Ветрогенератор

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Ветрогенератори у Данској.

Ветрогенератори или ветроелектране, су врста електрана које користе енергију ветра, који је обновљиви извор енергије. Ветрогенератори се састоје из носеће конструкције у облику стуба, ветротурбине, генератора електричне енергије, дела који регулише брзину обртања генератора и излазни напон ветрогенератора и прикључка на неки систем за акумулисање енергије или на електричну мрежу.

У Србији је почела озбиљна експлоатација енергије ветра и изградња ветропаркова.[1]

Историја коришћења енергије вјетра[уреди | уреди извор]

Енергија садржана у кретању ваздушних маса - ветру одувјек је побуђивала пажњу истраживача, који су жељели да је корисно употријебе. Још су стари Египћани, пре више од пет хиљада година, користили вјетар за покретање бродова на реци Нил. Најстарији познати млинови за мљевење пшенице и другог зрневља пронађени су у Персији (данашњи Иран). Ти млинови су имали лопатице које су изгледале као велика округла весла. Осим за млинове, Персијанци су користили енергију ветра и за пумпање воде. Више векова касније Холанђани су побољшали основну конструкцију вјетрењача, уводећи крила у облику елисе и користећи на њима затегнуто платно. Они су користили вјетрењаче за млевење и испумпавање воде при освајању земље ниже од нивоа мора. Колонисти у Америци су користили вјетрењаче за мљевење жита, вађење воде из дубоких бунара, али и за сечење дрва у стругарама.[2]

Историја вјетрогенератора[уреди | уреди извор]

По открићу електромотора и електричног генератора у 19. вијеку, почели су експерименти са производњом електричне енергије. Први модели вјетрогенератора су били мало више од вјетрењача са додатним електричним генератором, који је претварао механичку енергију у електричну.

Сматра се да је први ветрогенератор направио у Кливленду, САД, Чарлс Бруш (Charles Brush) 1888. године. Године 1908. постојале су у САД 72 вјетрогенератори снаге од 5 до 25 киловата. У вријеме Првог свјетског рата, 100.000 мањих вјетрењача за фарме је произвођено сваке године у САД, углавном за пумпање воде. До 1930, мањи ветрогенератори су постале честе на фармама, обезбјеђујући струју за неколико сијалица, радио и друге мање потрошаче. 20-тих година 20. вијека на Криму, на обали Црног мора, подиже се први вишекиловатни вјетрогенератор у Европи.

Коришћење енергије вјетра у производњи електричне енергије је почело да се развија тридесетих година 20. вијека. Тада је почела изградња првих вјетроелектрана – постројења за електромеханичку конверзију енергије ветра. Послије 1930 почела је електрификација руралних дијелова САД, и вјетрогенератори су углавном напуштене због јефтиније струје из развијене електричне мреже. У Европи, електрификација је свуда била централизирана на државном нивоу, и вјетрогенератори су постојале само као експерименти. Спорадична коришћења вјетрењача за разне намене настављила се све до велике енергетске кризе, седамдесетих година 20. вијека. Од 1980. године вјетроенергетика је снажно напредовала, како у инсталираној снази тако и у обиму производње. Током Свјетске конференције о вјетроенергетици у Сан Франциску 1985. године, на оближњој локацији Алтамонт Пас одржана је свјечаност приликом које је струја из вјетрогенератора достигла вриједност енергије која се добија из милион барела нафте. Истовремено се и у Европи, у Немачкој, Италији и Шпанији, креће у освајање вјетроенергетских технологија.

После нафтне кризе 1973, а поготово после 2000, развој се све више убрзава. Цена енергије из ветрогенератора полако пада, а цена енергије из класичних необновљивих извора енергије расте. Све је ово допринело да је количина произведене електричне енергије из вјетрогенератора порасла 5 пута у периоду од 2000. до 2007. године. Од вјетротурбина капацитета 500 кW дошло се до вјетротурбина од 1,0 до 2,5 МW, са пречником ротора од 50 до 90 метара. Данас, вјетроенергетика представља грану енергетике која се најбрже развија, како у погледу тахнологије, тако и у погледу инсталираних вјетроелектрана у свету.[2]

Еколошка оправданост вјетроелектрана[уреди | уреди извор]

Ветар представља неисцрпан еколошки извор енергије и значајан ресурс у производњи електричне енергије, чији глобални потенцијал вишеструко превазилази потребе. Спада у обновљиве и неограничене изворе енергије и не загађује животну средину. При томе, вјетар ствара 200 пута више енергије него што је данас свијету потребно.[2]

Економска оправданост вјетроелектрана[уреди | уреди извор]

Искоришћавање енергије вјетра оправдано је и са економског становишта. Вјетротурбине се лако инсталирају, како на копну тако и на мору. Рок изградње једног вјетропарка износи максимално 1-2 године, при чему једна велика вјертротурбина може снабдјевати електричном енергијом око 1.000 домаћинстава. у Данској је, на примјер, 2002. године саграђен вјетропарк са 80 вјетрогенератора који напају град од 150.000 становника. Енергија вјетра се показала као најозбиљнији обновљив извор енергије при достигнутом развоју технологије.

У прилог већем коришћењу вјетрогенератора иду заједно и економија и екологија. Зависно од броја вјетровитих дана и брзине вјетра изнад прага корисног рада ветрогенератора (између 4 и 5 метара у секунди, односно између 14,4 и 18 километара на сат), већ сада је у неким земљама њихова производна цена конкурентна цени електрана на фосилна горива, док су специфичне инвестиције, осим у случају гаснотурбинске термоелектране. Погонски трошкови вјетрогенератора су незнатни. Учествују у укупној цени произведене енергије са само око 10%, јер нема трошкова горива, већ постоје само трошкови одржавања, персонала, такса, осигурања, пореза и других административних издатака.

Годишњи фактор искоришћења ових електрана реда 10–15%. Око 25% времена у години електрана не може да ради јер је брзина ветра мања од минималне, а око 5% времена јер је већа од максимално дозвољене. Често су вјетровите области доста удаљене од насеља и адекватно развијених дистрибутивних мрежа, па на економију електрана на вјетар доста утичу и трошкови њихове интеграције у електроенергетски систем. Најекономичнија примјена вјетрогенератора је њихово удруживање на погодним локацијама, у такозване вјетропаркове или вјетрофарме. Таква електрана може да има капацитет од неколико МW до неколико стотина МW, који обезбјеђује више десетина ветрогенератора.[2]

Негативни утицаји на животну средину[уреди | уреди извор]

Од негативног утицаја вјетроелектране на животну средину најпогубнији резултати односе се на птичији свијет, јер су терени на којима се граде веома често миграторни простор за многе врсте птица. Птице и слијепи мишеви имају честе сударе са лопатицама генератора, јер је познато да је лет већине птица управо у висини ротора или чак испод њега. Како би се заштитиле птице, приликом планирања изградње ветропаркова раде се опсежне студије изводљивости. У оквиру ових студија израђују се мапе осетљивих подручја, које се раде на основу:

Уз негативан утицај на птичији свијет може доћи и до деградације пејзажа, а постоји и могућност загађења земљишта испуштањем уља из вјетрогенератора или трафостаница. Такође се може јавити и потреба за сјечом шуме, како би се изградила траса далековода.[4]

Ветрогенератори[уреди | уреди извор]

Електране на ветар користе кинетичку енергију ветра, коју помоћу турбина на ветар претварају у механичку и даље, преко електричних генератора, у електричну енергију. Горњи прага корисног рада ветрогенератора је при брзини вјетра од 4-5 метара у секунди, односно између 14,4-18 километара на сат. Како је праг стартне брзине корисног рада вјетрогенератора релативно висок, очигледно је да је њихова локација, с обзиром на интензитет вјетра и вјероватноћу појаве вјетровитих дана основни фактор економичног коришћења. Граде се на копну (onshore wind farm), али и у приобалном појасу плитких мора (offshore wind farm) гдје дувају јаки и стабилни вјетрови.[2]

Основни дјелови вјетроелектране[уреди | уреди извор]

  • Ротор вјетротурбине састоји се од одговарајућег броја лопатица спојених на вратило преко једне или више глава.
  • Лопатица је део на којем долази до конверзије кинетичке енергије вјетра у кинетичку енергију обртања ротора.
  • Глава је део ротора преко којег су лопатице круто или флексибилно повезане с вратилом.
  • Вратило служи за пријенос обртног момента од главе до електричног оменторa. На положају његове осе заснива се једна од најважнијих подјела вјетротурбина.
  • Вратило турбине је спојено директно на главу, па преузима обртни моменат и цјелокупно радијално и аксијално оптерећење које се преко лежајева преноси на носећу конструкцију: стуб и темељ.
  • Преносник или мултипликатор се по правилу изводи као зупчанички и служи за довођење брзине обртања ротора на вриједност коју захтјева електрични генератор.
  • Вратило оментор служи за погон електричног оменторa и по правилу не преноси оптерећење.
  • Електрични генератор служи за претварање кинетичке енергије обртања вратила у електричну енергију и представља крајњи елемент конверзије енергије у вјетроелектрани.[2]

Подјела ротора вјетротурбина[уреди | уреди извор]

Према аеродинамичком ефекту:

  • Ротори са отпорним дјеловањем
  • Ротори са узгонским дјеловањем

Према положају вратила, односно оси ротације:

  • Ротори са хоризонталном осовином
  • Ротори са вертикалном осовином

Према брзини обртања:

  • Ротори са промјењивом брзином обртања
  • Ротори са константном брзином обртања[2]

Вјетрогенератори са вертикалном осовином[уреди | уреди извор]

Шематски приказ Савониус турбине, једне врсте турбине са вертикалном осовином. Ако има више од 2 крака, сама се покреће при било којем смјеру вјетра.

Заједничка особина вјетрогенератора ове конструкције је што је оса ротације пропелера или турбине вертикална.

Предности ветрогенератора са вертикалном осовином:

  • једноставне су за израду
  • велики обртни момент
  • издржљиве
  • већина без потребе да се окрећу у правцу ветра, непотребан механизам за ту сврху
  • лакше за одржавање него ветроелектране са хоризонталном осовином, јер је генератор близу тла

Недостаци ветрогенератора са вертикалном осовином:

  • мања ефикасност од ветрогенератора са хоризонталном осовином
  • за производњу електричне енергије, већи степен механичког преноса потребан због мање брзине ротације него ветрогенератора са хоризонталном осовином

У данашње вријеме долази до раста интересовања за ову врсту монтаже због наведених предности и за ветрогенераторе. Ово се посебно односи на мање аматерске инсталације.

Према принципу рада и начину извошења се ветрогенераторе са вертикалном особином деле на:

  • анемометар - једноставна справа за мерење брзине ветра, са шупљим полукуглама за „хватање“ ветра
  • Савониус (Savonius) турбина
  • Дариус (Darrieus) турбина

и друге врсте, којима је заједничко то што им је осовина вертикална.

Ветрогенератори са хоризонталном осовином[уреди | уреди извор]

Ветрогенератори са хоризонталном осовином.

У данашње време најраширенији тип ветрогенератора за велике снаге је управо са хоризонталном осовином.

Предности ветрогенератора са хоризонталном осовином:

  • постављају се на већим висинама где су и брзине ветра веће
  • нешто боље ефикасности од већине ветрогенератора са вертикалном осовином
  • могућност мењања нападног угла елисе (повећава ефикасност и олакшава регулацију брзине)

Недостаци ветрогенератора са хоризонталном осовином:

  • скупи торњеви веће висине
  • вибрације при раду
  • потреба за непрекидним усмеравањем осовине у ветар
  • сложеност конструкције
  • скупо одржавање високих стубова и генераторског склопа на великој висини

Дијелови ветрогенератора са хоризонталном осовином[уреди | уреди извор]

Делови типичног ветрогенератора са хоризонталном осовином
  • Носећа конструкција у облику стуба
  • Ветротурбина (елиса, пропелер)
  • Механички пренос, који подиже малу брзину ротације елисе на већу, потребну за генератор
  • Генератор електричне енергије
  • Део који регулише брзину обртања генератора и излазни напон
  • Прикључак на систем за акумулисање енергије или на електричну мрежу

Прорачун добијене механичке снаге[уреди | уреди извор]

Прорачун је исти као и за обичну ветрењачу, пошто је разлика тек у каснијем степену претварања енергије.

Снага која је пренета на ротор ветрогенератора је пропорционална површини коју покрива ротор, густини ваздуха и кубу (трећем степену) брзине ветра.

Дакле теоретска корисна снага је:

,

гдје

  • P = снага у W,
  • α = фактор искоришћења,
  • ρ = густина ваздуха у Kg/m³,
  • r = радијус турбине у m, и
  • v = брзина ваздуха у m/s.

Пошто ротор (елиса) узима енергију од ваздуха, брзина ваздуха пада. Алберт Бец, немачки научник, је установио 1919. да ветрењача може да искористи највише 59% од теоретске енергије ветра.

Као пример:

Рецимо да је 15 °C на нивоу мора и густина ваздуха је 1.225 Kg/m³. Ветар брзине 8 m/s (28.8 Km/h) кроз ротор дијаметра 100 m ће пронети 77000 Kg ваздуха кроз простор кракова ротора ветрогенератора.

Укупна снага је 2.5 MW, али само 1.5 MW може да се искористи због Бецовог закона. Добијена механичка енергија се даље претвара у електричну у електричном генератору, па је излазна електрична снага још умањена.

Галерија ветропаркови[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Ветроелектране и заштита животне средине”. званични веб-сајт. Министарство заштите животне средине Републике Србије. 27. 5. 2015. Приступљено 17. 5. 2020. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 Milošević, Anica. „OPRAVDANOST PODIZANJA VETROELEKTRANA KOD NAS I U SVETU” (PDF). Zvanični veb-sajt. Академија техничко-васпитачких струковних студија. Приступљено 17. 5. 2020. 
  3. ^ Rubinić, Borut (мај 2016). Studija izvodljivosti za izradu mape osjetljivosti za vjetroelektrane (PDF). Podgorica: Centar za zaštitu i proučavanje ptica. Приступљено 17. 5. 2020. 
  4. ^ „Proizvodnja električne energije na obnovljiv način” (PDF). mladi-ekoreporteri.org. Приступљено 17. 5. 2020. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]