Бернардо Бертолучи

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Бернардо Бертолучи
Bernardo Bertolucci.jpg
Датум рођења(1941-03-16)16. март 1941.
Место рођењаПарма
  Краљевина Италија
Датум смрти26. новембар 2018.(2018-11-26) (77 год.)
Место смртиРим
  Италија
Занимањередитељ, сценариста

Бернардо Бертолучи (итал. Bernardo Bertolucci; Парма, 16. март 1941Рим, 26. новембар 2018) био је италијански филмски редитељ и сценариста, познат по филмовима Конформиста (1970), Последњи танго у Паризу (1972), Двадесети век (1976), Последњи кинески цар (1987), Мали Буда (1993), Украдена лепота (1996) и Сањари (2003). Године 2011. на Канском фестивалу додељена награда почасна награда. Од 1979. ожењен је сценаристкињом Кларе Пепло.[1] Бернардо је имао брата Ђузепеа, који је бавио писањем позоришних комада и био је директор позоришта. Његов нећак Ђовани Бертолучи је продуцент са којим је Бернардо сарађивао у својим филмовима.

Биографија[уреди | уреди извор]

Порекло[уреди | уреди извор]

Бернардо Бертолучи је рођен у Парми, у области Емилија-Ромања. Његов отац Атилио Бертолучи је био професор, песник, истакнути критичар умерности, филмски критичар и антрополог. Његова мајка је Аустралијанка, која потиче из породице италијанских и ирских корена. Бертолучи је писао од петнаесте године, и након неколико година писања освојио је престижну литерарну награду Premio Viareggio за своју прву књигу. Очева каријера и залагања у свету филма су помогла Бернарду; наиме његов отац је помогао италијанском режисеру Пјеру Паолу Пазолинију да објави свој први роман, а Пазолини је ангажовао Бернарда као свог асистента док је радио на филму Accattone (1961).[2]

Рад са Пазолинијем[уреди | уреди извор]

Бернардо је желео да постане песник, као и његов отац. Да би остварио свој циљ, похађао је Факултет модерне литературе у Риму од 1858. до 1961, где је и започео сарадњу са Пазолинијем. После те сарадње он напушта факултет, не дипломиравши. Током 1962, режирао је свој први филм, чији је сценарио писао Пазолини — La commare secca (1962). Филм се базира на мистериозном убиству проститутке. Бернардо је користио ретроспекцију којом склапа делиће мистерије и показује ко је убица. Захваљујући кратком филму Prima della rivoluzione из 1964. постаје признати редитељ.

Промена у италијанској филмској индустрији омогућила је Бернарду да постане копродуцент за неколико филмова са америчким, шведским, француским и немачким кућама.[3]

Последњи танго у Паризу[уреди | уреди извор]

Бернардо је кроз филм Последњи танго у Паризу 1972. приказао себе. У овом филму глумими су Марлон Брандо, Марија Шнајдер, Масимо Ђироти и Жан-Пјер Лео. Главни протагониста је Паул, који својим аферама уништава живот своје жене. У току једне сцене, Паул силује Јане. Марлон Брандо и Бертолучи су разговарали и договарали се о тој сцени али нису је преточили тада деветнестогодишњој Марији Шнајдер. Марија је 2007. године изјавила да се осећала као да се стварно била силована и да се током те сцене осећала понижено.[4] Бернардо је 2013. изјавио да јој намерно нису рекли каква ће бити сцена јер се желело да види „искрени бес и фрустрацију”.[5] Марлон Брандо ово негира и говори да су еротске сцене биле симулиране.[6] Због скандала који је изазвао филм, Шнаједерова је постала суицидна и почела је да се дрогира. Каније је постала присталица и гласноговорник покрета за права жена, пре свега заштите на самом филму, као и постизању боље репутације глумица како у филму тако и у медијима. Све копије овог филма у Италији су биле уништене. Италијански судија је осудио Бернарда на пет година и четири месеца затвора. Апелациони суд у Болоњи је 1978. тражио да се сачувају три копије овог филма у националој кинотеци, под назнаком да ти филмови никада неће бити пуштани јавности.[7][8][9][10][11]

Светска слава[уреди | уреди извор]

Бернардова светска слава почиње филмма 1900 (1976), у коме приказује фармера из области Емилија-Ромања, од почетка 20. века до Другог светског рата. У самом филму је учествовала импресивна глумачка екипа: Робер де Ниро, Жерар Депардје, Стенли Хајден, Берт Ланкастер, Доминик Санда. У филму се ликови суочавају са проблемом дроге и инцеста.

Крвава жетва[уреди | уреди извор]

Током снимања филма Последњи танго у Паризу, сусреће се са књигом Крвава жетва (Дашијел Хамет). Такође, ову књигу је користио Куросава као базу за свој филм Телесна стража. Бернардо је написао два сценарија:

  • први се односио на чисто политички филм, причу која је инспирисана социјалистичким скандалом из 1920. у Америци
  • други сценарио је заснован на самој оригиналној причи

Глумци који су били разматрани за филм The Continental Op су Клинт Иствуд, Џек Николсон и Роберт Редфорд.

Последњи кинески цар[уреди | уреди извор]

Током 1987, Бернардо снима биографски филм о животу последњег кинеског цара (Ајсин ЂуелуоПуји). Филм је рађен у британској продукцији. Снимао се три године. Овај филм осликава прелазак Кине из феудалистичког уређења, кроз револуцију, до тадашњег комунистичког уређења. Освојио је девет Оскара. Спада у један од пет филмова који су у власништву Републике Кине.

Каснија остварења[уреди | уреди извор]

После снимања Последњег кинеског цара долази филм Мали Буда. Због потребе филма враћа се у Италију и старим темама — критици политике. У филмовима Украдена лепота и Сањари критикује политику и секуалну везу између двоје сродника у Паризу око 1968. године.

Године 2007. добио је Златног лава за животно дело на Филмском фестивалу у Венецији.[12]

До сада последњи филм, Ја и ти, адаптација је истоимене књиге аутора Никола Аманитија. Филм је требало да буде у 3Д али је редитељ сматрао да је то „вулгарна комерцијализација”.[13]

Писац и глумац[уреди | уреди извор]

Поред многобројних сценарија које је писао за своје филмове, писао је и за друге ауторе. Глумио је у филму Golem: The Spirit of Exile (1992).

Политичко и верско опредељење[уреди | уреди извор]

Бернардо је марксиста и атеиста.[14]

У својим филмовима тежи да прикаже своје политичко опредељење, те користи контроверзне аутобиографије. Његови политички филмови су довели у питање перцепцију историје. У филму Комформиста из 1970. критикује фашистичку идеологију, приказујући однос народа и национализма, као и кроз колективну свест и колективну меморију. У филму 1900 критикује политичку борбу деснице и левице.

Дана 27. септембра 2009. Бернардо је потписао петицију за ослобођење Романа Поланског, која је предата швајцарској влади.[15]

Учестововао је 24. априла 2015. године у кампањи „#whomademyclothes”, која се односила на промену свести о произовдњи одеће и апел за боља права радника у текстилној индустрији. Наиме, покрет се односио на колапс Ран плазе из 2013. године, који је однео велики број жртава.[16]

Филмографија и награде[уреди | уреди извор]

Година Српски назив Оригинални назив Награде/Напомене
1962. La commare secca базиран на Пазолинијевом сценарију
1964. Prima della rivoluzione
1965. La via del petrolio
1966. Il canale
1968. Partner
1969. Amore e rabbia (1969, сегмент: Agonia)
1970. Il conformista
1970. Strategia del ragno
1971. La salute è malata 1971: National Society of Film Critics Award for best director
1971. 12 dicembre
1972. Последњи танго у Паризу Ultimo tango a Parigi 1973: Nastro d'Argento for Best Director
1976. 1900 Novecento
1979. La luna
1981. La tragedia di un uomo ridicolo
1984. L'addio an Enrico Berlinguer
1987. Последњи кинески цар The Last Emperor
  • 1987: Academy Award for Best Director
  • 1987: Academy Award for Best Adapted Screenplay
  • 1987: Golden Globe Award for Best Director
  • 1987: Golden Globe Award for Best Screenplay
  • 1987: David di Donatello for Best Director
  • 1987:David di Donatello for Best Script
  • 1987: Nastro d'Argento for Best Director
  • 1987: Directors Guild of America Award for best director
1989. 12 registi per 12 città (1989, сегмент: Bologna)
1990. The Sheltering Sky
1993. Мали Буда Little Buddha
1996. Украдена лепота Stealing Beauty
1998. Besieged 1997: Honorable Mention – Locarno International Film Festival

Године 1997, Award special visual sensitivity in directing – Camerimage

Године 1997, Award for collaborating director – director of photography (Vittorio Storaro) – Camerimage

Године 1998, Recognition for free expression by the National Board of Review

2002. Ten Minutes Older: The Cello (2002, сегмент: Histoire d'eaux)
2003. Сањари The Dreamers 2007: Golden Lion for his career at the Venice Film Festival
2012. Ја и ти Me and You 2011: Honorary Palme d'Or – Cannes Film Festival[17]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „The Triumph of Clare Peploe - MovieMaker Magazine[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала на датум 30. 07. 2017. Приступљено 20. 04. 2017.  Сукоб URL—викивеза (помоћ)
  2. ^ Biografia di Bernardo Bertolucci - Cinquantamila.it
  3. ^ Bertolucci 2000, стр. 17.
  4. ^ Last Tango in Paris director suggests Maria Schneider 'butter rape' scene not consensual | Film | The Guardian
  5. ^ ‘Last Tango in Paris’ Rape Scene Was Not Consensual, Director Admits | Variety
  6. ^ Hollywood Reacts With Disgust, Outrage Over 'Last Tango in Paris' Director's Resurfaced Rape Scene Confession | Hollywood Reporter
  7. ^ Rannakino :: July 2012 - Last Tango in Paris
  8. ^ Actors voice disgust over Last Tango in Paris rape scene confession | Film | The Guardian
  9. ^ MMI Interview: Maria Schneider
  10. ^ Bernardo Bertolucci: 'I thought I couldn't make any more movies' | Film | The Guardian
  11. ^ Why the ‘Last Tango in Paris’ rape scene is generating such an outcry now - The Washington Post
  12. ^ Festival de Cannes - Site Officiel / Institutionnel
  13. ^ „Bernardo Bertolucci girerà il suo prossimo film in 3D - Cinema News - PRIMISSIMA[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала на датум 26. 11. 2018. Приступљено 20. 04. 2017.  Сукоб URL—викивеза (помоћ)
  14. ^ Rassegna stampa Bernardo Bertolucci | MYmovies
  15. ^ Soares, Andre (30. 9. 2009). „Penélope Cruz, Bernardo Bertolucci, Gael García Bernal Sign Roman Polanski Petition”. Altfg.com. Приступљено 20. 5. 2017. 
  16. ^ Fashion Revolution: who made your clothes? | MiNDFOOD | Style
  17. ^ Bernardo Bertolucci to receive Palme d'Or honour - BBC News

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]