Винобојка

Из Википедије, слободне енциклопедије
Винобојка
American medicinal plants; an illustrated and descriptive guide to the American plants used as homopathic remedies- their history, preparation, chemistry and physiological effects (1887) (18130553586).jpg
Илустрација из приручника Лековите биљке Америке
Таксономија
Царство: Plantae
Одељак: Magnoliophyta
Класа: Magnoliopsida
Ред: Caryophyllales
Породица: Phytolaccaceae
Род: Phytolacca
Врста: P. americana
Биномијална номенклатура
Phytolacca americana
L.
Синоними[1][2]
  • Phytolacca decandra L.
  • Phytolacca rigida Small
Винобојка, цела биљка
Млади, пролећни избојци винобојке

Винобојка (Phytolacca americana), врста из истоимене породице винобојки, је зељаста трајница (перена) пореклом из Америке. У највећем делу Европе расте као одомаћена врста. Име рода потиче од грчке речи phyton=биљка и новолатинске lacca=лак, јер се плодов сок користио као црвена боја.[3] Име врсте указује на америчко порекло. Користи се као лековита и јестива биљка, мада поједини научници сматрају да су неки њени делови отровни. Народна имена за ову врсту код нас су још и кермес, мурићеп, гроздобоја, солима, алкрмез.

Постоји низ навода о токсичности свих делова биљке, посебно корена и бобица. У литератури су забележени и смртни случајеви тровања овим бобицама.[4]

Распрострањеност[уреди]

Домовина винобојке је Северна Америка, одакле су је у Европу донели и први почели да узгајају Французи. Касније се, из Француске, раширила Европом, а затим и широм света.[5] У Европи се винобојка сасвим прилагодила и одомаћила. Сада расте и као гајена и као самоникла врста,[4] посебно у медитеранским земљама.[6] У Србији је честа на ширем подручју Војводине.[5]

Опис врсте[уреди]

Винобојка је зељаста трајница висине 1−2 м. Преко зиме надземни део трули, да би у рано пролеће из корена избило више младих, црвенкасто обојених изданака, са листовима на сочним петељкама.[4]

Стабљика је оругла, гола, дихотомо граната, црвенкасто зелене боје. Листови су јајасто елиптични, дуги 12−25 цм. Голи су, целог обода, са израженом нерватуром. Лисна петељка је кратка, дуга свега 1−3 цм.[6][3]

Цветови су неугледни, бројни, зеленкасто беле боје у почетку, да би касније добили црвенкасту боју. Скупљени су у гроздасте цвасти на цветним стабљикама дугим до 10−20 цм.[3] Цвета од јула до октобра. Плодови су округласте, сочне, на темену сплљоштене или левкасто удубљене, радијално избраздане бобице. Пречника су до 7−10 мм, по формирању зелене боје, да би сазревањем добиле тамно црвену и на крају готово црну боју.[4] Скупљене су у уске, висеће гроздове, са црвеним дршкама. Сазревају сукцесивно од августа до новембра,[5] па се често на истом стаблу могу наћи и цветови и гроздасти плодови у разним степенима зрелости.[6]

Услови станишта[уреди]

Добро расте на лаким, песковитим као и на тешким, глиновитим земљиштима, киселе и базне реакције. Одговара јој влажно земљиште. Расте на осунчаним положајима или у полусенци.[7]

У Србији винобојка расте као самоникла врста, подивљала из културе. Најчешће се јавља на необрађеном, запуштеном, нарочито иловастом земљишту, уз путеве, ограде, живице и њиве.[6] Има је и по прогалама и ободима шума, у шипражју и антропогеним монодоминантним шумама (нпр. сађене багремове састојине). Сматра се шумским коровом и спречава раст других биљака испод своје крошње. Скоро никада не гради компактне популације, већ се углавном јављају појединачни примерци, ређе у формацијама од 3 до 5 јединки.[5]

Употреба[уреди]

Постоји низ навода о токсичности свих делова биљке, посебно корена и бобица. У литератури су забележени и смртни случајеви тровања овим бобицама. Употреба за бојење намирница је забрањена![3]

Винобојку, односно младе пролећне изданке, први су употребљавали у исхрани амерички Индијанци. Ови изданци су сочни и укусни, али развијени нису јестиви. Ови избојци су се до краја 19. века могли наћи на америчким пијацама, али и у Паризу, где су се продавали као здраво пролећно поврће. Данас је употреба ових избојака напуштена, мада се препоручују у многим старијим куварским приручницима. Садрже много калијума, каротина и С витамина. Могу се спремати као вариво или слана зимница, али треба веома много водити рачуна о томе да ни један део корена не доспе у јело. Избојци се одсецају нешто изнад земље, јер су делови уз корен горки, а сам корен отрован. Неки аутори препоручују превентивно отклањање цвих делова који имају црвену обојеност. Код припреме јела добро је избојке два пута прокувати у кључалој води и процедити, а воду бацити.[4][8]

Бобице винобојке су сочне и њихов сок има интензивну црвену боју. Некада су се и поред тога што су отровне, употребљавале за бојење вина и колача. Данас је ова употреба забрањена.[4] Боја сока је толико интензивна, да се може користити и уместо мастила.[8]

Корен винобојке (Radix Phytolaccae decandre) од давнина се користи у традиционалној медицини, код реуматизма, упале дисајних органа, а споља код неких кожних обољења.[3]

Лековита својства винобојке се све више проучавају у савременој медицини.[9] Од 1995. године испитује се њен потенцијал у борби против АИДС-а. У Родезији је својевремено (1980) утврђено да винобојка убија водене пужеве који су изазивачи болести зване схистосомијаза. Болест проузрокују паразити из рода Schistosoma који живи у телу пужа, а на људе прелази преко коже и слузокоже, у контакту с зараженом водом. Болест је хронична, а раширена је у свим тропским подручјима. Верује се да више од 70% деце оболи од ове болести, а у свету је заражено више од 100 милиона људи.[7][10][11]

Винобојка се сади и као вртна биљка.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. „Phytolacca americana L.”. The Plant List. Приступљено 13. 12. 2016. 
  2. „Phytolacca americana var. rigida (Small) Caulkins & R.E. Wyatt”. The Plant List. Приступљено 13. 12. 2016. 
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 Tasić (2004). стр. 58.
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 Grlić (1986). стр. 112−113, 345.
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 Rat, Milica. „Phytolacca americana L.”. BioRaS. Konzorcijum organizacija civilnog društva za kartiranje i monitoring biološke raznovrsnosti Srbije. Приступљено 14. 12. 2016. 
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 Grlić (1984). стр. 68.
  7. 7,0 7,1 „Phytolacca americana - L.”. Plants For A Future. Приступљено 14. 12. 2016. 
  8. 8,0 8,1 Петровић (2010)
  9. „Phytolacca americana” (PDF). COMMITTEE FOR VETERINARY MEDICINAL PRODUCTS. The European Agency for the Evaluation of Medicinal Products, Veterinary Medicines Evaluation Unit. 1999. Приступљено 14. 12. 2016. 
  10. Hulina (1998)
  11. „Vinobojka”. Priroda i biljke. Приступљено 14. 12. 2016. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]