Бестијариј

С Википедије, слободне енциклопедије
Базилиск, детаљ из Абердинског бестиаријума

Бестијариј (лат. bestiarius – „онај који се бави или се бори са дивљим животињама”), књига са причама о животињама, врста популарног средњовековног издања, често са сликама животиња (франц. bestiarie illustré – „илустровани бестијариј”).[1] Иако су настали још у античко доба, бестијарији су постали популарни у средњем веку и описивали су различите звери, птице па чак и стене. Бестијарији су описивали како стварне, тако и различите митске животиње. Опис животиње и њен цртеж су често пратиле и моралне поруке.

Историја[уреди | уреди извор]

Први бестијариј у облику који је касније постао популаран, био је зборник са описима животиња из Александрије или Сирије, Физиолог (грч. Φυσιολόγος) из 2. или 4. века, непознатог грчког аутора.[1] Ово анонимно дело уз описе животиња, стварних и измишљених, као феникс и једнорог, даје алегоријска хришћанска тумачења.[1] Сем животиња ту су и описи и тумачења биљки и камења, па је Физиолог основа тадашње хришћанске симболике природе.[1] Његов превод на латински, а касније и друге националне европске језике, имао је огроман утицај на целокупну средњовековну књижевност. У српској средњовековној књижевности преведен је као Слово о ходећим и летећим створењима.[1] Бестијарији су, као и сва књижевност са животињском тематиком, изразито морализаторски обојени, али су елементи фантастике и алегорезе од њих начинили праве приручнике хералдике и астрологије, а имали су врло велик утицај на средњовековну уметност и уметнике. У прошлом веку овакав тип зборника обновио је Борхес: Приручник фантастичне зоологије (1967).

Физиолог је скуп античких сазнања о разним животињама и у себи садржи сазнања и веровања о животињама које су записивали различити старогрчки аутори (укључујући дела Херодота, Плинија Старијег, Солинија и Аристотелово дело Historia Animalium). На основу Физиолога свети Исидор Севиљски и Амброзије Милански су написали бестијарије које су проширили религиозним порукама, цитатима из Светог Писма и Старог завета. Они су, као и каснији аутори, мењали постојеће дело, додајући углавном моралне поуке, без интереса за проширивањем детаља о стварним особинама животиња. Током средњег века су записи о овим животињама, иако често потпуно измишљени, сматрани веродостојним. Међутим нека запажања из бестијарија као што су нпр. сеобе птица су неки каснији научници одбацили, да би се поново открила у модерној научној ери. Средњовековни бестијарији, иако дела различитих аутора су по животињама које описују и по садржајима били веома слични.

Посебно су били популарни током 12. века у Француској и Енглеској. До данас је сачувано око 50 различитих бестијарија, а један од најпознатијих је Абердински бестијариј. Два осликана средњовековна псалтира такође садрже циклусе из бестијарија. Леонардо да Винчи је такође аутор једне верзије бестијарија.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д Речник књижевних термина, Нолит, Београд, 1984, стр 73.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]