Дагестански народи
| МагIарулал, Лезгияр, Дарганти, Лак | |
|---|---|
 Бројност дагестанских народа на Кавказу по општима према попису становништва из 2010. године. | |
| Укупна популација | |
| 5.000.000 | |
| Региони са значајном популацијом | |
 Русија
| 4.000.000
|
 Азербејџан | 650.000 |
 Турска | ≈ 200.000[1] |
 Казахстан | 20.000 |
 Туркменистан | 20.000 (процјена 2020) |
| Језици | |
дагестански језици:
| |
| Религија | |
| сунитски ислам, хришћанство (само Удини) | |
| Слични народи | |
| вајнахски народи | |
Дагестански народи су егзоетноним народа Републике Дагестан, који су историјска живјели на територији савременог Дагестана и дјелимично у сјеверном подручју Азербејџана и источне Грузије. Говоре језике дагестанске групе нахско-дагестанке породице кавкаске језичке заједнице.[2][3]
Назив
[уреди | уреди извор]До двадесетих година 20. вијека сви планински народи Дагестана називали су се Лезгини.[4][5] Међутим, након двадесетих година, уведен је нови термин — Дагестанци, који је такође обухватао туркијске Кумике, Азере, Ногајце, али и Русе, Тате, Горске Јевреје и друге народе Дагестана који не говоре нахско-дадагестанске језике.
Упркос томе, међу народима који говоре лезгински они се и даље називају Лезгинима, што је и њихов лични назив. Авари користе магIарулал — „планински људи” за свој општи лични назив, андо-цезки народи такође имају своје називе, настала од имена села. Даргинци, Кубачинци и Кајтагци користе уобичајени лични назив — дарганти или дубурланти, што у преводу значи „планински људи”. Упркос различитим називима и језичким особеностима, сви дагестански народи нахско-дагестанске породице имају заједничко поријекло.
Савремени назив Дагестанци није сопствени назив самих Дагестанаца. Они сами себе именују по селима одакле потичу и немају јединствено име.[6][7]
Егзоетноним „Дагестанци” и облици његове употребе:
- Дагестанци (у ужем смислу) — народи сјеверокавкаске надпородице нахско-дагестанске породице дагестанске групе, који имају заједничко поријекло са савременим Лезгинима, односно са народима аваро-андо-цезске, даргинске, лакске и народно лезгинске језичке породице. У прошлости су други народи били познати као „Лезгини” и имали самосвјест једног народа.[8]
- Дагестанци (у широком смислу) — сви народи који насељавају Дагестан, укључујући туркијске Кумике, Азере, Ногајце, као и Тате и Русе.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „KAFKAS KÖKENLİLERİN TÜRKİYE'DEKİ DAĞILIMI”. angelfire.com (на језику: турски). Приступљено 15. 7. 2024.
- ^ С. А. Арутюнов, Г. А. Сергеева (2004—2017). „Дагестанские народы”. Ур.: гл. ред. Ю. С. Осипов. Большая российская энциклопедия : [в 35 т.]. М.: Большая российская энциклопедия. стр. /. Проверите вредност парамет(а)ра за датум:
|date=(помоћ) - ^ Коряков 2006, стр. 26; Капустина & Карпов 2010.
- ^ Хапизов, Ш. М. (10. 2. 2015). „О том, как пантюркисты проводили перепись 1926 г.”. mkala.mk.ru (на језику: руски). Приступљено 16. 7. 2024.
- ^ Никонов & Стратанович 1971, стр. 15; Титова 1999, стр. 4; Бартольд 2002, стр. 410; Мамедли 2008, стр. 180.
- ^ Коряков 2006.
- ^ „ДАГЕСТАН,аварцы,даргинцы,лезгинны,лезгинка,народы Дагестана,история,культура,дагестанская музыка”. dagestan.boxmail.biz (на језику: руски). Приступљено 16. 7. 2024.
- ^ Алексеев 1999, стр. 156.
Литература
[уреди | уреди извор]- Коряков, Ю. Б (2006). „Реестр кавкаских языков” (PDF). Атлас кавказских языков: с приложением полного реестра языков (на језику: руски). Москва: Пилигрим. стр. 21—41. ISBN 978-5-9900772-1-8. Приступљено 16. 7. 2024.
- Алексеев, Михаил Егорович, ур. (1999). „Нахско-дагестанские языки”. Языки мира: Кавказские языки (на језику: руски). Москва: Academia. стр. 156—165. ISBN 5-87444-079-8.
- Титова, Т. А. (1999). Лезгинская семья на рубеже XIX-XX веков: этнографические очерки (на језику: руски). Каз: Новое знание. ISBN 978-5-89347-042-0. Приступљено 16. 7. 2024.
- Мамедли, Алиага (2008). Современные этнокультурные процессы в Азербайджане: основные тенденции и перспективы (на језику: руски). Баку: Издательство "Университет Хазар". ISBN 978-9952-8012-6-2. Приступљено 16. 7. 2024.
- Никонов, Владимир Андреевич; Стратанович, Григорий Григорьевич (1971). Этнография имен: Сборник статей (на језику: руски). Москва: Наука. Приступљено 16. 7. 2024.
- Бартольд, Василий Владимирович (2002). Большаков, Олег Георгиевич, ур. Работы по исторической географии (на језику: руски). Москва: Издательская фирма "Восточная лит-ра" РАН. стр. 410. ISBN 978-5-02-018295-0. Приступљено 16. 7. 2024.
- Капустина, Е. Л.; Карпов, Ю. Ю. (2010). Федорова, Е. Г., ур. „Кварельские аварцы в XX в” (PDF). Материалы полевых исследований МАЭ РАН (на језику: руски). СПб: МАЭ РАН. 10: 118—137. Приступљено 16. 7. 2024.
