Коста Пећанац

Из Википедије, слободне енциклопедије
Константин Миловановић - Коста Пећанац
Kosta Milovanovic.jpg
Коста Миловановић Пећанац у време Топличког устанка
Датум рођења 1879
Место рођења Дечани
 Османско царство
Датум смрти мај/јун 1944.
Место смрти Блендија,[1] код Сокобање
Србија под немачком окупацијом Србија
Чин поручник

Константин Миловановић — Коста Пећанац (Дечани, 1879. — Блендија, код Сокобање, мај/јун 1944) је био четнички војвода током Другог светског рата, вођа Пећанчевих четника. У Првом светском рату био је вођа комита у Топличком устанку.

Пред саму инвазију сила Осовине на Југославију у априлу 1941. југословенска влада је дала Пећанцу новац и оружје да организује герилске јединице у јужној Србији, Македонији и Косову. Пећанац је у Топлици образовао чету од око 300 људи, која је избегла уништење у Априлском рату. У прва три месеца по капитулацији, Пећанац је окупио још трупа међу српским избеглицама које су бежале из Македоније и Косова. Међутим, његови четници су се борили само против албанских група у овој области и нису се борили против Немаца. Након избијања устанка на територији војноуправног комаданта Србије који је избио почетком јула 1941. Пећаnац се брзо одлучио да напусти борбу против сила Осовине и крајем августа је склопио споразуме са немачким окупационим властима и марионетском владом Милана Недића да сарађује са њима у борби против партизана предвођених КПЈ. У јулу 1942. ривалски четнички вођа Драгољуб Михаиловић је уредио да га југословенска избегличка влада осуди као издајника. Пећанчева настављена сарадња са Немцима је уништила и оно мало угледа што је стекао у Балканским ратовима и Првом светском рату. Немци су брзо схватили да Пећанчеви четници, чији је број нарастао на 8.000, нису ефикасни и поуздани, па чак ни Недићева Влада народног спаса није имала поверења у њих. Пећанчеви четници су потпуно распуштени 1943. Самог Пећанца је на неко време интернирала Недићева влада, а убила га је Михаиловићева црна тројка у мају или јуну 1944.

Биографија[уреди]

Коста Миловановић Пећанац је рођен 1879. године у селу Дечане, у близини манастира Високи Дечани. Датум његовог рођења је немогуће утврдити јер се Пећанац у војним документима водио само под годином рођења.

Отац Косте Пећанца Милосав је био заштитник манастира Високи Дечани. Са 12 година је остао без оца, мајке Персиде Петране, брата и сестре, које су убили Албанци[2] приликом нападана на манастир.

У Србију долази 1892. године када је имао 14 година. Радио је као најамник. У 21. години живота отишао је на одслужење редовног кадровског војног рока.

Крајем 19. и почетком првих година 20. века, на простору Македоније је започето комитско бојевање. Подручје дејстава српских комитских чета била је превасходно територија Старе Србије. Коста Пећанац као млад комита се борио у овим сукобима. Учествовао је у бици код Шупљег Камена, близу Пчиње и на Челопеку, код манастира Матејче.

Четнички Војвода[уреди]

Војвода Коста Пећанац 1908.

Ђакон владике жичког, војвода Јован Грковић-Гапон предложио је тада Косту Пећанца за војводу. На великом четничком скупу на Божић 1904. Кости Пећанцу је дата титула војводе. Имао је 25 година.

Од 1910. године појачале су се борбе у Македонији, којима се придружио Пећанац. Оставио је своју трудну жену и децу, узео свој карабин и отишао у бој.

У редовној војсци[уреди]

За време Првог балканског рата, Пећанац је мобилисан као припадник Треће армије и борио се у редовној војсци, као наредник у другом пуку Моравске дивизије. Борио се код Мердара где је поразио Арнауте. Затим учествује у бици код Куманова и учествује у ослобођењу Метохије. Следи Други балкански рат, који Пећанац назива „бугарски рат“. Учествује на фронту од Китке на Осоговској планини, дуж реке Злетовске и Брегалнице. Одбацује Бугаре са својим снагама чак код Грљана.

На почетку Првог светског рата Пећанац се борио као редован војник. Био је наредник у другом пуку Моравске дивизије другог позива. Из рата ће изаћи као поручник. После пада Србије, 1915. године, Пећанац се са својом дивизијом повлачи преко Албаније. За време рата педантно је водио свој ратни дневник. За време боравка у Солуну, умро му је најстарији син Милован од тифуса.

Топлички устанак[уреди]

Када су се бугарске окупационе трупе налазили на територији Србије, поново долази до враћања Косте Пећанца у Србију. По избијању Топличког устанка, већина народа се подигла против бугарских окупатора да брани своја огњишта. У српској врховној команди је направљен план за герилско ратовање унутар бугарске територије у Србији, а за ту улогу је одређен поручник Коста Пећанац.

За време четовања 1916—1917—1918. год. у шуми Соколовици једном приликом на спавању, поред њега верно куче Бела чува му стражу.[3]

Пећанац је већ чуо за покрет још једног комите Косте Војиновића - Топличког који је већ водио борбу против Бугара. Поручник Пећанац је дејством авиона пребачен у горњу Топлицу. Састао се са Костом Војиновићем 9. октобра 1916. у селу Гргуре код Блаца. Војиновић је предлагао муњевиту акцију, а Пећанац да буде изабран за вођу, па тек тада акцију.

Пошто је Војиновић наставио ратовање, Пећанац му се придружио. Своје одреде Пећанац води против Бугара код села Петровац у околини Лесковца, али је ту био поражен и изгубио је доста својих војника.

Одреди Косте Пећанца марта 1917. нападају Куршумлију и после победе улазе у град где народ кличе Кости Пећанцу и његовим четницима.

После бугарске офанзиве из правца Ниша, Пећанац се повлачи према планини Радан. Напада Босилеград крајем априла 1917. Тада је излетео из свог склоништа, сакупио одред од 130 комита и кренуо на Бугаре. После заузимања града, спалио га је.

Коста Пећанац прима кључеве манастира Дечани од Аустријанаца.

Бугари предузимају још жешћу офанзиву крајем маја 1917. на читаву Топличку територију, а Пећанац се повлачи са својим четницима. Бори се за Пећ, Метохију и Рашку. Оставља самог Косту Војиновића бугарским потерним одељењима, а овај да не би пао жив Бугарима у руке извршава самоубиство.

Међуратни период[уреди]

Након рата, Коста Пећанац учествује у гушењу Арбанаске побуне на Косову, а једно време ради као изасланик пуковске коморе. Изабран је за вођу удружења српских четника „Петар Мркоњић“ у априлу 1932. које се супротставља владајућем режиму.

Долази до подела у четничкој организацији, па тако један број се издваја и формира „Удружење старих четника“, на челу са Илијом Трифуновићем Бирчанином. Пећанац остаје веран монархији и ради на омасовљавању свог покрета.

Други светски рат[уреди]

Главни чланак: Четници Косте Пећанца
Пећанчев проглас од 27. августа 1941.

Пред саму инвазију сила Осовине на Краљевину Југославију, Министарство војске и морнарице је затражило од Пећанца да припреми герилске операције и брани јужну Србију, Македонију и Косово од пробугарских и проалбанских група у тим областима. Дато му је оружје и новац, и Пећанац је успео да наоружа неколико стотина људи у области Топлице.

У Априлском рату налази се као командант Пете армијске области у Скопљу. Пећанчеви одреди су остали нетакнути након немачке окупације Србије и још су ојачани српским избеглицама које су бежале из Македоније и Косова. Почетком лета 1941. Пећанчеви четници су се борили против албанских групица.[4] Тада и још неко извесно време, само су Пећанчеве чете називане „четницима“.[5] За време окупације, у духу наредби коју је добио, Коста Пећанац шаље разне емисаре у разне крајеве Србије и наређује да говоре народу о узроцима капитулације и да под хитно стварају расположиве снаге за борбу против окупатора као четничке одреде. Они су, поред разговора на терену позивали угледне грађане и официре да долазе у Горски штаб који се тада налазио на планини Соколовици, близу Куршумлије. Захтевао је да се још не отпочиње са борбом против немачке и италијанске војске, да сви поштују окупаторску власт, не изазивају окупатора због одмазда и не чине ништа без његовог одобрења.

Своју четничку активност, Пећанац је највише развио на подручју источне и јужне Србије.

Након сабора на планини Видојевици, одржан је велики скуп у Лесковцу. Тада је Пећанац формирао Јабланички и Медвеђански четнички одред.

Са образовањем комунистичких партизанских одреда и почетком устанка, Пећанац је одустао од било каквог отпора окупацији. Пре тога, Пећанац се преко Вере Пешић, одличног обавештајца повезао и са Немцима. Крајем августа је склопио споразуме и са српском марионетском владом Милана Недића и са немачким окупационим властима да заједно воде нападе на партизане.[5][6] Док је преговарао са Немцима, Пећанац је 18. августа примио писмо од Драгољуба Михаиловића који је од њега тражио да склопе споразум по ком би Пећанац контролисао четника јужно од Западне Мораве, док би Михаиловић командовао четницима у свим другим крајевима.[7] Пећанац је одбио овај захтев и предложио да би Михаиловићу могао понудити положај начелника штаба и предложио да се Михаиловићеве одреди распусте и придруже његовим одредима. У међувремену Пећанац је уредио трансфер неколико хиљада својих четника српској жандармерији у своју немачких помоћних трупа.[8] Након тога, Пећанац одлази у Шумадију, где је на планини Букуљи 27. августа 1941. издаје „проглас драгом народу“, у ком је себе представио као браниоца и заштитника Срба и позвао одреде који су образовани без његовог одобрења да пређу под његову команду. Захтевао је да се појединци који се крију у шумама врате одмах својим кућама и да саботаже идржавне имовине и имовине окупационих власти престану или ће бити кажњени смрћу.[9]

Тада Коста Пећанац започиње оружане борбе против патизанских одреда. Након повлачења партизанског Врховног Штаба у Санџак крајем 1941. делатност Пећанчевих четника полако слаби. Пећанац ради на придобијању народа и уништењу преосталих партизанских одреда у источној Србији. Након пролећне офанзиве 1942. године и разбијања партизанских преосталих одреда у источној Србији, Пећанац је распустио своје одреде у Србији.

Са својих 100 четника и старешина одлази у Соко Бању, где је примио апанажу од Владе народног спаса у Београду. Делатност Косте Пећанца је сада у циљу да преко Немаца покуша да уништи покрет Драже Михаиловића и тако да остане једини војвода у Србији. Када је Врховна Команда ЈВуО (Југословенска војска у отаџбини) ухаватила поруку да Пећанац жели да прода Михаиловића за 700.000 златних марака, Дража Михаиловић наређује команданту Делиградског корпуса, мајору Бранимиру Петровићу да се уз помоћ тројки ликвидира Коста Пећанац.[тражи се извор]

Војвода Коста Пећанац је убијен у околини Сокобање, у атару села Блендија[1] које се налази на путу од Сокобање до Књажевца. Подаци о тачном датуму смрти варирају, тако да је по неким ауторима за време смрти узима 22. мај,[2] док се код других спомиње 6. јун.[10]

Коста Пећанац је сахрањен на њиви једног сељака на 20 метара од пута Сокобања - Књажевац.[тражи се извор] Војвода Момчило Ђујић позивајући се на припадника Дражине пратње, Лазара Вукмирицу, преноси да је Дража Пећанчево убиство окарактерисао као још једну српску срамоту.[11]

Након Пећанчеве погибије, већи део његових снага приступио је покрету Драже Михаиловића, а мањи број се прикључио Народноослободилачкој војсци.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Самарџић (2014). стр. 557.
  2. 2,0 2,1 Самарџић (2014). стр. 556.
  3. [1]
  4. Tomasevich (1975). стр. 126.
  5. 5,0 5,1 Tomasevich (1975). стр. 127.
  6. Roberts (1973). стр. 21.
  7. Tomasevich (1975). стр. 127–128.
  8. Tomasevich (2002). стр. 183.
  9. Tomasevich (1975). стр. 128.
  10. Tomasevich (1975). стр. 260.
  11. Поповић (1998). стр. 37.

Литература[уреди]


Спољашње везе[уреди]