Винобојка

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Винобојка
American medicinal plants; an illustrated and descriptive guide to the American plants used as homopathic remedies- their history, preparation, chemistry and physiological effects (1887) (18130553586).jpg
Илустрација из приручника Лековите биљке Америке
Научна класификација
Царство: Plantae
Дивизија: Magnoliophyta
Класа: Magnoliopsida
Ред: Caryophyllales
Породица: Phytolaccaceae
Род: Phytolacca
Врста: P. americana
Биномна номенклатура
Phytolacca americana
L.
Синоними[1][2]
  • Phytolacca decandra L.
  • Phytolacca rigida Small
Винобојка, цела биљка
Млади, пролећни избојци винобојке

Винобојка (Phytolacca americana), врста из истоимене породице винобојки, је зељаста трајница (перена) пореклом из Америке. У највећем делу Европе расте као одомаћена врста. Име рода потиче од грчке речи phyton=биљка и новолатинске lacca=лак, јер се плодов сок користио као црвена боја.[3] Име врсте указује на америчко порекло. Користи се као лековита и јестива биљка, мада поједини научници сматрају да су неки њени делови отровни. Народна имена за ову врсту код нас су још и кермес, мурићеп, гроздобоја, солима, алкрмез.

Постоји низ навода о токсичности свих делова биљке, посебно корена и бобица. У литератури су забележени и смртни случајеви тровања овим бобицама.[4]

Распрострањеност[уреди]

Домовина винобојке је Северна Америка, одакле су је у Европу донели и први почели да узгајају Французи. Касније се, из Француске, раширила Европом, а затим и широм света.[5] У Европи се винобојка сасвим прилагодила и одомаћила. Сада расте и као гајена и као самоникла врста,[4] посебно у медитеранским земљама.[6] У Србији је честа на ширем подручју Војводине.[5]

Опис врсте[уреди]

Винобојка је зељаста трајница висине 1−2 м. Преко зиме надземни део трули, да би у рано пролеће из корена избило више младих, црвенкасто обојених изданака, са листовима на сочним петељкама.[4]

Стабљика је оругла, гола, дихотомо граната, црвенкасто зелене боје. Листови су јајасто елиптични, дуги 12−25 цм. Голи су, целог обода, са израженом нерватуром. Лисна петељка је кратка, дуга свега 1−3 цм.[6][3]

Цветови су неугледни, бројни, зеленкасто беле боје у почетку, да би касније добили црвенкасту боју. Скупљени су у гроздасте цвасти на цветним стабљикама дугим до 10−20 цм.[3] Цвета од јула до октобра. Плодови су округласте, сочне, на темену сплљоштене или левкасто удубљене, радијално избраздане бобице. Пречника су до 7−10 мм, по формирању зелене боје, да би сазревањем добиле тамно црвену и на крају готово црну боју.[4] Скупљене су у уске, висеће гроздове, са црвеним дршкама. Сазревају сукцесивно од августа до новембра,[5] па се често на истом стаблу могу наћи и цветови и гроздасти плодови у разним степенима зрелости.[6]

Услови станишта[уреди]

Добро расте на лаким, песковитим као и на тешким, глиновитим земљиштима, киселе и базне реакције. Одговара јој влажно земљиште. Расте на осунчаним положајима или у полусенци.[7]

У Србији винобојка расте као самоникла врста, подивљала из културе. Најчешће се јавља на необрађеном, запуштеном, нарочито иловастом земљишту, уз путеве, ограде, живице и њиве.[6] Има је и по прогалама и ободима шума, у шипражју и антропогеним монодоминантним шумама (нпр. сађене багремове састојине). Сматра се шумским коровом и спречава раст других биљака испод своје крошње. Скоро никада не гради компактне популације, већ се углавном јављају појединачни примерци, ређе у формацијама од 3 до 5 јединки.[5]

Употреба[уреди]

Постоји низ навода о токсичности свих делова биљке, посебно корена и бобица. У литератури су забележени и смртни случајеви тровања овим бобицама. Употреба за бојење намирница је забрањена![3]

Винобојку, односно младе пролећне изданке, први су употребљавали у исхрани амерички Индијанци. Ови изданци су сочни и укусни, али развијени нису јестиви. Ови избојци су се до краја 19. века могли наћи на америчким пијацама, али и у Паризу, где су се продавали као здраво пролећно поврће. Данас је употреба ових избојака напуштена, мада се препоручују у многим старијим куварским приручницима. Садрже много калијума, каротина и С витамина. Могу се спремати као вариво или слана зимница, али треба веома много водити рачуна о томе да ни један део корена не доспе у јело. Избојци се одсецају нешто изнад земље, јер су делови уз корен горки, а сам корен отрован. Неки аутори препоручују превентивно отклањање цвих делова који имају црвену обојеност. Код припреме јела добро је избојке два пута прокувати у кључалој води и процедити, а воду бацити.[4][8]

Бобице винобојке су сочне и њихов сок има интензивну црвену боју. Некада су се и поред тога што су отровне, употребљавале за бојење вина и колача. Данас је ова употреба забрањена.[4] Боја сока је толико интензивна, да се може користити и уместо мастила.[8]

Корен винобојке (Radix Phytolaccae decandre) од давнина се користи у традиционалној медицини, код реуматизма, упале дисајних органа, а споља код неких кожних обољења.[3]

Лековита својства винобојке се све више проучавају у савременој медицини.[9] Од 1995. године испитује се њен потенцијал у борби против АИДС-а. У Родезији је својевремено (1980) утврђено да винобојка убија водене пужеве који су изазивачи болести зване схистосомијаза. Болест проузрокују паразити из рода Schistosoma који живи у телу пужа, а на људе прелази преко коже и слузокоже, у контакту с зараженом водом. Болест је хронична, а раширена је у свим тропским подручјима. Верује се да више од 70% деце оболи од ове болести, а у свету је заражено више од 100 милиона људи.[7][10][11]

Винобојка се сади и као вртна биљка.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „Phytolacca americana L.”. The Plant List. Приступљено 13. 12. 2016. 
  2. ^ „Phytolacca americana var. rigida (Small) Caulkins & R.E. Wyatt”. The Plant List. Приступљено 13. 12. 2016. 
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 Tasić (2004). стр. 58.
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 Grlić (1986). стр. 112−113, 345.
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 Rat, Milica. „Phytolacca americana L.”. BioRaS. Konzorcijum organizacija civilnog društva za kartiranje i monitoring biološke raznovrsnosti Srbije. Приступљено 14. 12. 2016. 
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 Grlić (1984). стр. 68.
  7. 7,0 7,1 „Phytolacca americana - L.”. Plants For A Future. Приступљено 14. 12. 2016. 
  8. 8,0 8,1 Петровић (2010)
  9. ^ „Phytolacca americana” (PDF). COMMITTEE FOR VETERINARY MEDICINAL PRODUCTS. The European Agency for the Evaluation of Medicinal Products, Veterinary Medicines Evaluation Unit. 1999. Приступљено 14. 12. 2016. 
  10. ^ Hulina (1998)
  11. ^ „Vinobojka”. Priroda i biljke. Приступљено 14. 12. 2016. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]