Виторио Стораро

Из Википедије, слободне енциклопедије

Виторио Стораро (итал. Vittorio Storaro, 24. јуна 1940, Рим, Италија) италијански је филмски сниматељ и директор фотографије. Најпознатији је по сарадњи са редитељем Бернардом Бертолучијем, са којим је снимио седам филмова (између осталих Последњи танго у Паризу, Двадесети век, Последњи кинески цар, Мали Буда). Сарађивао је и са Франсисом Фордом Кополом (Апокалипса данас, Њујоршке приче), Вореном Бејтијем (Црвени, Дик Трејси), Карлосом Сауром (Фламенко, Такси) ... Три пута је освојио Оскара за најбољу фотографију у филмовима Апокалипса данас (Ф. Ф. Копола, 1979), Црвени (В. Бејти, 1982) и Последњи кинески цар (Б. Бертолучи, 1988).

Сниматељски стил му је инспирисан сликарством Чимабуа, Каравађа, Вермера и Пјера дела Франческе, што је највише видљиво у филмовима које је снимио за Бернарда Бертолучија. [1]Своју софистификовану филозофију коришћења боја у композицији филмске слике црпео је и из теорије боја Јохана Волфганга Гетеа, поготово са обзиром на то које психолошке ефекте изазивају поједине боје и како различите боје утичу на гледаочеву перцепцију различитих догађаја и ситуација. [2] Снимајући Бертолучијеве филмове, до савршенства је развио осећај за покрете камере (при чему се не може занемарити утицај Казуа Мијагаве) избегавајући коришћење зум-објектива, што је видљиво и у Конформисту (1970), запаженом и по коришћењу пастелних боја и Последњем тангу у Паризу, где исказује смисао за психолошко и симболичко значење боја (наранџаста као боја интензивних емоција и страсти). У Смрти у Риму Ђузепа Патронија Грифија (1974), сукоб италијанског Севера и Југа изражава коришћењем и супротстављањем наранџасте и плаве боје, док у Апокалипси данас инвентивним коришћењем боја супротставља две културе: америчку (прави „колорисани спектакл“) и „природну“ (свет џунгле)[1]. У Дику Трејсију (1990) постиже занимљиве резултате у коришћењу интензивних, засићених боја (усклађених са колористичким стилом самог стрип-предлошка) и ефектној композицији филмске слике.[3]

Стораро је један од неколико сниматеља који су у амерички филм унели европску ликовну и сниматељску културу. [4]. По неким мишљењима, спада међу десет највећих сниматеља светске кинематографије.[2]

Филмографија[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ а б Филмска енциклопедија ЈЛЗ
  2. ^ а б http://listverse.com/2009/09/12/top-10-greatest-cinematographers/
  3. ^ Филмски лексикон ЛЗ, Загреб, 2003
  4. ^ Филмска енциклопедија ЈЛЗ, Загреб, 1990, књига 2 (Л-Ж), под: Storaro, Vittorio

Спољашње везе[уреди]


Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Виторио Стораро