Бернардо Бертолучи

С Википедије, слободне енциклопедије
Бернардо Бертолучи
Bernardo Bertolucci.jpg
Датум рођења(1941-03-16)16. март 1941.
Место рођењаПарма
  Краљевина Италија
Датум смрти26. новембар 2018.(2018-11-26) (77 год.)
Место смртиРим
  Италија
Занимањередитељ, сценариста

Бернардо Бертолучи (итал. Bernardo Bertolucci; Парма, 16. март 1941— Рим, 26. новембар 2018) био је италијански филмски редитељ и сценариста[1], познат по филмовима Конформиста (1970), Последњи танго у Паризу (1972), Двадесети век (1976), Последњи кинески цар (1987), Мали Буда (1993), Украдена лепота (1996) и Сањари (2003). Године 2011. на Канском фестивалу додељена награда почасна награда. Од 1979. ожењен је сценаристкињом Кларе Пепло.[2] Бернардо је имао брата Ђузепеа, који је бавио писањем позоришних комада и био је директор позоришта. Његов нећак Ђовани Бертолучи је продуцент са којим је Бернардо сарађивао у својим филмовима.

Биографија[уреди | уреди извор]

Порекло[уреди | уреди извор]

Бернардо Бертолучи је рођен у Парми, у области Емилија-Ромања. Његов отац Атилио Бертолучи је био професор, песник, истакнути критичар уметности, филмски критичар и антрополог. Његова мајка је Аустралијанка, која потиче из породице италијанских и ирских корена. Бертолучи је писао од петнаесте године, и након неколико година писања освојио је престижну литерарну награду Premio Viareggio за своју прву књигу. Очева каријера и залагања у свету филма су помогла Бернарду; наиме његов отац је помогао италијанском режисеру Пјеру Паолу Пазолинију да објави свој први роман, а Пазолини је ангажовао Бернарда као свог асистента док је радио на филму Accattone (1961).[3]

Рад са Пазолинијем[уреди | уреди извор]

Бернардо је желео да постане песник, као и његов отац. Да би остварио свој циљ, похађао је Факултет модерне литературе у Риму од 1858. до 1961, где је и започео сарадњу са Пазолинијем. После те сарадње он напушта факултет, не дипломиравши. Током 1962, режирао је свој први филм, чији је сценарио писао Пазолини — La commare secca (1962). Филм се базира на мистериозном убиству проститутке. Бернардо је користио ретроспекцију којом склапа делиће мистерије и показује ко је убица. Захваљујући кратком филму Prima della rivoluzione из 1964. постаје признати редитељ.

Промена у италијанској филмској индустрији омогућила је Бернарду да постане копродуцент за неколико филмова са америчким, шведским, француским и немачким кућама.[4]

Последњи танго у Паризу[уреди | уреди извор]

Бернардо је кроз филм Последњи танго у Паризу 1972. приказао себе. У овом филму глумили су Марлон Брандо, Марија Шнајдер, Масимо Ђироти и Жан-Пјер Лео. Главни протагониста је Паул, који својим аферама уништава живот своје жене. У току једне сцене, Паул силује Јане. Марлон Брандо и Бертолучи су разговарали и договарали се о тој сцени али нису је преточили тада деветнаестогодишњој Марији Шнајдер. Марија је 2007. године изјавила да се осећала као да се стварно била силована и да се током те сцене осећала понижено.[5] Бернардо је 2013. изјавио да јој намерно нису рекли каква ће бити сцена јер се желело да види „искрени бес и фрустрацију”.[6] Марлон Брандо ово негира и говори да су еротске сцене биле симулиране.[7] Због скандала који је изазвао филм, Шнаједерова је постала суицидна и почела је да се дрогира. Каније је постала присталица и гласноговорник покрета за права жена, пре свега заштите на самом филму, као и постизању боље репутације глумица како у филму тако и у медијима. Све копије овог филма у Италији су биле уништене. Италијански судија је осудио Бернарда на пет година и четири месеца затвора. Апелациони суд у Болоњи је 1978. тражио да се сачувају три копије овог филма у националној кинотеци, под назнаком да ти филмови никада неће бити пуштани јавности.[8][9][10][11][12]

Светска слава[уреди | уреди извор]

Бернардова светска слава почиње филма 1900 (1976), у коме приказује фармера из области Емилија-Ромања, од почетка 20. века до Другог светског рата. У самом филму је учествовала импресивна глумачка екипа: Робер де Ниро, Жерар Депардје, Стенли Хајден, Берт Ланкастер, Доминик Санда. У филму се ликови суочавају са проблемом дроге и инцеста.

Крвава жетва[уреди | уреди извор]

Током снимања филма Последњи танго у Паризу, сусреће се са књигом Крвава жетва (Дашијел Хамет). Такође, ову књигу је користио Куросава као базу за свој филм Телесна стража. Бернардо је написао два сценарија:

  • први се односио на чисто политички филм, причу која је инспирисана социјалистичким скандалом из 1920. у Америци
  • други сценарио је заснован на самој оригиналној причи

Глумци који су били разматрани за филм The Continental Op су Клинт Иствуд, Џек Николсон и Роберт Редфорд.

Последњи кинески цар[уреди | уреди извор]

Током 1987, Бернардо снима биографски филм о животу последњег кинеског цара (Ајсин Ђуелуо, Пуји). Филм је рађен у британској продукцији. Снимао се три године. Овај филм осликава прелазак Кине из феудалистичког уређења, кроз револуцију, до тадашњег комунистичког уређења. Освојио је девет Оскара, међу којима су Оскар за најбољу режију и најбољи филм.[1] Спада у један од пет филмова који су у власништву Републике Кине.

Каснија остварења[уреди | уреди извор]

После снимања Последњег кинеског цара долази филм Мали Буда. Због потребе филма враћа се у Италију и старим темама — критици политике. У филмовима Украдена лепота и Сањари критикује политику и сексуалну везу између двоје сродника у Паризу око 1968. године.

Године 2007. добио је Златног лава за животно дело на Филмском фестивалу у Венецији.[13]

До сада последњи филм, Ја и ти, адаптација је истоимене књиге аутора Никола Аманитија. Филм је требало да буде у 3Д али је редитељ сматрао да је то „вулгарна комерцијализација”.[14]

Писац и глумац[уреди | уреди извор]

Поред многобројних сценарија које је писао за своје филмове, писао је и за друге ауторе. Глумио је у филму Golem: The Spirit of Exile (1992).

Политичко и верско опредељење[уреди | уреди извор]

Бернардо је марксиста и атеиста.[15]

У својим филмовима тежи да прикаже своје политичко опредељење, те користи контроверзне аутобиографије. Његови политички филмови су довели у питање перцепцију историје. У филму Конформиста из 1970. критикује фашистичку идеологију, приказујући однос народа и национализма, као и кроз колективну свест и колективну меморију. У филму 1900 критикује политичку борбу деснице и левице.

Дана 27. септембра 2009. Бернардо је потписао петицију за ослобођење Романа Поланског, која је предата швајцарској влади.[16]

Учествовао је 24. априла 2015. године у кампањи „#whomademyclothes”, која се односила на промену свести о производњи одеће и апел за боља права радника у текстилној индустрији. Наиме, покрет се односио на колапс Ран плазе из 2013. године, који је однео велики број жртава.[17]

Филмографија и награде[уреди | уреди извор]

Година Српски назив Оригинални назив Награде/Напомене
1962. La commare secca базиран на Пазолинијевом сценарију
1964. Prima della rivoluzione
1965. La via del petrolio
1966. Il canale
1968. Partner
1969. Amore e rabbia (1969, сегмент: Agonia)
1970. Il conformista
1970. Strategia del ragno
1971. La salute è malata 1971: National Society of Film Critics Award for best director
1971. 12 dicembre
1972. Последњи танго у Паризу Ultimo tango a Parigi 1973: Nastro d'Argento for Best Director
1976. 1900 Novecento
1979. La luna
1981. La tragedia di un uomo ridicolo
1984. L'addio an Enrico Berlinguer
1987. Последњи кинески цар The Last Emperor
  • 1987: Academy Award for Best Director
  • 1987: Academy Award for Best Adapted Screenplay
  • 1987: Golden Globe Award for Best Director
  • 1987: Golden Globe Award for Best Screenplay
  • 1987: David di Donatello for Best Director
  • 1987:David di Donatello for Best Script
  • 1987: Nastro d'Argento for Best Director
  • 1987: Directors Guild of America Award for best director
1989. 12 registi per 12 città (1989, сегмент: Bologna)
1990. The Sheltering Sky
1993. Мали Буда Little Buddha
1996. Украдена лепота Stealing Beauty
1998. Besieged 1997: Honorable Mention – Locarno International Film Festival

Године 1997, Award special visual sensitivity in directing – Camerimage

Године 1997, Award for collaborating director – director of photography (Vittorio Storaro) – Camerimage

Године 1998, Recognition for free expression by the National Board of Review

2002. Ten Minutes Older: The Cello (2002, сегмент: Histoire d'eaux)
2003. Сањари The Dreamers 2007: Golden Lion for his career at the Venice Film Festival
2012. Ја и ти Me and You 2011: Honorary Palme d'Or – Cannes Film Festival[18]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 139. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ „The Triumph of Clare Peploe - MovieMaker Magazine[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала на датум 30. 07. 2017. Приступљено 20. 04. 2017.  Сукоб URL—викивеза (помоћ)
  3. ^ [„Biografia di Bernardo Bertolucci - Cinquantamila.it[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала на датум 18. 10. 2016. Приступљено 20. 04. 2017.  Сукоб URL—викивеза (помоћ) Biografia di Bernardo Bertolucci - Cinquantamila.it]
  4. ^ Bertolucci 2000, стр. 17.
  5. ^ Last Tango in Paris director suggests Maria Schneider 'butter rape' scene not consensual | Film | The Guardian
  6. ^ ‘Last Tango in Paris’ Rape Scene Was Not Consensual, Director Admits | Variety
  7. ^ Hollywood Reacts With Disgust, Outrage Over 'Last Tango in Paris' Director's Resurfaced Rape Scene Confession | Hollywood Reporter
  8. ^ Rannakino :: July 2012 - Last Tango in Paris
  9. ^ Actors voice disgust over Last Tango in Paris rape scene confession | Film | The Guardian
  10. ^ MMI Interview: Maria Schneider
  11. ^ Bernardo Bertolucci: 'I thought I couldn't make any more movies' | Film | The Guardian
  12. ^ Why the ‘Last Tango in Paris’ rape scene is generating such an outcry now - The Washington Post
  13. ^ Festival de Cannes - Site Officiel / Institutionnel
  14. ^ „Bernardo Bertolucci girerà il suo prossimo film in 3D - Cinema News - PRIMISSIMA[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала на датум 26. 11. 2018. Приступљено 20. 04. 2017.  Сукоб URL—викивеза (помоћ)
  15. ^ „Rassegna stampa Bernardo Bertolucci | MYmovies[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала на датум 20. 12. 2016. Приступљено 20. 04. 2017.  Сукоб URL—викивеза (помоћ)
  16. ^ Soares, Andre (30. 9. 2009). „Penélope Cruz, Bernardo Bertolucci, Gael García Bernal Sign Roman Polanski Petition”. Altfg.com. Приступљено 20. 5. 2017. 
  17. ^ Fashion Revolution: who made your clothes? | MiNDFOOD | Style
  18. ^ Bernardo Bertolucci to receive Palme d'Or honour - BBC News

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Бернардо Бертолучи на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бернардо_Бертолучи&oldid=25543559”