Ганимед (митологија)

Ганимед

Ганимед (грч. Γανυμήδης) (лат. Ganimedes) је био је син Троса, оснивача Троје и Калироје. Сматрали су га најлепшим смртником, а у њега се заљубио и сам бог Зевс. Име Ганимеда у преводу значи грч. γάνυσθαι + μήδεα = радост у зрелости.

[Ганимед] је био најлепши рођен из расе смртника, и стога
богови су га прихватили к себи, да буде Зевсов точилац вина,
зарад своје лепоте, те да би могао да буде међу бесмртницима.

— Илијада, књига XX, редови 233–235.

Мит је био модел за грчки друштвени обичај педерастије, романтичне везе између одраслог мушкарца и адолесцента. Латински облик имена био је Catamitus (и такође „Ганимед“), од чега потиче енглеска реч catamite. Према Платоновим законима, Крићане су редовно оптуживали да су измислили мит, јер су желели да оправдају своја „неприродна задовољства“.

Најранији облици мита немају еротски садржај, али до V века пре нове ере веровало се да је Зевс имао сексуалну страст према њему. Сократ каже да је Зевс био заљубљен у Ганимеда, названог „жеља“ у Платоновом Федру; али у Ксенофонтовом Симпозијуму, Сократ тврди да га је Зевс волео због његовог ума и да њихова веза није била сексуална. До раног модерног периода, догађај је назван „силовањем“ са малом разликом од еквивалентних отетих жена попут Ијо, Европе или Калисто.

Према Диктису са Крита, Ганимеда су уместо тога отели Крићани.

Породица

Римска мермерна биста са приказом Ганимеда, која датира из II века, сада у Лувру

Ганимед је био син Троса од Дарданије, чије је име „Троја“ наводно изведено од стране његове жене Калироје, ћерке речног бога Скамандра, или Акаларис, кћер Еумеда. У зависности од аутора, био је брат Ила, Асарака, Клеопатре или Клеоместре.

Приче о Ганимеду се, међутим, веома разликују у својим детаљима, јер га једни називају Лаомедоновим сином, други сином Ила. У неким верзијама је познат као Дардан, у другим као Ерихтоније или Асарак.

Према Едмунду Векенстету, Ганимед је био етнички Семит, заједно са својом браћом Илом и Асараком.

Упоредна табела Ганимедове породице

Релације	Имена	Извори
		Хомер	Хомерове химне	Еурипид	Диодор	Цицерон	Дионисије	Аполодор	Хигин	Диктис	Клемент	Суда	Цецес
Родитељство	Трос ♂	✓	✓		✓		✓	✓		✓		✓
	Акаларис ♀						✓
	Калирхо ♀							✓
	Лаомедон ♂			✓		✓
	Ерихтонијус ♂								✓
	Асаракус ♂								✓
	Дарданус ♂										✓
	Илус ♂												✓
Сродници	Илус	✓			✓			✓		✓		✓
	Асаракус	✓			✓			✓				✓
	Клеопатра							✓
	Клеоместра									✓

Митологија

Отмица Ганимеда. Рембрант (1635)

Ганимед је проводио детињство у Фригији, на брду Иди где је чувао овце, учио, плесао и играо, а како је био изузетно леп, по мишљењу многих људи, а и самих богова, био је најлепши дечак на свету, запазио га је и бог Зевс и одмах се заљубио у њега.

Зевс је послао орла, своју свету птицу, да доведе Ганимеда на Олимп. Многи верују да се сам Зевс претворио у орла и однео га на Олимп.

На Олимпу, Ганимед је, заменио Хебу, богињу вечне младости и постао уместо ње виноточа богова на Олимпу. Сви богови су се, због Ганимедовог доласка на Олимп, радовали, али је богиња Хера била та која га је презирала и била веома љута на њега.

Многи су тврдили да је Ганимед био један од разлога зашто је она у Тројанскоме рату била против Тројанаца.

После отмице, Ганимедов је отац туговао за својим сином, а Зевс је, сазнавши за то наредио Хермесу да му одведе на поклон два коња који су били тако брзи да су по води могли трчати. Хермес је, подаривши коње уверио Троса да му је син постао бесмртан и да точи вино боговима са Олимпа, и да нема шта више да се брине и да престане да жали сина.

Зевс је поставио Ганимеда као сазвежђе Водолија (Aquarius) које је блиско повезано са сазвежђем Орла (Aquila).

Ганимед је, касније постао симбол плодности, дух реке Нил, као симбол хомосексуалне љубави.

По Ганимеду је назван и Јупитеров природни сателит - Ганимед.

Прича о Ганимеду се први пут појављује у Хомеровој Илијади без икакве назнаке сексуалне везе, али је касније почела да се повезује са мушким истополним везама и хомоеротском страшћу. Мит како га је дао Хомер (VIII век пре нове ере) једноставно говори о томе како су богови препознали Ганимедову лепоту и довели га на Олимп да буде Зевсов пехарник. Међутим, до VI века пре нове ере, прича је дата како се Зевс заљубљује у Ганимеда и узима га за свог љубавника. Ганимеда је отео Зевс са планине Ида близу Троје у Фригији. Ганимед је чувао овце, рустичан или скроман занимање карактеристично за детињство хероја пре него што се открије његов привилеговани статус, када је орао пренео младића на планину Олимп. Птица се понекад описује као птица под Зевсовом командом, а понекад као сам Зевс. У Хомеровом извештају о отмици у Илијади, песник пише:

[Ганимед] је био најлепши рођени од смртника, и зато су га богови одвели к себи, да буде Зевсов сипач вина,

због његове лепоте, како би могао бити међу бесмртницима.

— Хомер, Илијада, књига XX, стихови 233–235.

На Олимпу, Зевс је Ганимеду подарио вечну младост и бесмртност као званичног пехарника богова, уместо Хебе, која је ослобођена дужности ношења пехара након удаје за Херакла. Алтернативно, Илијада је представила Хебу (а у једном случају и Хефеста) као пехарника Олимпљана уопште, при чему је Ганимед деловао као Зевсов лични пехарник. Едмунд Векенштет је повезао Ганимеда са стварањем медовине, која је традиционално пореклом из Фригије. У разним литературама, као што је Енејида, Хера, Зевсова жена, сматра Ганимеда ривалом за наклоност свог мужа. У разним причама, Зевс је касније поставио Ганимеда на небо као сазвежђе Водолије („носач воде“ или „носач пехара“), које се налази поред Орла (Орла). У знак признања овог мита, највећи месец планете Јупитер (назван по Зевсовом римском пандану) је назван Ганимед од стране немачког астронома Симона Маријуса.

У Илијади и другим изворима, каже се да је Зевс надокнадио Ганимедовом оцу Тросу даром пара лепих коња, „истих који носе бесмртнике“, и толико брзих да су могли да трче „преко воде и стајаћег ваздуха од жита“, које је донео бог гласник Хермес. Трос се утешио што је његов син сада бесмртан и да ће бити пехарник богова, што је веома угледан положај.

Платон објашњава педерастијски аспект мита приписујући његово порекло Криту, одакле је претпостављано да је настао друштвени обичај пајдерастије (видети „Критска педерастија“). Атенеј је забележио верзију мита у којој Ганимеда није отео Зевс, већ легендарни краљ Минос да му служи као пехарник. Неки аутори су ову верзију мита изједначили са критским педерастијским праксама, како су их забележили Страбон и Ефор, које су укључивале отмицу младића од стране старијег љубавника у периоду од два месеца пре него што је младић могао поново да уђе у друштво као мушкарац. Ксенофонт приказује Сократа како пориче да је Ганимед био Зевсов катамит, уместо тога тврдећи да га је бог волео због његове психе, „ума“ или „душе“, дајући етимологију његовог имена као ganu- „уживати“ и mēd- „ум“. Ксенофонтов Сократ истиче да Зевс ниједном од својих љубавника није подарио бесмртност, али да јесте подарио бесмртност Ганимеду.

Рељеф из римског доба који приказује Зевсовог орла како отима Ганимеда, његову фригијску капу која означава источно порекло и речног бога.

У поезији, Ганимед је постао симбол лепог младог мушкарца који је привлачио хомосексуалну жељу и љубав. Није увек приказан као попустљив. Међутим, у „Аргонаутици“ Аполонија са Родоса, Ганимед је бесан на бога Ероса јер га је преварио у игри на срећу која се игра зглобовима прстију, а Афродита грди свог сина што је „преварио почетника“. Августовски песник Вергилије приказује отмицу са патосом: дечакови остарели учитељи узалуд покушавају да га врате на Земљу, а његови пси узалуд лају ка небу. Лојални пси који су остављени да дозивају свог отетог господара чест је мотив у визуелним приказима, а на њега се позива и Статије:

Овде фригијски ловац лети на жућкастим крилима, Гаргарин домет се смањује док се он уздиже, а Троја се под њим мрачи; тужно стоје његови другови; узалуд пси умарају грла лајањем, прогоне његову сенку или залив на облацима.

У уметностима

Древне визуелне уметности

Ганимед котрља обруч и носи петла, љубавни дар од Зевса, кога је берлински сликар усликао у потери на аверсу вазе (атички црвенофигурални кратер, 500–490. п. н. е.)

Зевс носи Ганимеда (касна архајска теракота, 480-470. п. н. е.)

У Атини у V веку, прича о Ганимеду је постала популарна међу сликарима ваза, што је одговарало симпозијуму који је био само мушки. Ганимед је обично приказиван као мишићав младић, иако су грчке и римске скулптуре обично описивале његову грађу као мање развијену од спортиста.

Један од најранијих Ганимедових приказа је црвенофигурални кратер берлинског сликара у Лувру. Зевс јури Ганимеда на једној страни, док младић бежи на другој страни, котрљајући обруч држећи у висини петла који кукуриче. Мит о Ганимеду приказан је у препознатљивим савременим терминима, илустрованим уобичајеним понашањем хомоеротских ритуала удварања, као на вази „Ахилијског сликара“ где Ганимед такође бежи са петлом. Петлови су били уобичајени поклони старијих мушких просаца млађим мушкарцима за које су били романтично заинтересовани у Атини у V веку. Леохар (око 350. п. н. е.), грчки вајар из Атине, који је био ангажован са Скопасом на Маузолеју у Халикарнасу, излио је изгубљену бронзану групу Ганимеда и орла, дело које се сматрало изузетним по својој генијалној композицији. Очигледно је копиран у познатој мермерној групи у Ватикану. Такви хеленистички гравитационо-поражавајући подвизи били су утицајни на скулптуру барока.

Ганимед и Зевс под маском орла били су популарна тема на римским погребним споменицима са најмање 16 саркофага који приказују ову сцену.

Палеохришћански музеј у Картагини има римску статуу Ганимеда из петог века.

Ренесанса и барок

Ганимед је био главни симбол хомосексуалне љубави у визуелној и књижевној уметности од ренесансе до касне викторијанске ере, све док Антиноје, наводно љубавник римског цара Хадријана, није постао популарнија тема.

У Шекспировој Како ти се свиђа (1599), комедији о неспоразумима у магичном окружењу Арденске шуме, Селија, обучена као пастирка, постаје „Aliena“ (лат. „странац“, Ганимедова сестра) и Розалинда, јер је „више него обично висока“, облачи се као дечак, Ганимед, што је публици добро позната слика. Она користи на свој двосмислени шарм да заведе Орланда, али и (нехотично) пастирицу Фиби. Тако је иза конвенција елизабетанског позоришта у његовом оригиналном окружењу, младић играо девојку Розалинду која се облачи као дечак, а затим јој се удвара други дечак који игра Фиби. Ганимед се такође појављује у отварању драме Кристофера Марлоа Дидо, краљица Картагине, где његову и Зевсову љубазну шалу прекида љута Афродита (Венера). У каснијој јакобинској трагедији, Women Beware Women, Ганимед, Хеба и Химен накратко изгледају као носиоци пехара на двору, од којих је један отрован у покушају атентата, иако план иде наопако.

Алузије на Ганимеда се јављају са извесном учесталошћу у шпанском позоришту XVII века. У делу „El castigo sin venganza“ (1631) Лопеа де Веге, Федерико, син војводе од Мантове, спасава Касандру, своју будућу маћеху, и пар ће касније развити инцестуозну везу. Да би се нагласио ненормативан однос, дело укључује дугачак одломак, вероватно екфразу изведену из италијанске уметности, у којем Јупитер у облику орла отима Ганимеда. Две драме Тирса де Молине, посебно „La prudencia en la mujer“, укључују интригантне референце на Ганимеда. У овој конкретној драми, јеврејски лекар који покушава да отрује будућег краља носи пехар који се упоређује са Ганимедовим.

Ганимед излива Зевсу пиће (атички црвенофигурални чашични кратер, сликар Еухаридес, око 490–480. п. н. е.)

Један од најранијих сачуваних неантичких приказа Ганимеда је дрворез из првог издања „Емблемате“ (око 1531), који приказује младића како јаше орла, а не како га носи. Међутим, ова композиција је неуобичајена, сачуване су само скице Микеланђела које приказују Ганимеда како га носе. Сликар-архитекта Балдасаре Перуци укључио је панел „Отмица Ганимеда“ у плафон Виле Фарнезина у Риму (око 1509–1514), где Ганимедова дуга плава коса и девојачки стас чине га препознатљивим на први поглед, како без отпора хвата орлово крило. У делу Антонија Алегрија Коређа „Ганимед отет од стране орла“ (Беч), Ганимедов стисак је интимнији. Рубенс је насликао две познате верзије, ранија која датира из 1611–1612. (Fürstlich Schwarzenbergische Kunststiftung, на сталној позајмици Музеју Лихтенштајна), приказује младог Ганимеда у загрљају орла којем се уручује пехар, док каснија верзија која датира из 1636–1638, насликана за ловачку кућу шпанског краља (Музеј дел Прадо), приказује младића кога орао жестоко заноси. Јохан Вилхелм Баур приказује одраслог Ганимеда како самоуверено јаше орла према Олимпу у делу „Ганимед тријумфални“ (око 1640-их). С друге стране, када је Рембрант насликао „Отмицу Ганимеда“ за холандског калвинистичког мецену 1635. године, тамни орао носи у висини пуначку херувимску бебу (Галерија слика, Дрезден) која плаче и мокри од страха. Статуа Ганимеда и Зевса из 1685. године под називом „Ганимед Медичи“ од Пјера Лавирона стоји у вртовима Версаја.

Примере Ганимеда у Француској XVIII века проучавао је Мајкл Престон Ворли. Слика Ганимеда је увек била слика наивног адолесцента у пратњи орла, а хомоеротски аспекти легенде ретко су се бавили. У ствари, прича је често била више сексуализована. Неоплатонско тумачење мита, такође уобичајено у италијанској ренесанси, отмица Ганимеда, представљало је успон ка духовном савршенству. Међутим, чини се да то није занимало просветитељске филозофе и митографе. Жан-Батист Мари Пјер, Шарл-Жозеф Натоар, Гијом II Кусту, Пјер Жилијен, Жан-Батист Рењо и други допринели су сликама Ганимеда француској уметности током овог периода.

Модерна

• Скулптура Ганимеда Хосеа Алвареза Кубера, изведена у Паризу 1804. године, донела је шпанском вајару тренутно признање као једном од водећих вајара свог времена.
• Волмеров „Wörterbuch der Mythologie aller Völker“ (Штутгарт, 1874) илуструје „Ганимеда“ гравуром „римског рељефа“, који приказује седећег брадатог Зевса који држи пехар у страну да би привукао голог Ганимеда у свој загрљај. Та гравура, међутим, није била ништа друго до копија фалсификоване римске фреске Рафаела Менгса, насликане као шала на рачун ликовног критичара из осамнаестог века Јохана Винкелмана, који је био све очајнији у својој потрази за хомоеротским грчким и римским антиквитетима. Ову причу је веома укратко испричао Гете у свом делу „Italienische Reise“.
• У Чатсворту, у деветнаестом веку, нежења, војвода од Девоншира, додао је својој галерији скулптура неокласичну слику Адама Тадолинија „Ганимед и орао“, на којој се раскошно опуштени Ганимед, обухваћен једним крилом, спрема да размени пољубац са орлом. Нежна шоља у његовој руци направљена је од позлаћене бронзе, што даје узнемирујућу непосредност и реализам белој мермерној групи.
• У раним годинама двадесетог века, топос Ганимедове отмице од стране Зевса искоришћен је у службу комерцијалног подухвата. Адаптирајући литографију Франка Кирхбаха из 1892. године, пивара Анхојзер-Буш покренула је 1904. године рекламну кампању којом је промовисала успехе пива Бадвајзер. Колекционарски предмети са графиком постера наставили су да се производе до раних 1990-их.
• Гетеову песму „Ганимед“ компоновао је у музику Франц Шуберт 1817. године; објављена је у његовом Опусу 19, бр. 3 (Д. 544). Такође поставио Хуго Волф.
• Португалски вајар Антонио Фернандес де Са представио је отмицу Ганимеда 1898. године. Скулптура се може наћи у Жардим да Кордоарија, у Порту (Португал).
• Амерички уметник Хенри Оливер Вокер насликао је мурал у Конгресној библиотеци у Вашингтону око 1900. године, приказујући адолесцентног, голог Ганимеда на леђима орла.

Литература

• Замаровски, Војтех (1985). Јунаци античких митова: Лексикон грчке и римске митологије. Загреб. 
• Homer – Iliad 5.265; Iliad 20.232;
• Homerica – The Little Iliad, Frag 7;
• Homeric Hymns – Hymn V, To Aphrodite, 203–217;
• Theognis – Fragments 1.1345;
• Pindar – Olympian Odes 1; 11;
• Euripides – Iphigenia at Aulis 1051;
• Plato – Phaedrus 255; Laws 636c
• Apollonios Rhodios – Argonautica 3.112f;
• ps-Apollodorus – Bibliotheke 2.104; 3.141;
• Strabo – Geography 13.1.11;
• Pausanias – Guide to Greece V.24.5; V.26.2–3;
• Diodorus Siculus – The Library of History 4.75.3;
• Hyginus
  • Fabulae 89; 224; 271;
  • Astronomica 2.16; 2.29;
• Ovid – Metamorphoses 10.152;
• Virgil – Aeneid 1.28; 5.252;
• Cicero – De Natura Deorum 1.40;
• Valerius Flaccus – Argonautica 2.414; 5.690;
• Statius
  • Thebaid 1.549;
  • Silvae 3.4.13;
• Apuleius – The Golden Ass 6.15; 6.24;
• Quintus Smyrnaeus – Fall of Troy 8.427; 14.324;
• Nonnus – Dionysiaca 8.93; 10.258; 10.308; 12.39; 14.430; 15.279; 17.76; 19.158; 25.430; 27.241; 31.252; 33.74; 39.67; 47.98;
• Suda – Ilion; Minos;
• Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Ganymede”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 11 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 454. 
• Carla Antonaccio (1994). An Archaeology of Ancestors: Tomb and Hero Cult in Ancient Greece. 
• Lewis R. Farnell, Greek Hero-Cults and Ideas of Immortality  (Oxford), 1921.
• E. Kearns, The Heroes of Attica  (BICS supplement 57) London, 1989.
• Karl Kerenyi (1959). The Heroes of the Greeks. 
• Gregory Nagy (1979). The Best of the Achaeans: Concepts of the Hero in Archaic Greek Poetry. 
• Erwin Rohde (1925), Psyche: The Cult of Souls and Belief in Immortality among the Greeks 
• Jennifer Larson (1995). Greek Heroine Cults. 
• Larson, Jennifer Lynn (2007). Ancient Greek Cults: A Guide. Psychology Press. ISBN 978-0-415-32448-9. 
• D. Lyons (1996). Gender and Immortality: Heroines in Ancient Greek Myth and Cult. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-01100-4. 
• D. Boehringer (2001). Heroenkulte in Griechenland von der geometrischen bis zur klassischen Zeit: Attika, Argolis, Messenien. Akademie Verlag. ISBN 978-3-05-003643-4. 
• G. Ekroth (2002). The Sacrificial Rituals of Greek Hero-Cults. 
• B. Currie (2005). Pindar and the Cult of Heroes. ISBN 978-0-19-927724-7. 

Спољашње везе

• Ганимед у грчкој митологији
• World History of Male Love: Zeus and Ganymede
• The Zeus and Ganymede Myth: Analysis and Resources by Andrew Calimach
• Ganymedes, Theoi Project
• Ganymede: Subject of the Visual Arts
• Goethe, "Ganymed" Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (30. новембар 2015)
• „Warburg Institute Iconographic Database (ca 200 images of Ganymede)”. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 21. 08. 2022.