Бернардо Бертолучи
| Бернардо Бертолучи | |
|---|---|
 |
|
| Датум рођења | 16. март 1941. |
| Место рођења | Парма Италија |
| Занимање | редитељ, сценариста |
Бернардо Бертолучи (итал. Bernardo Bertolucci; Парма, 16. март 1941) италијански је филмски редитељ и сценариста, познат по филмовима Конформиста (1970), Последњи танго у Паризу (1972), Двадесети век (1976), Последњи кинески цар (1987), Мали Буда (1993), Украдена лепота (1996) и Сањари (2003). Године 2011. на Канском фестивалу додељена награда почасна награда. Од 1979. ожењен је сценаристкињом Кларе Пепло.[1] Бернардо је имао брата Ђузепеа, који је бавио писањем позоришних комада и био је директор позоришта. Његов нећак Ђовани Бертолучи је продуцент са којим је Бернардо сарађивао у својим филмовима.
Садржај
Биографија[уреди]
Порекло[уреди]
Бернардо Бертолучи је рођен у Парми, у области Емилија-Ромања. Његов отац Атилио Бертолучи је био професор, песник, истакнути критичар умерности, филмски критичар и антрополог. Његова мајка је Аутралијанка, која потиче из породице италијанских и ирских корена. Бертолучи је писао од петнаесте године, и након неколико година писања освојио је престижну литерарну награду Premio Viareggio за своју прву књигу. Очева каријера и залагања у свету филма су помогла Бернарду; наиме његов отац је помогао италијанском режисеру Пјеру Паолу Пазолинију да објави свој први роман, а Пазолини је ангажовао Бернарда као свог асистента док је радио на филму Accattone (1961).[2]
Рад са Пазолинијем[уреди]
Бернардо је желео да постане песник, као и његов отац. Да би остварио свој циљ, похађао је Факултет модерне литературе у Риму од 1858. до 1961, где је и започео сарадњу са Пазолинијем. После те сарадње он напушта факултет, не дипломиравши. Током 1962, режирао је свој први филм, чији је сценарио писао Пазолини — La commare secca (1962). Филм се базира на мистериозном убиству проститутке. Бернардо је користио ретроспекцију којом склапа делиће мистерије и показује ко је убица. Захваљујући кратком филму Prima della rivoluzione из 1964. постаје признати редитељ.
Промена у италијанској филмској индустрији омогућила је Бернарду да постане копродуцент за неколико филмова са америчким, шведским, француским и немачким кућама.[3]
Последњи танго у Паризу[уреди]
Бернардо је кроз филм Последњи танго у Паризу 1972. приказао себе. У овом филму глумими су Марлон Брандо, Марија Шнајдер, Масимо Ђироти и Жан-Пјер Лео. Главни протагониста је Паул, који својим аферама уништава живот своје жене. У току једне сцене, Паул силује Јане. Марлон Брандо и Бертолучи су разговарали и договарали се о тој сцени али нису је преточили тада деветнестогодишњој Марији Шнајдер. Марија је 2007. године изјавила да се осећала као да се стварно била силована и да се током те сцене осећала понижено.[4] Бернардо је 2013. изјавио да јој намерно нису рекли каква ће бити сцена јер се желело да види „искрени бес и фрустрацију”.[5] Марлон Брандо ово негира и говори да су еротске сцене биле симулиране.[6] Због скандала који је изазвао филм, Шнаједерова је постала суицидна и почела је да се дрогира. Каније је постала присталица и гласноговорник покрета за права жена, пре свега заштите на самом филму, као и постизању боље репутације глумица како у филму тако и у медијима. Све копије овог филма у Италији су биле уништене. Италијански судија је осудио Бернарда на пет година и четири месеца затвора. Апелациони суд у Болоњи је 1978. тражио да се сачувају три копије овог филма у националој кинотеци, под назнаком да ти филмови никада неће бити пуштани јавности.[7][8][9][10][11]
Светска слава[уреди]
Бернардова светска слава почиње филмма 1900 (1976), у коме приказује фармера из области Емилија-Ромања, од почетка двадесетог века до Другог светског рата. У самом филму је учествовала импресивна глумачка екипа: Робер де Ниро, Жерар Депардје, Стенли Хајден, Берт Ланкастер, Доминик Санда. У филму се ликови суочавају са проблемом дроге и инцеста.
Крвава жетва[уреди]
Током снимања филма Последњи танго у Паризу, сусреће се са књигом Крвава жетва (Дашијел Хамет). Такође, ову књигу је користио Куросава као базу за свој филм Телесна стража. Бернардо је написао два сценарија:
- први се односио на чисто политички филм, причу која је инспирисана социјалистичким скандалом из 1920. у Америци
- други сценарио је заснован на самој оргиналној причи
Глумци који су били разматрани за филм The Continental Op су Клинт Иствуд, Џек Николсон и Роберт Редфорд.
Последњи кинески цар[уреди]
Током 1987, Бернардо снима биографски филм о животу последњег кинеског цара (Ајсин Ђуелуо, Пуји). Филм је рађен у британској продукцији. Снимао се три године. Овај филм осликава прелазак Кине из феудалистичког уређења, кроз револуцију, до тадашњег комунистичког уређења. Освојио је девет Оскара. Спада у један од пет филмова који су у власништву Републике Кине.
Каснија остварења[уреди]
После снимања Последњег кинеског цара долази филм Мали Буда. Због потребе филма враћа се у Италију и старим темама — критици политике. У филмовима Украдена лепота и Сањари критикује политику и секуалну везу између двоје сродника у Паризу око 1968. године.
Године 2007. добио је Златног лава за животно дело на Филмском фестивалу у Венецији.[12]
До сада последњи филм, Ја и ти, адаптација је истоимене књиге аутора Никола Аманитија. Филм је требало да буде у 3Д али је редитељ сматрао да је то „вулгарна комерцијализација”.[13]
Писац и глумац[уреди]
Поред многобројних сценарија које је писао за своје филмове, писао је и за друге ауторе. Глумио је у филму Golem: The Spirit of Exile (1992).
Политичко и верско опредељење[уреди]
Бернардо је марксиста и атеиста.[14]
У својим филмовима тежи да прикаже своје политичко опредељење, те користи контроверзне аутобиографије. Његови политички филмови су довели у питање перцепцију историје. У филму Комформиста из 1970. критикује фашистичку идеологију, приказујући однос народа и национализма, као и кроз колективну свест и колективну меморију. У филму 1900 критикује политичку борбу деснице и левице.
Дана 27. септембра 2009. Бернардо је потписао петицију за ослобођење Романа Поланског, која је предата швајцарској влади.[15]
Учестововао је 24. априла 2015. године у кампањи „#whomademyclothes”, која се односила на промену свести о произовдњи одеће и апел за боља права радника у текстилној индустрији. Наиме, покрет се односио на колапс Ран плазе из 2013. године, који је однео велики број жртава.[16]
Филмографија и награде[уреди]
| Година | Српски назив | Оригинални назив | Награде/Напомене |
|---|---|---|---|
| 1962. | La commare secca | базиран на Пазолинијевом сценарију | |
| 1964. | Prima della rivoluzione | ||
| 1965. | La via del petrolio | ||
| 1966. | Il canale | ||
| 1968. | Partner | ||
| 1969. | Amore e rabbia (1969, сегмент: Agonia) | ||
| 1970. | Il conformista | ||
| 1970. | Strategia del ragno | ||
| 1971. | La salute è malata | 1971: National Society of Film Critics Award for best director | |
| 1971. | 12 dicembre | ||
| 1972. | Последњи танго у Паризу | Ultimo tango a Parigi | 1973: Nastro d'Argento for Best Director |
| 1976. | 1900 | Novecento | |
| 1979. | La luna | ||
| 1981. | La tragedia di un uomo ridicolo | ||
| 1984. | L'addio an Enrico Berlinguer | ||
| 1987. | Последњи кинески цар | The Last Emperor | 1987: Academy Award for Best Director
1987: Academy Award for Best Adapted Screenplay 1987: Golden Globe Award for Best Director 1987: Golden Globe Award for Best Screenplay 1987: David di Donatello for Best Director 1987: David di Donatello for Best Script 1987: Nastro d'Argento for Best Director 1987: Directors Guild of America Award for best director |
| 1989. | 12 registi per 12 città (1989, сегмент: Bologna) | ||
| 1990. | The Sheltering Sky | ||
| 1993. | Мали Буда | Little Buddha | |
| 1996. | Украдена лепота | Stealing Beauty | |
| 1998. | Besieged | 1997: Honorable Mention – Locarno International Film Festival
1997: Award special visual sensitivity in directing – Camerimage 1997: Award for collaborating director – director of photography (Vittorio Storaro) – Camerimage 1998: Recognition for free expression by the National Board of Review |
|
| 2002. | Ten Minutes Older: The Cello (2002, сегмент: Histoire d'eaux) | ||
| 2003. | Сањари | The Dreamers | 2007: Golden Lion for his career at the Venice Film Festival |
| 2012. | Ја и ти | Me and You | 2011: Honorary Palme d'Or – Cannes Film Festival[17] |
Референце[уреди]
- ↑ The Triumph of Clare Peploe - MovieMaker Magazine
- ↑ Biografia di Bernardo Bertolucci - Cinquantamila.it
- ↑ Bertolucci, Bernardo (2000). Bernardo Bertolucci: Interviews. Univ. Press of Mississippi. стр. 17. ISBN 978-1-57806-205-8.
- ↑ Last Tango in Paris director suggests Maria Schneider 'butter rape' scene not consensual | Film | The Guardian
- ↑ ‘Last Tango in Paris’ Rape Scene Was Not Consensual, Director Admits | Variety
- ↑ Hollywood Reacts With Disgust, Outrage Over 'Last Tango in Paris' Director's Resurfaced Rape Scene Confession | Hollywood Reporter
- ↑ https://archive.is/20130213033410/http://www.rannakino.ee/en/programm/july-2012.html?id=348
- ↑ Actors voice disgust over Last Tango in Paris rape scene confession | Film | The Guardian
- ↑ MMI Interview: Maria Schneider
- ↑ Bernardo Bertolucci: 'I thought I couldn't make any more movies' | Film | The Guardian
- ↑ Why the ‘Last Tango in Paris’ rape scene is generating such an outcry now - The Washington Post
- ↑ Festival de Cannes - Site Officiel / Institutionnel
- ↑ Bernardo Bertolucci girerà il suo prossimo film in 3D - Cinema News - PRIMISSIMA
- ↑ Rassegna stampa Bernardo Bertolucci | MYmovies
- ↑ Soares, Andre (2009-09-30). „Penélope Cruz, Bernardo Bertolucci, Gael García Bernal Sign Roman Polanski Petition”. Altfg.com. Приступљено 2017-05-20.
- ↑ Fashion Revolution: who made your clothes? | MiNDFOOD | Style
- ↑ Bernardo Bertolucci to receive Palme d'Or honour - BBC News
Литература[уреди]
- Bertolucci, Bernardo (2000). Bernardo Bertolucci: Interviews. Univ. Press of Mississippi. стр. 17. ISBN 978-1-57806-205-8.
Спољашње везе[уреди]
 |
Бернардо Бертолучи на Викимедијиној остави. |
