Блаженство

Из Википедије, слободне енциклопедије

Блаженство или еудаимониа (грч. εὔδαιμονία, од εὔ - добро + δαιμον - дух; лат. beatitudo) је средишњи циљ свих система античке етике.[1] Оно је потпуна и самодовољна врлина, која надилази све друге циљеве којима се тежи ради постизања неког добра.[1] Етика заснована на концепту еудаимоније назива се еудаимонизам.

За Платона блаженство је трајна контемплација врховног Добра, које надилази чулни свет. За Аристотела блаженство је „најбоља, најплеменитија и најугоднија ствар на свету“, а састоји се у живљењу према разуму и врлини[2]. У Никомаховој етици Аристотел велича контемплативни живот као суштинско остварење еудаимоние. Он наглашава да је еудаимонија стање које не могу поседовати деца.[1]

Према Боецију блаженство је: „добро чије поседовање не допушта желети ништа друго"; „збир свих добара“. У средњем веку појам губи филозофско, а све више поприма теолошко значење.

Извори[уреди]

  1. ^ а б в Eudaimonia, Оксфордски филозофски речник, Сајмон Блекбурн, Светови, Нови Сад, 1999. ISBN 86-7047-303-8
  2. ^ Никомахова етика I, 13, 1102 а 5

Види још[уреди]