Дивци (Ваљево)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Дивци
ДИВЦИ, ВАЉЕВО, СРБИЈА....jpg
Црква светог Ђорђа
Административни подаци
Држава Србија
Управни округКолубарски
ГрадВаљево
Становништво
 — 2011.Пад 640
Географске карактеристике
Координате44°18′02″ СГШ; 20°01′28″ ИГД / 44.3005° СГШ; 20.0245° ИГД / 44.3005; 20.0245Координате: 44°18′02″ СГШ; 20°01′28″ ИГД / 44.3005° СГШ; 20.0245° ИГД / 44.3005; 20.0245
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина140 м
Дивци на мапи Србије
Дивци
Дивци
Дивци на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број14222
Позивни број014
Регистарска ознакаVA
Стара школа у Рабровици
Спомен чесма у Рабровици

Дивци су насељено место града Ваљева у Колубарском округу. Према попису из 2011. било је 640 становника.

Географија и положај[уреди]

Селом доминира равничарски рељеф са доста ораница, али постоје и шуме у брдским пределима. Кроз село протиче река Колубара.

Дивци се граниче са следећим селима: Кланицом, Лозницом, Лукавцем, Клашнићем и Радобићем. Село је удаљено 12 километара од Ваљева и веома добро је повезано са другим селима и околним градовима, јер се налази на магистрали Београд - Ваљево и прузи Београд - Бар. Дивци су на раскрсници путева који воде ка западној, северној, источној и јужној Србији. Постоје и два моста преко реке Колубаре.[1]

Етимологија имена[уреди]

Према књизи „Ваљевска села“, село је добило име по птицама које су својевремено несељавале овај крај. Оне су се звале „вивци“. Међутим говором народа „в“ се изменило у „д“ и добијен је назив Дивци.[1]

У књизи „Насеља српских земаља“ (књига IV) из 1907, наводи се следеће:

Историја[уреди]

Дивци су село које већ постоји у почетку XVIII столећа, а народно предање даје му дубоку старост. У списку села из 1737. године, који је саставила аустријска администрација у Београду[1] међу селима округа ваљевског записано је и ово село: „Divze“[3][2]

Порекло становништва и оснивање села[уреди]

*Напомена - следе подаци из књиге IV, „Насеља српских земаља“ објављене од Јована Цвијића 1907. године у Београду:

Као најстарије породице овог села и оне, за које се не зна да су досељене, као да су биле и у Старом Селу, код црквине, па се у почетку XIX столећа и пред крај XVIII населиле на данашња места јесу Штулићи и Ђурићи. Штулићи су данас више механе, има их 9 кућа и славе св. Јована. Ђурићи, некад најзнатија и највећа породица, данас су спали на 3 куће, које су све три на умору, славе св. Ђурђа.[2]

По времену досељења најстарији су Поповићи досељени из Пауна од породице Ђорђевића. Поповићи су прво отишли у Срем, па се после повратили као свештеници и населили овде, а не на старом месту у Паунама; њих је десет кућа и славе Ђурђиц.[2]

Пред Кочину крајину, на годину дана после Поповића, доселили су се Ерићи из Никшићке жупе у две породице, због крвнине и једна се настанила овде, а друга отишла у Степојевац, окр. београдског. Од њих су данас 4 куће, славе св. Луку.[4]

Јевђенијевићи, Васиљевићи, Томићи и Шумарчевићи су једна породица досељена пре Кочине крајине из Лелића од породице Давидовића, данас их је 10 кућа, славе св. Николу. У првом устанку досељени су из Осата Крсмановићи, неколико презимена, а 8 кућа, славе св. Јована.[5]

После првог устанка досељени су Зебићи из Јадра од Лознице, има их 4 куће, славе св. Лазара. Кад и они, досељени су и Планићи из Пјешиваца у Црној Гори, има их 3 куће, славе зачеће св. Јована. Са њима су се доселили Шљакићи из Роваца, има их 3 куће, славе св. Алимпија. Стојковића предак призетио се у овом селу после 1820. године, а доселио се из Мајиновића од породице Лазаревића, данас их је 4 куће, славе св. Алимпија. Грчића предак доселио се из села Грка у Срему и призетио се, те их има 3 куће и славе св. Николу.[5]

Новитовићи досељени пре 25. год. (тад!) из Добрача у ужичком округу, има их 3 куће, славе св. Арханђела. Доселио их је брат општински писар на имање које је купио. Тешић, Ђурић, Ђокић, Смиљанић, Драјић и Петровић су досељеници последњих година. Смиљанић је из Бранковине од породице Марковића, слави св. Николу, призетио се у овом селу. Драјић је од Драјића из Каменице и овде се призетио, слави св. Јована. Петровић је из Бајине Баште, окр. ужичког доселио се као слуга и купио имање, слави св. Николу. Ђурић је из Мартинића у Црној Гори доселио се као надничар, слави св. Петку. Ђокић призетио се и доселио из Мајиновића и слави св. Алимпија, а Тешић доселио се из Јакља у окр. ужичком и слави св. Арханђела.[5]

Томић уљез у праве Томиће из Лукавца, примио славу и презиме њихово.[5]

За остале привремене житеље овог села може се рећи, да су већином Ужичани и из Срема, насељени на имању Крсмановића, који живе у Обреновцу.[5]


*ПОДАЦИ УНЕТИ ИЗ ОВЕ КЊИГЕ ЗАВРШАВАЈУ СЕ 1907. ГОДИНОМ, ТАКО ДА НИКАКО НЕ ОДРАЖАВАЈУ СЛИКУ ПОРЕКЛА И РАЗВОЈА СТАНОВНИШТВА НАКОН ПОМЕНУТЕ ГОДИНЕ, У НАРЕДНОМ, ВЕЋ ДУЖЕ НЕГО СТОГОДИШЊЕМ ПЕРИОДУ!

Црква и знаменитости села[уреди]

Зграда месне канцеларије

Прва црква је подигнута у 13. веку и била је посвећена Св. Ђорђу. Турци је руше, а 1597. је подигнута нова црква посвећена истом светитељу. Када је премештена у село Рабровицу, Турци су је запалили. Обновљена је 1857. и ова црква и данас постоји на истим темељима. Рестаурирана је више пута, а последњи пут након земљотреса када је била веома оштећена. Коначно је прерађена 2007. Изграђена је у барокном стилу (део комплекса око цркве, као и инвентар унутар цркве). Нема моштију или других реликвија. Мештани цркву посећују више током већих празника и причести.

Познати свештеници:

Други сабор Богомољачког покрета био је у овој цркви.[6]

Развој становништва[уреди]

Према списку села из ваљевске епархије у 1735. години, Дивци су имали 18 домова.[1][7] По харачким тефтерима ово село имало је 1818. год. 55 домова са 67 пореских и 177 харачких лица.[a].

По попису од 1866. год. у селу је било 73 дома са 464 становника, докле по попису од 1874. год. било је 58 домова са 340 становника[b]. По попису од 1884. Дивци су имали 63 дома са 328 становника[1], докле по попису од 1890. било је 67 домова са 371 становником. По попису од 1900. био је 71 дом са 397 становника.[7]

Демографија[уреди]

У насељу Дивци живи 594 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 41,7 година (40,5 код мушкараца и 42,9 код жена). У насељу има 217 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,30.

Сви становници са овог подручја су верници, већином православни хришћани. Запажен је одлазак младих у градску средину (Ваљево, Београд), а има оних који трајно живе у иностранству (Немачка, Швајцарска, Аустрија, Енглеска). Има старих напуштених кућа, чији се број повећава. Број деце се смањује.[8]

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[9]
Година Становника
1948. 641
1953. 702
1961. 766
1971. 714
1981. 793
1991. 730 693
2002. 717 736
Етнички састав према попису из 2002.[10]
Срби
  
700 97,62 %
Македонци
  
3 0,41 %
Југословени
  
1 0,13 %
непознато
  
12 1,67 %


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Привреда[уреди]

Пољопривреда[уреди]

Највећи број домаћинстава се бави пољопривредом. Узгајају се житарице, највише кукуруз, пшеница, јечам и овас. Од индустријског биља гаји се нешто соје. Од поврћа највише се гаји кромпир, парадајз, паприка, купус и лук, док се од крмног биља највише гаје луцерка и детелина. Од воћа, највећи је број стабала шљиве која се највећим делом користи за производњу ракије. Гаје се још и јабуке, вишње, крушке, трешње и ораси.

Остало[уреди]

Осим пољопривреде не велики број људи је запослен и у осталим привредним делатностима, као што је прерада руде, у прерађивачкој индустрији, грађевинарству, трговини, саобраћају, некретнинама, државној управи, образовању, здравству и услужним делатностима.[8]

Пошта је почела са радом 15.12.1946. и има једног запосленог.

Саобраћај[уреди]

Пошто кроз село пролази магистрални пут Београд - Ваљево путна мрежа је веома развијена, са честим проласком аутобуса, што становницима омогућује брзо мигрирање у околна места или градове.

Сви главни путеви су асфалтирани, а постоји и тротоарска мрежа кроз село.

У селу постоји и аеродром који је симболика села. Аеродром се налази уз пругу Београд - Бар и уз магистрални пут који спаја Ваљево са Београдом. Опремљен је пистом дужине 1250 метара. Аеродром се користи за обуку и летење спортских пилота, једриличара, падобранаца, моторних змајева и параглајдериста.[12]

Овде се налази Железничка станица Дивци.

Школство[уреди]

Школа у селу је првобитно организована као основна школа у Рабровици, а касније, 1952. је премештена у просторије тадашњег дома и то је била Нижа гимназија. Школа није имала своју зграду до 1999. када је изграђена нова школа. Носи назива народног хероја Стевана Филиповића. То је матична, основна осмогодишња школа, која има и три раздвојена одељења у Рабровици, Кланици и Лозници (од првог до четвртог разреда).

Постоји и предшколска група чији је организатор установа „Милица Ножица“. Такође се примећује пад у броју ученика сваке године.[13]

Здравство[уреди]

Дом здравља ради само неколико дана недељно и првенствено има улогу за старије људе који нису у могућности да оду до здравственог центра у Ваљеву, или који примају сталну или одређену терапију.

Ветеринарска амбуланта постоји од 1968. и обухвата следећа села: Дивци, Лозница, Кланица, Лукавац, Дупљај и Веселиновац.[14]

Култура[уреди]

Културни живот у прошлости се одвијао кроз посела, игранке, вашаре, приредбе, а данас млади воде гругачији живот. Најчешће одлазе у околне градове (Ваљево, Лазаревац).[14]

Спорт[уреди]

Постоји фудбалски тим ФК „Дивци“ који је тренутно у развоју, а састоји се из првог и другог тима. Улаже се велики напор у његов развој. Фудбалско игралиште је уз аеродром.[6]

Знаменити Дивчани[уреди]

  • Десанка Максимовић, српска песникиња, рођена у засеоку Рабровица 1898, а умрла у Београду 1993.
  • Дејан Мијач рођен 1934. у Бијељини (БиХ) од оца Божидара Мијача свештеника (у Цркви Пренос мошти св Николе у Рабровици), а мајка Ружица, учитељица. Основну школу завршио у Рабровици, а гимназију у Ваљеву.
  • проф. др Драган Поповић, предавао је атомску физику на ПМФ у Београду.
  • Михаило Јокић, доктор математичких наука, дугогодишњи директор Економске школе у Ваљеву и професор на факултету.
  • Михајло Жуњић, био је први пилот који је оборио немачки авион 6. априла 1941.
  • Никанор Савић, дугогодишњи проигуман у манастиру Хиландар
  • др Ђура Поповић, био је професор Медицинског факултета у Београду[15]

Галерија слика[уреди]

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ У 1818. год., а и много доцније, у Дивце убрајало се и данашње село Клашнић, те отуда му је овако велики број домова и личности[7]
  2. ^ У 1874. јавља се ново село Клашнић, па стога се смањује и број становника и домова.»Државопис Србије« IX 1879. pp. 24.[7]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Божић 2010, стр. 187.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Колубара и Подгорина 2011, стр. 309.
  3. ^ Langer. Serbien unter der kaiserlichen Regierung 1717 - 1739. pp. 247
  4. ^ Колубара и Подгорина 2011, стр. 309–310.
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 Колубара и Подгорина 2011, стр. 310.
  6. 6,0 6,1 Божић 2010, стр. 189.
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 Колубара и Подгорина 2011, стр. 308.
  8. 8,0 8,1 Божић 2010, стр. 188.
  9. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  10. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  11. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 
  12. ^ Божић 2010, стр. 190–191.
  13. ^ Божић 2010, стр. 188–189.
  14. 14,0 14,1 Божић 2010, стр. 189–190.
  15. ^ Божић 2010, стр. 191.

Литература[уреди]

  • Божић, Јованка (2010). Ваљевска села. Ваљево: Графичар. ISBN 987-86-80613-14-7. 
  • Челиковић, Борисав, ур. (2011). Колубара и Подгорина: насеља, порекло становништва, обичаји. -Београд: Службени гласник: САНУ. ISBN 987-86-519-1046-6. 
  • Лома, Александар (2000). „Вивци или нежење”. Колубара — Велики народни календар за преступну 2000. Ваљево. 

Спољашње везе[уреди]