Вимпел Р–23

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Ракета Р–23Т на пољском МиГ–23
Ракета Р–24Р
Ракета Р–24Т на украјинском МиГ–23MLD
МиГ–23 наоружан са двије ракете Р–24Р (бијеле боје, дугачке) и двије Р–60 (бије боје, кратке)

Вимпел Р–23 (рус. Vympel R–23, НАТО ознака AA–7 Apex) је ракета ваздух—ваздух средњег домета развијена у Совјетком Савезу намијењена ловачким авионима. Замијенила ју је унапријеђена верзија већег домета — Р–24. По својим перформансама и намјени слична је ракети америчке производње — АИМ–7 Врабац.

Развој[уреди]

Развој нове ракете за ловац МиГ–23 почео је средином 1960-их. Намјена нове ракете, првобитно назване К–23, била је уништавање мета величине бомбардера, са способношћу да гађа мете које су на већој висини него авион с којег се лансира. Након што је увиђено да је неизведиво комбиновање полуактивно радарски вођеног система и инфрацрвеног система навођења, конструисане су ракете које су имале или полуактивно радарско или инфрацрвено вођење. Први тестови с новим рактама су проведени 1967. године.

Године 1968. Совјети су прибавили америчку ракету AIM–7, која је послужила за развој нове ракете К–25. Упоредбом обје ракете одлучено је да у производњу уђе К–23, понајприје ради већег домета и веће отпорности на противничке противмјере. Рад на К–25 је завршио 1971, но ипак су нека рјешења коришћена при конструисању ракете Р–27. Р–23 је ушла у употребу у јануару 1974, и то у верзији са полуактивним радарским вођењем као Р–23Р, а у верзији с инфрацрвеним вођењем као Р–23Т. Обје верзије су користиле исти мотор и исту бојеву главу чији је радијус убојитог дјеловања био 8 m. На Западу, ракете су добиле ознаке AA–7A и AA–7B. За вјежбе бојевог гађања развијена је ракета Р–23УТ без бојеве главе.

Максимални ефективни домет Р–23Р је износио око 14 km, при мањим, и 25 km при већим висинама. Домет Р–23Т је износио 11 km и био је ограничен визуелним дометом система вођења. Обје верзије су се могле лансирати при оптерећењу од 4 g према метама под оптерећењем и до 5 g. Највеће тактичко ограничење био је велики минимални ефективни домет, који је за верзију Р–23Т износио 1.300 m, а за Р–23Р и 2 km. Произведен је велики број ракета Р–23 у експерименталним конструкционим бироима Молнија (бивши ОКБ–4) и Вимпел (бивши ОКБ–134). Такође, у Румунији су се производиле под лиценцом као A–911.

Побољшана верзија ракете, Р–24, се почела користити од 1975. на авионима МиГ–23ML/MLD. Побољшана Р–24Р је могла закључати (енгл. lock-on) мету након лансирања и повећан јој је домет на 50 km, као и висина на којој је могла дјеловати — до 25.000 m. Р–23Т је добила унапријеђени систем трагања с већом осјетљивошћу. Обје верзије су добиле већи мотор, тежу бојеву главу и увелико им је смањен минимални ефективни домет — на 500 m. Такође, било је могуће лансирати их и користити их против авиона под оптерећењем од 7 g. Ракете су у Совјетском Савезу званично зване Производ (рус. izdeliye) 140 и 160, а на Западу су биле познате под НАТО ознакама AA–7C и AA–7D. Ракета Р–24 је у Руском ратном ваздухопловству остала у ограниченој употреби све до 1997. године, када је из употребе повучен посљедњи руски МиГ–23.

Употреба[уреди]

Ракете Р–23 су коришћене у јуну 1982. у долини Бека, током рата у Либану, но није познато с коликом успјешношћу. Док су совјетски и сиријски извори наводили да је помоћу њих оборено неколико израелских авиона, израелски извори су те наводе порицали. Такође, забиљежена су бројна обарања помоћу ове ракете у Ирачко-иранском рату, када су их ирачки авиони МиГ–23 користили у борби против иранских авиона F–4D/E Фантом i F–5E.

Спецификације[уреди]

  • Дужина: (R–23R, R–24R) 4,5 m; (Р–23Т, Р–24Т) 4,2 m
  • Размах крила: 1 m
  • Пречник: 223 mm
  • Тежина: (R–23R, R–24R) 222 kg, 243 kg; (Р–23Т, Р–24Т) 215 kg, 235 kg
  • Брзина: 3 Маха
  • Домет: (Р–23Р) 35 km; (Р–24Р) 50 km; (Р–23Т, Р–24Т) 15 km
  • Навођење: (Р–23Р, Р–24Р) полуактивно радарско; (Р–23Т, Р–24Т), инфрацрвено
  • Бојева глава: 25 kg (R–23) 35 kg (Р–24)

Види још[уреди]