Либански грађански рат

Из Википедије, слободне енциклопедије
Либански грађански рат
Део
Статуа мученика на тргу у Бејруту, 1982, током грађанског рата
Статуа мученика на тргу у Бејруту, 1982, током грађанског рата
Време: 13. април 197513. октобар 1990.
Локација: Либан
Узрок рата:
Резултат: Таифски споразум
Промене у територији:
Сукобљене стране
Застава Израела Израел
Застава Либана Либан
Палестинска ослободилачка организација
Амал
Застава Сирије Сирија
Заповедници
Јачина
Губици

Либански грађански рат (19751990) има корен у конфликтима и политичким компромисима након краја Отоманске окупације Либана. Потакнут је демографским променама у земљи, хришћанско-муслиманским разликама и мешања Сирије, Израела и Палестинске ослободилачке организације (ПЛО). Након кратке паузе у сукобима 1976. под притиском Арапске лиге и сиријске интервенције, грађански се рат наставља, фокусиран највише у јужном Либану.

До почетка Либанског грађанског рата, Бејрут, главни град Либана, је био познат по својим широким булеварима, француској архитектури и модернизму, и био је познат као Париз Блиског истока, док је Либан као цела држава је био познат као Швајцарска Блиског истока, и уживао је веома миран живот у региону у којем су религијски конфликти свакодневни.

Позадина[уреди]

Након Арапско-израелског сукоба 1948. године, Либан је постао уточиште 110.000 избеглица из Палестине који су пребегли из Израела. Додатни број палестинских избеглица је дошло у Либан након новог Арапско-израелског сукоба 1967. године и Црног Септембра. 1975. године број избеглица је достигаи преко 300.000 избеглица које је предводио Јасер Арафат, који је истовремено био и на челу Палестинске ослободилачке организације. Током раних 70-их година, тензије су порасле услед великог броја палестинских избеглица на југу земље. У самом почетку дошло је до сукоба палестинских избеглица и Либанаца који су припадали левици. Током сукоба, сукобљене стране су добијале дефинисанији облик, те су на једној страни сукоба били хришћани, на челу са Баширом Жемајилом, док су на другој страни биле палестинске избеглице, сунитски муслимани и Друзи. Грађански рат који је непосредно уследио је оставио нацију без икакве организационе власти.

Рат[уреди]

Бејрут 1978. године

Почетак[уреди]

У априлу 1975. напад на једну бејрутску цркву изазвао је одговор хришћанских фалангиста и масакр Палестинаца. Борбе између ПЛО-а и либанских муслимана с либанонском војском резултовале су пуцањем земље по етничким шавовима и престанком функционисања централне власти. Земља је подељена на територије под контролом хришћанских милиција, милиција сунитских и шијитских муслимана, Друза те палестинских герилаца. Главни град Бејрут такође је подељен на делове под контролом хришћанских милиција и под контролом муслиманских снага.

Почетком 1976. године превагу у рату почеле су односити муслиманске милиције, али ситуацију ће у јуну преокренути улазак Сирије у либански рат.

Сиријска интервенција и окупација[уреди]

Стање 1976.

Јуна 1976. године Сирија је послала 40.000 војника у Либан како би спречиле губитке на хришћанској страни од палестинских снага. Чињеница да су војници Сирије ратовали против Палестинаца је веома иронична. Либанци, заједно са Сиријцима су потисли Палестинце из Бејрута у јужни део земље. Током неколико следећих година, дошло је до мешања снага, и Сирија је почела да сарађује са Палестинцима, и на крају потпуно заузела њихову страну, док су Маронити (хришћани) добили такође необичног партнера у сукобу - Израел. Сиријске трупе су остале у Либану, притом ефективно доминирали владом Либана, све до првих година 21. века. Трупе су се најзад повукле априла 2005. године.

Прва израелска инвазија и окупација[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Операција Литани
Стање 1979. године

Међугранични напади палестинских група на југу Либана уперене против цивилног становништва на израелским територијама довели су до израелске интервенције и инвазије израелских одбрамбених снага 15. марта 1978. године, у операцији под називом Литани. Израелци тада уништавају палестинске базе и протерују милитанте према северу. Неколико дана касније, Савет безбедности Уједињених нација издао је резолуцију 425 и 426, која је захтева повлачење израелских и слање међународних снага које би надгледале мир у јужном Либану. Три месеца касније, 13. јуна 1978. године, Израел је потпуно повукао своје трупе из Либана, и предао контролу јужног дела земље хришћанској групи - Армији Јужног Либана, која је у сукобима била на страни Израела.

Друга израелска инвазија и окупација[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Рат у Либану 1982.

Палестинска ослободилачка организација је наставила да користи територију Либана као базу из које је могуће нападати Израел ракетама и артиљеријом. 6. јуна 1982. године Израел је поново напао Либан са циљем да се једном заувек обрачуна са ПОО (на енглеском ПЛО). Израелске снаге су окупирали све јужно од Бејрута, као и делове самог града Бејрута. Током ове инвазије Израела, Ели Хобеика, припадник Либанске Армије која је сарађивала са Израелским снагама, упада у избегличке центре Сабра и Шатила, са чијим планом је унапред био упознат министар одбране Аријел Шарон, и извршила масакр. Израелски планови о Либану су наишли на велики проблем 14. септембра 1982. године, са атентатом тада изабраног председника Башир Жемајилом, за којег се сматрало да је тајни симпазитер Израела.

Међународно посредовање[уреди]

Међународне војне снаге су дошле у Бејрут 20. августа 1982. године како би надлгедале повлачење ПЛО-а из Либана, и преко америчког посредовања евакуације сиријских трупа као и ПЛО ратника је почело из Бејрута. ПЛО се повукао до 1983. (види мапу испод)

Стање 1983. године

Овај период у историји Либана је видео пораст радикализма и екстремизма и велики број терористичких напада на стране снаге, међу којима су били напади и бомбардовање америчке амбасаде у Бејруту и касније бомбардовање америчких војних барака. Ти су напади имали за последицу крај западног војног присуства у Либану. 1982. године Хезболах бива званично оформљен.

Након серије напада различитих либанских милитантних скупина на израелске војнике у септембру 1983. Израел је почео извлачити трупе са севера Либана које су се задржале у пограничном појасу на југу Либана широком дванаест километара. Уплитање у либански рат резултовало је оставком премијера Бегина у августу 1983., а војни ангажман у Либану Израелу је донио више од 1.200 погинулих војника. Израелске трупе задржале су се у јужном Либану до 2000. године.

1988. ии 1989. године су представљале године комплетног и невиђеног хаоса. Парламент није успео да поново изабере Амина Гемајела за председника (који је требао да замени убијеног брата, такође председника, Бачир Гемејала 1982.), којем је 23. септембра истицао мандат. Петнаест минута пре истека председничког мандата, Гемајел поставља прелазну владу на чијем челу је био војни командант генерал Мишел Аун. Аунов претходник није прихватио ову одлуку, те није прихватио ни његово постављење. Тако да је у том тренутку Либан остао без председника, са двема владама које су у том тренутку биле ривали, као и са 40-так парамилитираних снага.

Крај рата[уреди]

У јесен 1989. у саудијском граду Таифу чланови старог либанског парламента, који су представљали све либанске етничке и верске заједнице, донели су нови устав. Устав је предвидио већа политичка права већинског муслиманског становништва те је формалноправно означио крај хришћанске доминације Либаном. Но, један од вођа хришћанске заједнице, генерал Аун, одбацио је политичко решење из Таифа због нерешеног питања сиријског војног присуства у Либану. Почетком 1990. либанске снаге верне новом председнику Хравију уз помоћ сиријске војске почињу офанзиву на војне скупине лојалне генералу Ауну. Након вишемесечних борби, у октобру 1990. сломљен је отпор Аунових снага и поражена је његова енклава у источном Бејруту.

Последице[уреди]

Послератно оштећење у Бејруту

Процењује се да је више од 100.000 људи погинуло, и да је 100.000 постало на неки начин хендикепирано услед физичких повреда током 15 година дугог рата.

Поразом Ауна сломљена је војна моћ либанске хришћанске заједнице и уклоњена последња препрека споразуму из Таифа. Последица либанског грађанског рата био је раст политичке моћи либанских муслимана, док је хришћанска заједница изгубила повлаштени положај који је уживала од колонијалних времена. Либанска је војска преузела контролу над земљом и распустила већину милиција, но скупине попут шиитског Хезболаха остале су и даље снажне. Сиријска доминација у земљи, која је још 1991. године била запечаћена споразумом о пријатељству и сарадњи, протегнула се на идућу деценију и пол те је контингент сиријских војника био у Либану до марта 2005. године. Деведесетих је година Либан ушао у раздобље привредне и политичке стабилизације која је била прекинута тек убиством бившег председника Харирија.

22. маја 2000. године, Израел је унилатерално повукао све своје преостале трупе из јужног Либана у сагласности са резолуцијом 425 из 1978. године Савета Безбедности Уједињених нација. 2. септембра 2004. године Савет Безбедности, позивајући се на претходно издате резолуције, нарочито на 425 (1978.), 520 (1982.) и 1553 (јули 2004.), издаје нову резолуцију 1559, спонзорисане од стране САД-а и Француске, којом се захтева потпуно повлачење снага Сирије. Резолуцијом се не наводи име Сирије, али се наводи да све “стране трупе морају напустити Либан” како би се спровели слободни избори.

Реконструкције[уреди]

Држава се полагано опоравља од рата, са страним инвестицијама и туризмом у порасту. Сиријске снаге су окупирале велики део државе, све до одласка априла 2005. године (видети Кедар Револуцију). Иран и даље има велики утицај над Хезболахом, чије је седиште у Бека Долини и има огранке у јужном Либану. Упркос томе, делови Либана и Бејрута су видели опоравак након завршетка рата. Цивилно становништво Либана ужива високи степен слободе у односу на остатак арапског света. Након 12 година од завршетка рата, Бејрут је скоро потпуно изграђен. Телекомунициони систем државе је увелико рехабилитован, и у 2004. и 2005. години стране инвестиције у држави су прешле милијарду долара.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :