Виктор Јанукович

С Википедије, слободне енциклопедије
Виктор Јанукович
Viktor Yanukovych official portrait.jpg
Званични портрет
Биографија
Датум рођења(1950-07-09)9. јул 1950.(72 год.)
Место рођењаЈенакијеве
 Украјинска ССР,  СССР
Држављанство Украјина (до 2014)
 Русија (од 2014)
НародностУкрајинац
РелигијаУкрајинска православна црква
СупружникЉудмила Јанукович
Децасинови Александар и Виктор
Професијамашински инжењер
УниверзитетНационални технички универзитет Доњецка
Политичка
странка
Партија региона (1997–2014)
ПотписViktor Yanukovych signature.svg
25. фебруар 2010 — 22. фебруар 2014.
ПретходникВиктор Јушченко
НаследникОлександар Турчинов (в. д.)
Петро Порошенко
13. премијер Украјине
4. август 2006 — 18. децембар 2007.
ПретходникЈуриј Јехарунов
НаследникЈулија Тимошенко
10. премијер Украјине
28. децембар 2004 — 5. јануар 2005.
ПретходникМикола Азаров (в. д.)
НаследникМикола Азаров (в. д.)
9. премијер Украјине
21. новембар 2002 — 7. децембар 2004.
ПретходникАнатолиј Кинах
НаследникМикола Азаров (в. д.)
2. начелник Доњецке области
14. мај 1997 — 21. новембар 2002.
ПретходникВладимир Шчербањ
НаследникБлизњук Михајлович

Виктор Федорович Јанукович (укр. Ві́ктор Фе́дорович Януко́вич, рус. Виктор Фёдорович Янукович; Јенакијеве, 9. јул 1950) бивши је председник и премијер Украјине.

Након што је одбацио украјинско-европски споразум о придруживању, Јанукович је збачен са функције у Украјинској револуцији 2014. Тренутно живи у егзилу у Русији.[1] Јанукович је био гувернер Доњецке области, покрајине у источној Украјини, од 1997. до 2002. Био је премијер Украјине од 21. новембра 2002. до 7. децембра 2004. и од 28. децембра 2004. до 5. јануара 2005, под председником Леонидом Кучмом. Јанукович се први пут кандидовао за председника 2004. године: прошао је у други круг избора и првобитно је проглашен за победника против бившег премијера Виктора Јушченка. Међутим, избори су били препуни оптужби за изборну превару и застрашивање бирача. Ово је изазвало широке протесте и грађани су потом окупирали Трг независности, а протести су порасли у оно што је постало познато као Наранџаста револуција. Врховни суд Украјине поништио је други круг избора и наложио други круг избора. Јанукович је изгубио ове друге изборе од Јушченка. Био је премијер други пут од 4. августа 2006. до 18. децембра 2007. године, под председником Јушченком.

Јанукович је изабран за председника 2010. године, победивши премијерку Јулију Тимошенко. Међународни посматрачи су изборе оценили слободним и поштеним.[2] У новембра 2013. започео је низ догађаја који су довели до његовог свргавања са места председника.[3][4][5] Јанукович је одбацио споразум о придруживању ЕУ, одабравши уместо тога да настави са спасавањем руског кредита и ближим везама са Русијом. То је довело до протеста и окупације кијевског Трга независности, низа догађаја који су заговорници придруживања Украјине Европској унији назвали "Евромајдан". У јануару 2014. ово се развило у смртоносне сукобе на Тргу независности и у другим областима широм Украјине, док су се грађани Украјине супротставили Беркуту и ​​другим специјалним полицијским јединицама.[6] У фебруару 2014. Украјина је била на ивици грађанског рата, пошто су насилни сукоби између демонстраната и специјалних полицијских снага довели до многих мртвих и повређених.[7][8] Јанукович је 21. фебруара 2014. тврдио да, након дугих дискусија, постигао договор са опозицијом.[9] Међутим, касније тог дана, отишао је из главног града и упутио се у Харков, рекавши да је на његов аутомобил пуцано док је одлазио из Кијева, да би на крају побегао у јужну Русију.[10]

Украјински парламент је 22. фебруара 2014. изгласао да га смени са функције и закаже нове изборе на основу тога што се "ограничио у обављању својих уставних дужности" и да је дао оставку,[11] уместо да следи процес опозива због кривичних дела према члану 108 устава Украјине.[12] Парламент је одредио 25. мај као датум за ванредне изборе за избор његове замене,[12][13][14] и два дана касније, издао налог за његово хапшење, оптужујући га за масовно убијање цивила.[15] После свог одласка Јанукович је одржао неколико конференција за штампу. У једном од њих, он се изјаснио да остаје "легитимни шеф украјинске државе којег су грађани Украјине изабрали слободним гласањем".[16] Јануковичу је 18. јуна 2015. парламент званично одузео титулу председника.[17] Украјински суд га је 24. јануара 2019. осудио у одсуству на тринаест година затвора због велеиздаје.[18] Јануковичев режим су посматрачи описали као клептократију и ауторитарном.[19][20][21][22]

Ранија биографија[уреди | уреди извор]

Виктор Јанукович је рођен у малом селу Жуковка поред градића Јенакијеве у источној Украјини. Рођен је у радничкој породици, његов отац је био возач локомотиве, етнички Белорус (из малог села Јануки), док је његова мајка била медицинска сестра, пореклом Украјинка, која је умрла када је Јануковичу било две године. Јанукович је изјавио да се сматра Украјинцем.

Године 1972. Јанукович се запослио као електричар у локалном аутобуском предузећу, а нешто касније је завршио техничку школу. Године 1980. завршио је Доњецки политехнички институт и стекао звање инжењера механике. Ускоро се запослио као главни директор превозничког предузећа у Јенакијеву и учланио се у Комунистичку партију Совјетског Савеза. Од тада се сусреће са високим совјетским функционерима. У политичкој каријери и друштвеном раду подржавао га је совјетски астронаут Георгиј Береговој.

Председнички избори у Украјини 2010.[уреди | уреди извор]

Након првог круга избора, у други круг (7. фебруара 2010) су ушли Виктор Јанукович и Јулија Тимошенко. Према званичним подацима изборне комисије (након 98,09% пребројених гласова) Виктор Јанукович је победио са освојених има 48,55% гласова, док је Јулија Тимошенко добила 45,88% гласова. Јанукович је највише гласова добио у источном делу Украјине.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Roth, Andrew (25. 1. 2019). „Ukraine's ex-president Viktor Yanukovych found guilty of treason”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 28. 5. 2020. 
  2. ^ „Yanukovych set to become president as observers say Ukraine election was fair”. the Guardian. 8. 2. 2010. 
  3. ^ Rajan Menon (28. 1. 2014). „Ukraine: Is Yanukovych Finished?”. The National Interest. стр. 3. Приступљено 30. 1. 2014. 
  4. ^ Kathy Lally (11. 3. 2014). „Ousted Ukraine president warns of civil war, criticizes U.S. for aiding current government”. The Washington Post. Приступљено 17. 3. 2014. 
  5. ^ Maxim Eristavi (2. 3. 2014). „How Ukraine's Parliament Brought Down Yanukovych”. The Daily Beast. Приступљено 17. 3. 2014. 
  6. ^ Taras Kuzio (14. 11. 2012). „Berkut Riot Police Used to Falsify Ukrainian Parliamentary Elections”. Eurasia Daily Monitor Volume: 9 Issue: 209. The Jamestown Foundation. Приступљено 18. 10. 2015. 
  7. ^ „Ukraine Violence Leaves at Least 10 Dead”. ABC News. 18. 2. 2014. Архивирано из оригинала на датум 1. 12. 2008. Приступљено 18. 2. 2014. 
  8. ^ "Ukraine: Speaker Oleksandr Turchynov named interim president", BBC News (23 February 2014) "Ukraine protests timeline", BBC News (23 February 2014)
  9. ^ Shiv Malik; Aisha Gani; Tom McCarthy (21. 2. 2014). „Ukraine crisis: deal signed in effort to end Kiev standoff”. The Guardian. Приступљено 19. 10. 2015. 
  10. ^ Ukrainian ex-leader Viktor Yanukovych vows fightback, BBC News (28 February 2014)
  11. ^ „Rada removes Yanukovych from office, schedules new elections for May 25”. Interfax Ukraine. 
  12. ^ а б Andrew Higgins; Andrew E.Kramer (22. 2. 2014). „Archrival Is Freed as Ukraine Leader Flees”. The New York Times. Приступљено 23. 2. 2014. 
  13. ^ David Stern (22. 2. 2014). „Ukrainian MPs vote to oust President Yanukovych”. BBC. Приступљено 17. 3. 2014. 
  14. ^ „Офіційний портал Верховної Ради України”. w1.c1.rada.gov.ua. Архивирано из оригинала на датум 12. 3. 2014. 
  15. ^ „Ukraine's new government is not legitimate – Dmitry Medvedev: Warrant out for former president Viktor Yanukovych's arrest on charges relating to deaths of civilians”. The Guardian. 24. 2. 2014. Приступљено 24. 2. 2014. 
  16. ^ „Yanukovych reportedly declares he is Ukraine's president and plans press conference in Russia on Feb. 28”. Kyiv Post. 27. 2. 2014. Приступљено 27. 2. 2014. 
  17. ^ Published law deprives Yanukovych of presidential rank, Ukrainian Independent Information Agency (17 June 2015)
  18. ^ „Ukrainian court sentences ex-president Yanukovich to 13 years in prison”. Reuters. 24. 1. 2019. Приступљено 8. 3. 2019. 
  19. ^ Anders Aslund (11. 12. 2013). „Ukraine crisis: Yanukovych and the tycoons”. BBC News. Приступљено 11. 12. 2013. 
  20. ^ Alexander J. Motyl (11. 12. 2013). „Yanukovych Must Go Ukrainians Will Protest as Long as His Corrupt Regime Exists”. Foreign Affairs. The Council on Foreign Relations. Приступљено 29. 1. 2014. 
  21. ^ Hall, Stephen G.F. (2017). „Learning from past experience: Yanukovych's implementation of authoritarianism after 2004”. Journal of Eurasian Studies (на језику: енглески). 8 (2): 161—171. ISSN 1879-3665. doi:10.1016/j.euras.2017.04.001. 
  22. ^ Bogdanich, Walt; Forsythe, Michael (2018-12-15). „How McKinsey Has Helped Raise the Stature of Authoritarian Governments”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2022-02-26. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]