси ако права деце нису заштићена.[25]

Ви тврди да овакво понашање према деци није сасвим позитивно. Према њеним речима, такав став може довести до лицемерја одраслих особа које претпостављају да све њихове радње намеравају да заштите децу и ствара ризик од тога да одрасли људи могу употребљавати моћ „за добробит саме деце”. Истичући да власт одраслих може бити маскирна као емпатија, Ви закључује: „Ова алтернативна културна тумачења рањивости деце на тај начин стварају своје сопствене политичке и психолошке последице”.[25]

Права детета[уреди | уреди извор]

Мислите на децу ... ослобођену поразног терета опасног и понижавајућег рада.

—Бил Клинтон[26]

„Мислите на децу” коришћен је у свом дословном смислу да брани права деце.[4][5][6] Рана употреба током 20. века укључује писања из 1914. Националног комитета за дечји рад који критикује стандарде дечјег рада у САД.[4] Председник САД Бил Клинтон користио је фразу 1999. у говору пред Међународном организацијом рада,[26] тражећи од присутних да замисле значајно смањење дечјег рада: „Мислите на децу ... ослобођену поразног терета опасног и понижавајућег рада, којима су враћени они незаменљиви сати детињства за учење и игру и живот”.[26]

Дословна употреба ове фразе наставља се у 21. веку, са Саром Бојс из Центра за дечја права у Северној Ирској која се ослања на њу да заштити права деце у том региону.[5] У књизи из 2008. Дечји рад у глобализованом свету, фраза је употребљена да скрене пажњу на улогу дужничког ропства у дечјем раду.[27] Сара Дилон из Правне школе универзитета Сафок употребила је фразу „А шта је са децом” у својој књизи из 2009, Међународна права деце, да би указала на услове дечје радне снаге.[28] Бенџамин Пауел искористио је фразу другачије у својој књизи, Из сиромаштва: експлоатишуће фабрике у глобалној економији, пишући да се у одсуству дечјег рада неки млади људи суочавају са глађу.[29] У књизи о људским правима из 2010, Права детета и људски развој, дечији психијатар Брус Д. Пери користио је фразу „мислите на децу” да позове лекаре да омогућe процес који је осетљив на развојне фазе када је саветовање младих у питању.[6]

Тактика у дебати[уреди | уреди извор]

Логичка грешка[уреди | уреди извор]

У књизи из 2002, Уметност, аргумент и пропаганда: Овладавање парламентарном дебатом, Џон Мини и Кејт Шустер назвали су употребу фразе „Мислите на децу” у расправи типом логичке грешке и позивом на емоције.[1] Према мишљењу аутора, учесник у дебати могао би да користи фразу како би емотивно придобио чланове публике и избегао логичну дискусију.[1] Наводе пример: „Знам да овај национални ракетни одбрамбени план има своје противнике, али хоће ли неко, молим вас, да размисли о деци?”[1] Њихова процена истоветна је са Марџи Боршке која је у чланку за часопис Media International Australia incorporating Culture and Policy називала коришћење фразе реторичком тактиком.[3]

Етичар Џек Маршал описао је „Мислите на децу!” као тактику која се користи у покушају да стави тачку на расправу, јер изазива аргумент без одговора.[2] Према речима Маршала, стратегија је успешна у спречавању рационалне дебате.[2] Назвао је њено коришћење неетичким начином изазивања конфузије у дебати, погрешно преусмеравајући емпатију на објекат који можда није ни био центру пажње оригиналног аргумента.[2] Маршал је написао да иако употреба фразе може имати позитивну намеру, она изазива ирационалност када је изнова користе обе стране у спору.[2] Он је дошао до закључка да фраза може да трансформише поштовање прописа у етичку дилему, упозоравајући друштво да избегава употребу „Мислите на децу!” као финални аргумент.[2]

У чланку из 2015. „Мислите на децу”, Мајкл Реган критикује начин на који политичари употребљавају фразу.[30] Према Регановим речима, политичари морају да престану користити децу као средство када се залагажу за одређене владине програме.[30] Он је назвао тактику нелогичним аргументом, чином очаја оних који осећају да имају слабији случај у расправи заснованој на разуму.[30] Истичући да је подједнако користе демократи и републиканци у Сједињеним Америчким Државама,[30] Реган је тактику прозвао „очигледним политичким с*ањем”.[30]

Морална паника[уреди | уреди извор]

Видео-запис у којем конгресменка Мија Лав употребљава фразу

Часопис за културна истраживања објавио је чланак Дебре Фередеј у 2010,[31] који је поново штампан у књизи из 2011. Нада и феминистичка теорија.[12] Према речима Фередеј, медијска употреба „Хоће ли неко да мисли на децу!” постала је уобичајена у условима моралне панике.[12] Она сугерише да је фраза постала толико распрострањена да би могла да постане други Годвинов закон.[12]

У чланку из 2011. за часопис Post Script, Андреј Скехил писао је о моћи деце у реторици да створи необорив став за супротну позицију.[32] Према речима Скехила, особа која се бори „за децу” ствара изузетно тешку ситуацију за противника да заузме позицију која „није за децу”.[32] Касандра Вилкинсон расправља о утицају реторике „мислите на децу” у чланку из 2011. за IPA Review.[33] Вилкинсон се позива на истраживање из књиге Без страха: Одрастање у друштву несклоном ризику аутора Тима Гила, да преосетљивост у заштити деце од могуће штете има нежељене ефекте у доприносу немогућности младих да се заузму према сопственом избору и да реагују на опасне ситуације.[34] У часопису New Statesman, Лори Пени окарактерисала је тактику као систем политичких уверења и назвала га је „мислите-на-децу-изам”.[22]

Елизабет Стокер Бруниг написала је у чланку из 2014. за часопис First Things, да се моралисање овом фразом често среће у дискусијама о сексуалности,[23] приписујући ово растућој друштвеној перцепцији морала као женственог домена.[23] Бруниг је такође навела обележавање Ен-Би-Сијевог одбијања да емитује филмски трејлер о абортусу као „мислите-на-децу-изам”.[23]

Цензура[уреди | уреди извор]

Скот Бити пише у својој књизи из 2009, Заједница, простор и онлајн цензура, да је питање „Зар нико не мисли на децу?” често постављају особе које се залажу за цензуру из страха да би млади могли да виде неприкладне ствари.[10] Према речима Битија, млади су представљени као потенцијалне жртве сексуалних предатора на интернету да би се повећала контрола интернета; карактеризација детета као инфантилног побуђује концепт невиности који је један од облика опсесије над концептом чистоће.[10]

За часопис Make, Кори Доктороу написао је у чланку из 2011. да „Хоће ли ико да мисли на децу?!” користе ирационални појединици да подрже аргументе о опасностима за младе од „Четири јахача Инфокалипсе”: „пирати”, терористи, организовани криминал и дечја порнографија.[35] Према речима Доктороуа, израз је коришћен да угуши дискусију о исходишним питањима и да заустави рационалну анализу.[35] Приметио је њену честу употребу када друштво одређује одговарајући приступ правним аспектима рачунарства.[35]

У својој књизи из 2013. године, Жарко снимање филмова, Мајк Ват дискутује о историји цензуре у односу на Закон о непристојним публикацијама из 1959. у Уједињеном Краљевству и истиче да су филмови забрањени у овом периоду постали познати као „видео-гадови” (енгл. video nasties).[36] Ват је назвао садашње тумачење такве цензуре „мислите на децу” карактеризацијом.[36] Брајан М. Рид пише у својој књизи, Не тиче се никога (такође објављена 2013), да је ова фраза лишена садржаја и да, ради комичног ефекта, може бити замењена са „Колико мачића мора да умре?”[37]

За часопис Reason, у 2015. години, новинар Брендан О’Нил пише да Марџори Хејнс у својој књизи Не пред децом: Непристојност, цензура и невиност омладине наводи да владе вековима користе превенцију „штете према малолетницима” као изговор да повећају цензуру и контролу.[38] Према речима О’Нила, употреба „Хоће ли неко, молим вас, да мисли на децу?” у савременој култури значајно је порасла и представља средство испољавања моралног ауторитета са емоционалном уценом.[38]

Популаризација[уреди | уреди извор]

Филм и телевизија[уреди | уреди извор]

Дејвид Екс Коен написао је 1996. године епизоду Симпсонових Much Apu About Nothing, где Хелен Лавџој моли присутне слушаоце да „мисле на децу”.[15]

Према речима Кетрин Лејти, рана употреба фразе потиче из 1964. године у филму компаније Волт Дизни Мери Попинс.[13] У првој сцени, лик госпође Банкс залаже се код дадиље да не оде молећи је да „мисли на децу!”.[13] Лајти пише да популарна употреба фразе изазива јаке емоције код оних који се противе држави дадиљи,[13] што указује на сукоб у САД између конзерватизма (проистекао од пуританаца) и жеље да користите секс у оглашавању.[13]

„Мислите на децу” је у великој мери популаризовао лик Хелен Лавџој, супруга велечасног Лавџоја, у анимираној телевизијској серији Симпсонови.[16][19][20] Лаџој (која се први пут појавила 1990)[39][40] у више наврата је узвикнула: „Мислите на децу” у неколико епизода серије.[20][41][42] Први пут је употребила фразу у епизоди Much Apu About Nothing коју је написао Дејвид Екс Коен и која је емитована 1996. године.[14][15][43] Инсистирање Хелен Лавџој постајало је све узрујаније са сваком накнадном употребом.[43]

Сценариста Симпсонових Бил Оукли, у аудио-коментару епизоде на де-ве-деу из 2005, рекао је да је мотивација за израз у серији да се нагласи како се „мислите на децу” користи у дискусији; ирелевантно, скренуло је дискусије од првобитног теме.[15] Лавџој је користила варијације фразе, укључујући „Ох, хоће ли неко, молим вас, да мисли на децу”[14][17] и „А шта је са децом”,[16][44] дречећи најчешће када становници фиктивног града Спрингфилда разматрају спорни проблем или расправљају о политици[17][18] и када логика омане.[21] Комична употреба Лавџојине фразе у Симпсоновима[17] је исмевала њену употребу у јавном дискурсу.[20]

Лавџојин закон[уреди | уреди извор]

Лик Хелен Лавџој из Симпсонових изговара своју карактеристичну реченицу: „Хоће ли неко, молим вас, да мисли на децу?”

Након популаризације фразе у Симпсоновима, њена употреба у друштву је често исмевана.[11] У новинама Toronto Star, новинар Едвард Кинан назвао ју је „Лавџојин закон”. Кинан дефинише „Лавџојин закон” као упозорење о томе да је фраза вероватна диверзија од слабог логичког става и пише да права емпатија према деци укључује рационално расуђивање, а не манипулацију.[20] У чланку за ирске новине Sunday Independent, Керол Хант назива употребу фразе у политичкој дебати „одбрана Хелен Лавџој” и пише да је такође позната као „синдром Хелен Лавџој”. Према Хант, она се често користи у вези са хипотетичком децом, а не са правом децом погођеном проблемом.[21]

У чланку за Georgia State University Law Review, професор Правног колеџа Државног универзитета у Мичигену Чарлс Џ. Тен Бринк пише да је карактеристична фраза Хелен Лавџој вешта и делотворна пародија.[16] Према The Canberra Times, употреба фразе у 2009. као подршка интернет цензури од стране Одељења за комуникације аустралијске владе је подсећало на Хелен Лавџој.[44]

У својој књизи, Мит о злу, Филип Кол написао је да молба Хелен Лавџој претпоставља да су деца чисте, неискварене потенцијалне жртве које захтевају сталну заштиту од опасности.[45] Кол супротставља ово поимање са ликом Барта Симпсона, који преферира стварање нереда уместо конформизма и оданост уместо прописа.[45] Према Колу, ово сведочи о двојној перцепцији деце у друштву: безазлени потенцијални плен и злонамерни појединци којима се не може веровати.[45] Кол пише да је током историје дете представљало човекову дивљу прошлост и оптимистичну будућност.[45] Џо Џонсон је написала поглавље „Хоће ли неко да мисли на децу?” у књизи Маме посредници, у којој је анализирала употребу фразе у анимираним медијима (укључујући и Симпсонове).[46] Према Џонсон, ова фраза је кључни пример популарне културне слике мајке као неуротичне и испуњене немиром о моралним вредностима.[46]

Види још[уреди | уреди извор]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Позив на сажаљење (argumentum ad misericordiam) аргумент је који покушава да изазове сажаљење да придобије противнике.[7]
  2. ^ Позив на емоције (argumentum ad passiones)[8] аргумент је конструисан услед манипулације емоцијама уместо валидним расуђивањем.[9]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ Meany & Shuster 2002, стр. 65. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFMeanyShuster2002 (help)
  2. ^ а б в г д ђ е ж Marshall 2005. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFMarshall2005 (help)
  3. ^ а б в Borschke 2011, стр. 17.
  4. ^ а б в National Child Labor Committee 1914, стр. 39, 73.
  5. ^ а б в Boyce 2003.
  6. ^ а б в Perry 2010, стр. 498.
  7. ^ Walton 2008, стр. 128.
  8. ^ Walton 1997, стр. 36.
  9. ^ Damer 2009, стр. 111.
  10. ^ а б в г Beattie 2009, стр. 165–167.
  11. ^ а б в Keenan 2014b, стр. GT4.
  12. ^ а б в г Coleman 2011, стр. 99.
  13. ^ а б в г д Laity 2013, стр. 118–119, 128.
  14. ^ а б в Cohen 1996.
  15. ^ а б в г Cohen 2005.
  16. ^ а б в г д ђ Ten Brink 2012, стр. 789.
  17. ^ а б в г Patrick 2000, стр. B5.
  18. ^ а б Kitrosser 2011, стр. 2395.
  19. ^ а б Shotwell 2012, стр. 141.
  20. ^ а б в г д ђ Keenan 2014a, стр. IN2.
  21. ^ а б в Hunt 2014, стр. 27.
  22. ^ а б Penny 2011.
  23. ^ а б в г Bruenig 2014.
  24. ^ Best 1993, стр. 3–6.
  25. ^ а б в г Wee 1995, стр. 188.
  26. ^ а б в Clinton 1999.
  27. ^ Nesi 2008, стр. 7.
  28. ^ Dillon 2009, стр. 117.
  29. ^ Powell 2014, стр. 5.
  30. ^ а б в г д Reagan 2015.
  31. ^ Ferreday 2010, стр. 409–429.
  32. ^ а б Scahill 2011, стр. 69–81.
  33. ^ Berg 2011.
  34. ^ Wilkinson 2011.
  35. ^ а б в Doctorow 2011, стр. 31.
  36. ^ а б Watt 2013, стр. 233.
  37. ^ Reed 2013, стр. 110.
  38. ^ а б O'Neill 2015.
  39. ^ Groening 1997, стр. 25.
  40. ^ Martyn 2000.
  41. ^ Sagers 2009.
  42. ^ TelevisionWeek 2008, стр. 4.
  43. ^ а б Chappell 2014.
  44. ^ а б McLennan 2009, стр. A15.
  45. ^ а б в г Cole 2006, стр. 122.
  46. ^ а б Johnson 2012, стр. 65–66.

Цитирана библиографија[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Мислите на децу на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мислите_на_децу&oldid=27674299”