Бернардо Бертолучи

Из Википедије, слободне енциклопедије
Бернардо Бертолучи
Bernardo Bertolucci.jpg
Датум рођења (1941-03-16)16. март 1941.(76 год.)
Место рођења Парма
 Италија
Занимање редитељ, сценариста

Бернардо Бертолучи (итал. Bernardo Bertolucci; Парма, 16. март 1941) италијански је филмски редитељ и сценариста, познат по филмовима Конформиста (1970), Последњи танго у Паризу (1972), Двадесети век (1976), Последњи кинески цар (1987), Мали Буда (1993), Украдена лепота (1996) и Сањари (2003). Године 2011. на Канском фестивалу додељена награда почасна награда. Од 1979. ожењен је сценаристкињом Кларе Пепло.[1] Бернардо је имао брата Ђузепеа, који је бавио писањем позоришних комада и био је директор позоришта. Његов нећак Ђовани Бертолучи је продуцент са којим је Бернардо сарађивао у својим филмовима.

Биографија[уреди]

Порекло[уреди]

Бернардо Бертолучи је рођен у Панами, у области Емилија-Ромања. Његов отац Атилио Бертолучи је био професор, песник, истакнути критичар умерности, филмски критичар и антрополог. Његова мајка је Аутралијанка, која потиче из породице италијанских и ирских корена. Бертолучи је писао од петнаесте године, и након неколико година писања освојио је престижну литерарну награду Premio Viareggio за своју прву књигу. Очева каријера и залагања у свету филма су помогла Бернарду; наиме његов отац је помогао италијанском режисеру Пјеру Паолу Пазолинију да објави свој први роман, а Пазолини је ангажовао Бернарда као свог асистента док је радио на филму Accattone (1961).[2]

Рад са Пазолинијем[уреди]

Бернардо је желео да постане песник, као и његов отац. Да би остварио свој циљ, похађао је Факултет модерне литературе у Риму од 1858. до 1961, где је и започео сарадњу са Пазолинијем. После те сарадње он напушта факултет, не дипломиравши. Током 1962, режирао је свој први филм, чији је сценарио писао Пазолини — La commare secca (1962). Филм се базира на мистериозном убиству проститутке. Бернардо је користио ретроспекцију којом склапа делиће мистерије и показује ко је убица. Захваљујући кратком филму Prima della rivoluzione из 1964. постаје признати редитељ.

Промена у италијанској филмској индустрији омогућила је Бернарду да постане копродуцент за неколико филмова са америчким, шведским, француским и немачким кућама.[3]

Koнтроверзни филм Последњи танго у Паризу[уреди]

Бернардо је кроз филм Последњи танго у Паризу 1972. приказао себе. У овом филму глумими су Марлон Брандо, Марија Шнајдер, Масимо Ђироти и Жан-Пјер Лео. Главни протагониста је Паул, који својим аферама уништава живот своје жене. У току једне сцене, Паул силује Јане. Марлон Брандо и Бертолучи су разговарали и договарали се о тој сцени али нису је преточили тада деветнестогодишњој Марији Шнајдер. Марија је 2007. године изјавила да се осећала као да се стварно била силована и да се током те сцене осећала понижено.[4] Бернардо је 2013. изјавио да јој намерно нису рекли каква ће бити сцена јер се желело да види „искрени бес и фрустрацију”.[5] Марлон Брандо ово негира и говори да су еротске сцене биле симулиране.[6] Због скандала који је изазвао филм, Шнаједерова је постала суицидна и почела је да се дрогира. Каније је постала присталица и гласноговорник покрета за права жена, пре свега заштите на самом филму, као и постизању боље репутације глумица како у филму тако и у медијима. Све копије овог филма у Италији су биле уништене. Италијнски судија је осудио Бернарда на пет година и четири месеца затвора. Апелациони суд у Болоњи је 1978. тражио да се сачувају три копије овог филма у националој кинотеци, под назнаком да ти филмови никада неће бити пуштани јавности.[7][8][9][10][11]

Светска слава[уреди]

Бернардова светска слава почиње филмма 1900 (1976), у коме приказује фармера из области Емилија-Ромања, од почетка двадесетог века до Другог светског рата. У самом филму је учествовала импресивна глумачка екипа: Робер де Ниро, Жерар Депардје, Стенли Хајден, Берт Ланкастер, Доминик Санда. У филму се ликови суочавају са проблемом дроге и инцеста.

Крвава жетва[уреди]

Током снимања филма Последњи танго у Паризу, сусреће се са књигом Крвава жетва (Дашијел Хамет). Такође, ову књигу је користио Куросава као базу за свој филм Телесна стража. Бернардо је написао два сценарија:

  • први се односио на чисто политички филм, причу која је инспирисана социјалистичким скандалом из 1920. у Америци
  • други сценарио је заснован на самој оргиналној причи

Глумци који су били разматрани за филм The Continental Op су Клинт Иствуд, Џек Николсон и Роберт Редфорд.

Последњи кинески цар[уреди]

Током 1987, Бернардо снима биографски филм о животу последњег кинеског цара (Ајсин ЂуелуоПуји). Филм је рађен у британској продукцији. Снимао се три године. Овај филм осликава прелазак Кине из феудалистичког уређења, кроз револуцију, до тадашњег комунистичког уређења. Освојио је девет Оскара. Спада у један од пет филмова који су у власништву Републике Кине.

Каснија остварења[уреди]

После снимања Последњег кинеског цара долази филм Мали Буда. Због потребе филма враћа се у Италију и старим темама — критици политике. У филмовима Украдена лепота и Сањари критикује политику и секуалну везу између двоје сродника у Паризу око 1968. године.

Године 2007. добио је Златног лава за животно дело на Филмском фестивалу у Венецији.[12]

До сада последњи филм, Ја и ти, адаптација је истоимене књиге аутора Никола Аманитија. Филм је требало да буде у 3Д али је редитељ сматрао да је то „вулгарна комерцијализација”.[13]

Писац и глумац[уреди]

Поред многобројних сценарија које је писао за своје филмове, писао је и за друге ауторе. Глумио је у филму Golem: The Spirit of Exile (1992).

Политичко и верско опредељење[уреди]

Бернардо је марксиста и атеиста.[14]

У својим филмовима тежи да прикаже своје политичко опредељење, те користи контроверзне аутобиографије. Његови политички филмови су довели у питање перцепцију историје. У филму Комформиста из 1970. критикује фашистичку идеологију, приказујући однос народа и национализма, као и кроз колективну свест и колективну меморију. У филму 1900 критикује политичку борбу деснице и левице.

Дана 27. септембра 2009. Бернардо је потписао петицију за ослобођење Романа Поланског, која је предата швајцарској влади.[15]

Учестововао је 24. априла 2015. године у кампањи „#whomademyclothes”, која се односила на промену свести о произовдњи одеће и апел за боља права радника у текстилној индустрији. Наиме, покрет се односио на колапс Ран плазе из 2013. године, који је однео велики број жртава.[16]

Филмографија и награде[уреди]

Година Српски назив Оригинални назив Награде/Напомене
1962. La commare secca базиран на Пазолинијевом сценарију
1964. Prima della rivoluzione
1965. La via del petrolio
1966. Il canale
1968. Partner
1969. Amore e rabbia (1969, сегмент: Agonia)
1970. Il conformista
1970. Strategia del ragno
1971. La salute è malata 1971: National Society of Film Critics Award for best director
1971. 12 dicembre
1972. Последњи танго у Паризу Ultimo tango a Parigi 1973: Nastro d'Argento for Best Director
1976. 1900 Novecento
1979. La luna
1981. La tragedia di un uomo ridicolo
1984. L'addio an Enrico Berlinguer
1987. Последњи кинески цар The Last Emperor 1987: Academy Award for Best Director

1987: Academy Award for Best Adapted Screenplay

1987: Golden Globe Award for Best Director

1987: Golden Globe Award for Best Screenplay

1987: David di Donatello for Best Director

1987: David di Donatello for Best Script

1987: Nastro d'Argento for Best Director

1987: Directors Guild of America Award for best director

1989. 12 registi per 12 città (1989, сегмент: Bologna)
1990. The Sheltering Sky
1993. Мали Буда Little Buddha
1996. Украдена лепота Stealing Beauty
1998. Besieged 1997: Honorable Mention – Locarno International Film Festival

1997: Award special visual sensitivity in directing – Camerimage

1997: Award for collaborating director – director of photography (Vittorio Storaro) – Camerimage

1998: Recognition for free expression by the National Board of Review

2002. Ten Minutes Older: The Cello (2002, сегмент: Histoire d'eaux)
2003. Сањари The Dreamers 2007: Golden Lion for his career at the Venice Film Festival
2012. Ја и ти Me and You 2011: Honorary Palme d'Or – Cannes Film Festival[17]

Референце[уреди]

  1. http://www.moviemaker.com/archives/moviemaking/directing/articles-directing/the-triumph-of-clare-peploe/
  2. http://cinquantamila.corriere.it/storyTellerThread.php?threadId=BERTOLUCCI+Bernardo
  3. https://books.google.ca/books?id=pXjyHVUD-GcC&pg=PR17#v=onepage&q&f=false
  4. https://www.theguardian.com/film/2016/dec/04/last-tango-in-paris-director-says-maria-schneider-butter-scene-not-consensual
  5. http://variety.com/2016/film/news/last-tango-in-paris-rape-scene-consensual-bernardo-bertolucci-1201933117/
  6. http://www.hollywoodreporter.com/news/hollywood-reacts-disgust-outrage-last-tango-paris-directors-resurfaced-rape-scene-confession-95
  7. https://archive.is/20130213033410/http://www.rannakino.ee/en/programm/july-2012.html?id=348
  8. https://www.theguardian.com/film/2016/dec/04/actors-disgust-last-tango-paris-rape-scene-confession-bertolucci
  9. http://www.shoestring.org/mmi_interviews/schneider_mary.html
  10. https://www.theguardian.com/film/2013/feb/01/bernardo-bertolucci-berlusconi-last-tango?INTCMP=SRCH
  11. https://www.washingtonpost.com/news/arts-and-entertainment/wp/2016/12/05/why-the-last-tango-in-paris-rape-scene-is-generating-such-an-outcry-now/
  12. http://www.festival-cannes.com/fr/
  13. http://www.primissima.it/cinema_news/scheda/bernardo_bertolucci_girera_il_suo_prossimo_film_in_3d/
  14. http://www.mymovies.it/critica/persone/critica.asp?id=37880&r=3121
  15. http://www.altfg.com/film/penelope-cruz-bertolucci-bernal-polanski-petition/
  16. http://www.mindfood.com/article/fashion-revolution-who-made-your-clothes/
  17. http://www.bbc.com/news/entertainment-arts-13041286

Спољашње везе[уреди]