Астрологија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Homo signorum од Jean de Valois, duc de Berry - сва основна симболика знакова зодијака на једном платну

Астрологија (грч. αστρολογία - наука о звездама) је псеудонаука која положаје, односе и кретања планета и других небеских тела у односу на сазвежђа, посматрано за земље, доводи у везу са основним особинама индивидуа (појединаца) и њиховом интеракцијом, са друштвом, нацијама, догађајима у свету итд. Све што је одређено простором и временом, а има смисла тумачити га, може бити астролошки анализирано. Особа која изучава астрологију и преноси њена тумачења заинтересованима са назива астролог. Један од најбитнијих термина који се везују за астрологију је хороскоп који се користи при свакој астролошкој анализи.

Астрологију не треба мешати са астрономијом (грч. αστρονομία - правила међу звездама), науком о звездама.

Историјат[уреди]

Испочетка, астрологија је била нераздвојни део астрономије па су се њоме бавили различити народи диљем земљиног шара: Кинези, Египћани, Грци, Римљани, Арапи, као и народи Америке (Астеци, Маје, Инке). Они су запазили да се многе ствари на земљи, као што су нпр. плима и осека итд. дешавају под дејством Сунца и Месеца па су веровали да су и сви остали догађаји последица утицаја различитих звезда. Отуд постоје различите врсте астрологије по националности. Осим тзв. западне познате су кинеска, јапанска, јеврејска, индијска, друидска (келтска) астрологија. Те националне астрологије се међусобно разликују и по начину израчунавања хороскопа, што је последица различитих географских конфигурација земљишта где је настала астрологија, али и по систему тумачења који је последица базичног става одређеног друштва према животу.

Колевка западне астрологије је стари Блиски исток. Прве опсерваторије биле су сумерски зигурати. Стари Месопотамци су веровали да звездама и сазвежђима, које су познавали у приличном броју, одговарају градови и државе на земљи. Краљеви нису предузимали никакав ратни поход, нити започињали било какав важан државни посао (нпр. изградњу путева или двораца и сл.) ако им звездочаци нису означили повољне дане. Записи астролошких интерпретација су пронађени међу осталим текстовима, исписаним на глиненим плочицама клинастим писмом.

Египатски однос према звездама имао је облик астро-религије, а постао је с временом и префињенији. У храмовима су приказана прецизна астрономска мерења. Најаважнији астролошки догађај који су предвиђали Стари Египћани биле су уобичајене поплаве Нила које су се поклапале са спиралним уздизањем Сиријуса. А одатле потиче и најстарији хороскоп израчунат 2767. године п. н. е. од стране египатског архитекте и градитеља пирамида Инхотепа.

Месопотамија је имала врло велики утицај на културу Старих Грка, па тако и у области астрономије. Грци су додали своје познавање геометрије месопотамским астролошким идејама. А Халдеан је увео астрологију у школу на Косу око 290. године п. н. е.

У хеленистичком периоду, Египат је опет изронио као велики центар астролошких студија, који је имао тенденцију да помрачи славу својих претходника. Астрологија је кулминирала у доба Птолемеја око 150. године. Он је био аутор два главна дела из тог доба: Тетрабиблоса, 4 књиге астрологије и Алмагеста, зборника свеколиког тадашњег астрономског знања, који је између осталог садржао и прве ефемериде које је сачинио Хипарх са Родоса. Птолемеј је први увео геоцентрични систем света у астрономију који је остао важећи у науци (астрономији) наредних четрнаест векова, а у астрологији се и данас користи. Он је израдио и систем за састављање хороскопа у облику круга, а такође је и први увео у употребу куће хороскопа. Астролози су углавном прихватили Птолемејево тумечење 12 кућа, али су многи од њих направили свој систем кућа, па се тако данас зна за неколико система табела кућа од којих се највише користе Плацидусов (претежно у Европи), Кохов (претежно у Америци) и систем једнаких кућа. Од великих умова хеленистичког доба проучавањем астрологије бавили су се и Талес, Питагора, Анаксагора, Емпедокле, Хипократ, Платон, Еуксод, Еуклид и други.

Као већ оформљен систем, астрологија је прешла из хеленског света у Индију. Вероватно се то десило негде између 2. века п. н. е. и 4. века наше ере, тј. између Хипарха и Птолемеја IV. Индијци су усвојили и фонетски транскрибовали одређени број грчких астролошких термина: хора-час (грч. wra), деканус- декант (грч. decanoV) и, можда, трикона- тригон (грч. trigwnoV). Касније се индијска астрологија развијала независно од западне, а основна разлика имеђу западног и индијског хороскопа огледа се у томе што је западни тзв. тропички тј. почиње на 0 степени овна и заснива се на знацима, а индијски је сидерички тј. почиње на 23 степена овна и заснива се на констелацијама тј. групама звезда стајачица. Индијска астрологија је утицала на арапску почевши од 771. године кад је Ибрахим Хабиб ал Фазарија однео неке књиге у Багдад по наруџби калифа Харуна ел Рашида.

Арапска астрологија је била еклектичка и више се бавила мунданим (историјским) догађајима и медицином, а мање личним хороскопима, избегавајући на тај начин конфликт са религиозном идејом о фатализму. Најпознатији астролог муслиманског света живео је у 9. веку и био познат под надимком Албмусар.

Индијска астрологија је такође утицала и на развој кинеске астрологије. Сматра се да су сијамска и кампучијанска астрологија веома сличне индијској, тј. да су разлике готово занемарљиве.

Астрологија је била веома цењена у Риму у тзв. августовско доба. Стоичка филозофија која је одговарала многим виђенијим Римљанима, прихватала је и подржавала астрологију. Сматра се да су се бар два римска цара лично бавила астрологијом, Тиберије и Хадријан, а остали су редовно консултовали звездочаце који су у то доба важили за угледне грађане.

На почетку средњег века на астрологију се у Европи гледало као на облик паганизма што је утицало да се пољуља њен углед у теорији и пракси. Мешана је често са појмом алхемије, што је касније проучавањем доказано да су дубоко повезане. У алхемијским анализама користи се астролошка теорија, a најчешћи пример тога је придавање планета одређеним хемијским елементима: тако злато одговара Сунцу, сребро Месецу, жива Меркуру, итд. Хришћански теолози су били у позицији да условно признају легитимитет астро-метеорологији и астро-медицини, док је лична, натална астрологија представљала проблем. Међутим, од 13. века већина италијанских двораца држала је астрологе, а и на универзитетима се предавала астрологија. Прилив арапских идеја био је важан део тог поновног интересовања за астрологију.

Астрологијом су се бавили и научници који су живели на размеђи средњег века и ренесансе попут Парацелзијуса, Тиха Брахеа и Јохана Кеплера. Ипак, Кеплер, иако краљев астролог, није ценио астрологију већ ју је прозвао сулудом ћерком астрономије.

Повећано интересовање за античке идеје у ренесанси утиче и на повећање интересовања за астрологију. Оживљавање херметизма и неоплатонизма погодовало је ширењу астрологије међу широким народним масама. Штампани се астролошки алманаси, али смела предикција о великој конјункцији 1524. учинила је да астрологија постане у многим очима неозбиљна па и смешна. Даљем опадању утицаја астрологије допринела је и појава протестантског покрета који је није прихватао.

У 16. веку Никола Коперник је увео хелиоцентрични систем света у науку и тиме одвојио асторномију од астрологије. У даљем развијању и објашњавању астролошких термина учествовао је и Исак Њутн ставши на њену страну. Једном приликом када је дошло до расправе по питању вредности-безвредности астрологије, па је астроному Халеју је поручио: „Разлика између мене и Вас је што сам се ја бавио астрологијом а Ви нисте!“ Тиме се није субјективно заузео за основаност и научност астрологије, већ једноставно упутио да су се њом током векова бавили озбиљни филозофи и научни умови, који је нису у старту одбацили нити презрели.

Како је успон науке, посебно у 17. и 18. веку, био праћен пропадањем моћи аристократије, a јачањем политичког утицаја најширих слојева становништва, махом слабо образованих, то је клима за опстанак астрологије постајала заправо све погоднија. Тек са 20. веком шири слојеви постају све образованији (у односу на период мрачног средњег века, када је становништво био углавном неписмено), али астрологија и даље није губила на популарности. У том смеру највише успеха имало је социјалистичко образовање, које уводи обавезно школовање и високо школство, дакле стварајући интелектуалну елиту. Став комунистичке идеологије према астрологији је да је у том периоду сматрана квазинауком, заостатком празноверја и слично. Астрологија се, дакле, и у просвећеном раздобљу одржала, упркос притисцима кроз које је прошла.

Од научника новог доба, астрологију су проучавали психијатар Карл Густав Јунг, покушавајући да уз помоћ ње докаже своје начело синхроницитета и француски психолог Мишел Гоклен који је обрадио 24000 хороскопа познатих људи, упоређујући их са научним сазнањима o карактерима. Најпопуларнији астролози током друге половине 20. века на подручју Блкана били су Миле Дупор и његова ученица глумица Миља Вујановић.

Упоредо са присталицама, заговорницима, теоретичарима и практичарима астрологије увек је кроз историју било и њених мање или више љутих противника, од који су најпознатији Аристарх, Плиније Старији, Тацит, римски император Клаудије, Саванарола, папа Урбан VIII, Колбер итд.

Подела астролошких знакова[уреди]

Астролошки знакови

Савремена астрологија дели зодијак на дванаест знакова. Они су распоређени у следећем реду:

1. Ован 2. Бик 3. Близанци 4. Рак
5. Лав 6. Девица 7. Вага 8. Шкорпион
9. Стрелац 10. Јарац 11. Водолија 12. Рибе

Они се даље деле по квалитету (кардинални, фиксни, промењиви) и елементу (ватра, земља, ваздух, вода).

Подела по квалитету
кардинални Ован Рак Вага Јарац
фиксни Бик Лав Шкорпион Водолија
променљиви Близанци Девица Стрелац Рибе
Подела по елементу
ватрени Ован Лав Стрелац
земљани Бик Девица Јарац
ваздушни Близанци Вага Водолија
водени Рак Шкорпион Рибе

Небеска тела у астрологији[уреди]

Симболи планета у астрологији

У астролошким тумачењима се поред фиксних звезда, и још неких небеских тела, најчешће користе положаји планета сунчевог система и плутона. Свакој планети је додељен одређен скуп значења, која могу бити условљена контекстом и међусобним положајем у односу на друге планете.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Астрологија

Литература[уреди]

  • Миле Дупор - „Не вјерујте, провјерите - Уџбеник наталне астрологије“
  • Миле Дупор - „Астромедицина; Звијезде, љубав, секс; Астро рачуни, анализе, прогнозе“ (три књиге у једној)