Генадиј Кернес

С Википедије, слободне енциклопедије
Генадиј Кернес
Кернес 2010.
Лични подаци
Пуно имеГенадиј Адолфович Кернес
Датум рођења(1959-06-27)27. јун 1959.
Место рођењаХарков, Украјинска ССР, СССР
Датум смрти17. децембар 2020.(2020-12-17) (61 год.)
Место смртиБерлин, Немачка
Држављанствоукрајинско
ОбразовањеНационални правни универзитет Јарослава Мудрог
Харковски национални универзитет
Политичка каријера
Политичка
странка		Наша Украјина (2005)
Партија региона (2005—2014)
Препород (2015—2019)
Дела поверења (2019)
Опозициони блок (2019)
Блок Кернеса — Успешни Харков (2019—2020)
Градоначелник Харкова
24. новембар 2010. — 17. децембар 2020.
ПретходникМихајло Добкин
НаследникИгор Терехов

Генадиј Адолфович Кернес (укр. Геннадій Адольфович Кернес, рус. Генна́дий Адо́льфович Ке́рнес; Харков, 27. јун 1959 — Берлин, 17. децембар 2020) био је украјински политичар и градоначелник Харкова од 24. новембра 2010. до своје смрти 17. децембра 2020. године.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 27. јуна 1959. године у Харкову, Украјинска ССР, СССР. Потиче из јеврејске породице.[1] Дипломирао је право на Националном правном универзитету Јарослава Мудрог и јавну управу на Харковском националном универзитету.[2]

Кернес је започео каријеру 1977. године у харковској фабрици „Рударско светло“.[3] Од 1979. до 1990. године, радио је за више предузећа.[2] Године 1986. године, са почетком "Перестројке", ушао је у предузетниче воде. Организовао је задругарство, бавио се ситним преварама, због чега је осуђен на две године затвора. Од 1992. до 1994. године руководио је производно-трговинском компанијом Акцептор.[2] Пошто је стекао акције НПК-Банк, на њеној основи је изградио свој диверзификовани НПК-Холдинг, који је укључивао низ медија: лист Вечерњи Харков, Тонис и „Канал 7“. Приликом приватизације туристичког комплекса "Национал", који је постао Кернесово седиште, вишесмерном комбинацијом прелази комплекс у власништво "НПК-Холдинга". Од 1999. до 2001. године био је први заменик директора харковске филијале подружнице Трговачке куће Гас Украјине. Од 1994. до 1999. године био је председник Управног одбора, а затим од 2001. до 2006. године председник отвореног акционарског друштва са страним улагањима "НПК-Холдинг".[4]

Политичка каријера[уреди | уреди извор]

Године 1998. изабран је за одборника у Харковском градском већу. Укупно је провео три мандата као одборник.[5] У новембру 2004. године подржао је Наранџасту револуцију.[6] Као члан проруске Партије региона, изабран је одборника 2005. године.[5] У априлу 2006. године је постао секретар градског већа.[7]

Изабран је за градоначелника Харкова на изборима 2010. као кандидат Партије региона.[2] Кернес је био познат по изразитим проруским ставовима и по томе што је подржавао тадашњег председника Украјине Виктора Јануковича.[8] Током евромајданских протеста против Јануковича крајем 2013. и почетком 2014. године, оптужен је за организовање антимајданских демонстрација.[9]

После Револуције достојанства, након што су он и гувернер Харковске области Михајло Добкин накратко нашли уточиште у Русији, Кернес је оптужен за наводне везе са претњама смрћу, киднаповањем и мучењем учесника Евромајдана у Харкову, а потом је стављен под кућни притвор. Овај кривични поступак против њега обустављен је 30. јула 2014. године „због тешке болести осумњиченог“. Постреволуционарно руководство га је у фебруару 2014. године оптужило за промовисање сепаратизма. Међутим, од тада се веровало да је ублажио своје проруске позиције, окренувши се подршци неподељеној Украјини у складу са политиком кијевских власти. У марту 2014. године изјавио је да је био „заточеник Јануковичевог система“ и да очекује „добре ствари“ од нове владе Арсенија Јацењука.

Дана 28. априла 2014. године, непознати нападач је из снајперске пушке упуцао Кернеса у леђа.[10] Иако је био у животној опасности, лекари су извршили хитну операцију и успели су да га стабилизују. Следећег дана Кернес је пребачен у Израел на даље лечење.[11]

Поново је изабран за градоначелника 2015. и 2020. године.

Смрт[уреди | уреди извор]

Преминуо је 17. децембра 2020. године у Берлину од последица заразе вирусом Ковид 19 у Берлину.[12]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Reuters (2020-12-17). „Prominent Ukrainian politician dies from COVID-19 complications”. Reuters (на језику: енглески). Приступљено 2022-10-19. 
  2. ^ а б в г „Personal file Kernes Hennadiy Adolfovych: Kharkiv City Mayor » Slovo i Dilo”. web.archive.org. 2014-04-29. Архивирано из оригинала 29. 04. 2014. г. Приступљено 2022-10-19. 
  3. ^ „Кернес, Геннадий Адольфович”. ТАСС. Приступљено 2022-10-19. 
  4. ^ „Геннадий Адольфович Кернес - Биография. Официальный сайт Харьковского городского совета, городского головы, исполнительного комитета”. web.archive.org. 2017-05-21. Архивирано из оригинала 21. 05. 2017. г. Приступљено 2022-10-19. 
  5. ^ а б Short bio of Hennadiy Kernes, LIGA
  6. ^ „Кернеса подстрелили – Жизнь в Украине. Последние новости и интересные события Украины.”. www.depo.ua. 
  7. ^ „Украина - Кернес Геннадий Адольфович - официальная биография мэра Харькова”. DailyUA. 
  8. ^ Mayor of Ukraine's Second-largest City Shot UNN
  9. ^ "Mayor of Ukraine's 2nd-biggest city shot in the back", New York Post, 28 April 2014; accessed 28 August 2014.
  10. ^ „Ukraine crisis: US and EU to intensify Russia sanctions”. BBC. 28. 4. 2014. Приступљено 28. 4. 2014. Ukraine mayor in critical condition after he was shot in the back, Los Angeles Times (28 April 2014)
  11. ^ Report on assassination attempt, New York Times, 30 April 2014.
  12. ^ Kharkiv mayor Kernes dies, Ukrinform (17 December 2020) Помер Геннадій Кернес: мер Харкова, який виграв вибори з реанімації, BBC Ukrainian (17 December 2020)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Генадиј_Кернес&oldid=27393148”