Вајнахи

С Википедије, слободне енциклопедије
Жена у Ингушетској ношњи.

Вајнахи или Нахи су група народа са Севернога Кавказа и Грузије који имају сродан језик. Данас су представници Вајнаха Чечени, Ингуши и Бацбији у Грузији.

Етноним Нахи[уреди | уреди извор]

Нахи и Вајнахи су два појма која су сковали совјетски етнографи као што је Ингушки етнограф Заурбек Малсагов. Разлог за стварање ових термина био је да се уско повезане нације Чечена и Ингуша уједине у један појам. Термини Вајнахи (наш народ) и Нахи (народ) први пут су коришћени као термин за уједињење два народа 1928. Касније су га популаризовали и други совјетски аутори, песници и историчари као што су Мамакајев и Волкова у својим истраживањима.[1] Према историчару Виктору Шнирелману, термини Вајнахи и Нахи активније су уведени током периода од 1960-их до 1980-их.[2]

Историја[уреди | уреди извор]

Пре 1920-их, међутим, постојао је обједињујући термин за Чечене и Ингуше који су користили руски генерали из 19. века, историчари, етнографи и картографи. Овај израз је био Нахи, или модерна равничарска верзија Нохи, израз данас користе само Чечени и Кисти. Историјски, међутим, овај термин је укључивао народе као што су Ингуши и Бацбијци. Чувени историчар 19. века Б. К. Далгат, који је много радио у Ингушетији, писао је много о чеченској и ингушкој етнографији. Према његовим речима, термин Нахчуј/Нахчиј је већ био обједињујући термин и за Ингуше и за Чечене.[3] Данас то није случај, јер је већина, ако не и сви, Ингуша одбацили етноним Нахчи и сматра га страним. Одбијање овог етнонима забележио је и 1872. године етнограф Умалат Лаудајев који је написао:[4]

Народи Шатоја и Назрана (Ингуши) нерадо себе назива Нахчијем, што произилази из њихових ранијих непријатељских ставова према Чеченима. Али показују искрена осећања на састанцима, забавама, на путовањима..., они увек потврђују своје јединство племена, изражавајући се: Ми смо браћа или Ми смо исти Нахчи.

— Умалат Лаудајев, Збирка података о кавкаским горштацима, том VI.

Термин Нахчи су још увек користили историчари и етнографи за Чечене, Ингуше и Бацбијце све до 20. века пре него што је замењен термином Вајнахи/Нахи 1960-их. Руски историчар Адолф Берге користио је овај термин и за Чечене и за Ингуше 1859. године.[5] Чувени руски лингвиста Петер фон Услар, који је проучавао севернокавкаске језике, такође је 1888. године означио је оба народа именом Нахчи.[6] Овај термин су користили и Пото,[7] Вејденбаум,[8] Ган,[9] Дубровин[10] и многи други током 19. века.

Најстарији помен Нахчија забележен је 1310. године од стране грузијског патријарха Кирила Донаурија, који помиње "Народ Нахче" међу Тушетима, Аварима и многим другим народима североисточног Кавказа. Многи совјетски и модерни историчари су такође повезивали термин Нахчиј са градом Нахчиваном и нацијом Нахчаматјан (помиње се у јерменском делу Ашхарацујц из 7. века).[11] Чеченски рукописи на арапском језику из раних 1820-их помињу извесни Нахчуван (у близини данашњег Кагизмана, Турска) као домовину свих Нахчија.[12]

Етимологија[уреди | уреди извор]

Верује се да етимологија речи Нахчи потиче од Нах (људи) + -чи (суфикс) или Нах (људи) + Чуо (територија). У сваком случају, већина историчара и лингвиста се слаже да етноним укључује термин Нах (људи). Управо због ове претпоставке многи историчари као што су Пото, Бергер, Ган, Дубровин верују да то значи народ.[11]

Историјски спомени Нахчија[уреди | уреди извор]

Историјски спомени
Име Аутор Извор датум
Нахчети[13] Патријарх Кирил Донаури Историјски документ 1310
Нахчаји[14] Сала-Узден кнез Аџије Историјско писмо 1756
Начха[15] Петер Симон Палас Белешке о путовању и посматрања јужне руске државе 1793-1794 1793
Нахчој[16] Јулијус Клапрот Опис путовања на Кавказ и Грузију 1807. и 1808. године 1807
Нахча[17] Семјон Броневски Вести са Кавказа 1823
Нахчој[18] Чеченски рукопис Сеоба из Нахчувана 1828
Нахче[19] Адолф Берге Чеченија и Чечени 1859
Нахчој[20] Кеди Досов Нахчојн Јуз 1862
Нахче[21] Николај Дубровин Историја рата и доминације Руса на Кавказу 1871
Нахчој[22] Умалат Лаудајев Чеченско племе 1872
Нахче[23] Керопе Патканов Јерменска географија 7. века нове ере 1877

Историја[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Ингушетија
9.–12. век
Удружење кланова под називом Дурдзуки помињу персијски писци Ибн ел-Факих и Ел Баладури у 9. до 10. веку, наводећи изградњу 12 капија и камених утврђења од стране Ануширванома (VI) у Дурзукији.[24]
1239.
Бату-кан (монголски вођа и унук Џингис-кана) је уништио главни град Аланије, Магас (оба имена позната искључиво од муслиманских Арапа) и аланијске конфедерације горштака, нација и племена Северног Кавказа. Магас је уништен почетком 1239. од стране хорди Бату Кана. Историјски, Магас се налазио на приближно истом месту на коме је сада изграђена нова престоница Ингушетије.[25] Међутим, постоје многе друге теорије о томе где се Магас првобитно налазио, на пример у Чеченији, Кабардино-Балкарији или Северној Осетији.
13.–14. век
Ратови за независност против татарско-монголских хорди и Тамерланове војске..
14.–16. век
Држава Симсир је била унија вајнашких тајпова. Они су започели националну борбу за ослобођење од Златне хорде.[26] Након монголске инвазије, ислам је почео да се шири у региону.[27] Чини се да је ширење ислама почело у равничарском делу вајнашке државе у то време, повезано са појавом арапског језика и арапског алфабета. О томе сведоче и натписи на споменицима из тог времена, сачувани у неким вајнашким селима.[28]
17. век – данашњица
Текућа борба за независност Чеченије. Ингуши су и даље отворено бунтовни, али и даље имају посебно проблематичан сукоб са Осетима. Бацбијци и Кисти се сматрају Грузијцима и део су Грузије (живе углавном у региону Тушети).
1829.–1859.
Кавкаски имамат
1917.–1922.
Планинска Република Северни Кавказ
1919.–1920.
Севернокавкаски емират
1921.-1924.
Планинска Аутономна Социјалистичка Совјетска Република у Руској СФСР

Друштвена структура[уреди | уреди извор]

Некропола у Итум Калеу (Чеченија), и кула Цој-Феда која штити мир мртвих

Традиционално, народи Наха били су познати као друштво са високо развијеним и сложеним кланским системом. Појединци су били уједињени у породичне групе које се зову Ца – кућа. Неколико Цаова чине Гар –огранак или Нех-пут, а група Гарова чини тајп, јединица племенске организације Вајнаха. Тајп има свој Савет стараца и уједињује људе са политичке, економске и војне стране. Тајпови препуштају све случајеве демократски изабраним представницима кућа. Број учесника Тајпан-Келија зависи од броја кућа.

Неки верују да је већина тајпова склапала уније под називом тукхуми, војно-економску или војно-политичку унију тајпова. Међутим, ово је жестоко оспорило неколико историчара и етнографа, укључујући Далгата који тврди да већина Чечена никада није користила тукхуме. Тврди и да су их користила само нека друштва у низији.[29]

Питања на националном нивоу решавана су кроз Мехк-Кел, Народно веће. Представнике Савета бирало је свако Тајпско веће и имало је огроман утицај на судбину народа. Могли су започети рат или забранити и спречити било који тајп да га започне. Мехк-Кел се могао окупити на различитим местима у различито време. Некада се окупљао у региону Терлој-Мохк и Аки-Мохк-ов Галајн-Чож. У Галајн-Чожу још увек стоји гигантски камен Мехк-Келија, око којег су чланови Мехк-Кели решавали питања.[30]

Политичка структура[уреди | уреди извор]

Село Шарој

Чеченско-ингушко друштво је одувек било егалитарно, нестратификовано и бескласно. Традиционално, није било формалне политичке организације и политичког или економског рангирања.[31] Многи посматрачи, укључујући познате Русе као што је Лав Толстој, били су веома импресионирани демократском природом чеченских влада пре руског освајања. Према западном ичкерофилу Тонију Вуду, вајнашки народи, посебно Чечени (с обзиром да су Ингуши и Бацбијци много чешће потпадали под страну доминацију и као резултат тога, аутохтони систем и демократске вредности су код њих мање укорењене), могли би бити описана као једна од ретких нација на свету са аутохтоним системом који веома личи на демократију [32] (други навођени су често Шкоти, Албанци и Баски. Они су слично као и вајнашки народи, живели у планинама са друштвеном организацијом заснованом на клановима и снажном приврженошћу концепту слободе). У касном 18. и раном 19. веку, неколико черкеских племена збацило је своју традиционалну аристократију и успоставило демократско, егалитарно друштво, уз нека усвајања из система Наха. Ово напредовање, које се на крају можда проширило на сва черкеска племена, заустављено је руским освајањем, судбину коју је касније делио и остатак Кавказа.

Приметно је да чеченски и ингушки системи, као и систем који су касније од њих преузела нека источночеркеска племена, личе на типичну западну демократску републику. Има централну владу са законодавним телом (Мехк-Кел), телом које личи на извршну власт (Мехк-Кеташо), као и судском (остали савети). Адат и друга тела служили су као устав. Изабрани су чланови сва три главна национална савета, стварајући аутохтону демократију народа Наха.[33]

Током периода Совјетског Савеза, као и током режима Рамзана Кадирова систем савета тајпова је био оштро критикован од стране савезне и локалне администрације постављене у Чеченији и Ингушетији, која је на њега гледала као на дестабилизујућу силу и препреку за одржавање реда. Прогласили су да је такав систем илустративан за анархичну природу кавкаског етоса.[34]

Демократска и егалитарна природа, вредности слободе и једнакости чеченског друштва наводе се као фактори који доприносе њиховом отпору руској власти (поред тога, није било елите коју би царске власти кооптирале, како Вуд примећује).[35][36][37][38]

Архитектура кула[уреди | уреди извор]

Чеченска војна кула у близини насеља Чанта

Главна одлика вајнашке архитектуре у средњем веку, ретко виђена ван Чеченије и Ингушетије, била је Вајнашка кула. Ово је била нека врста вишеспратне структуре која је коришћена за становање или одбрану (или обоје). Архитектура и грађевинске технике Вајнашке куле достигле су свој врхунац у периоду од 15. до 17. века.[30]

Куле за становање имале су два или три спрата, ослоњене на централни стуб од камених блокова, а на врху су биле покривене равним кровом од шкриљаца. Ове куле су упоређене по карактеру са праисторијским планинским насељима која датирају из 8000. године пре нове ере.

Војне (борбене) куле су биле високе 25 метара или више,[30] са четири од пет спратова и квадратном основом ширине приближно шест метара. Приступ другом спрату био је преко мердевина. Браниоци су пуцали на непријатеља кроз пушкарнице. На врху куле је био машикул – надвишени мали балкони без пода. Ове куле су обично биле крунисане пирамидалним степенастим крововима.

Зграде које су комбиновале функције стамбених и војних кула биле су средње величине између ова два типа, и имале су и пушкарнице и машикуле. Вајнашке куле су некада биле украшене верским или симболичким петрографијама, као што су соларни знаци или прикази ауторових руку, животиња итд. На војним кулама често је био голготски крст.

Традиционална економија[уреди | уреди извор]

Пољопривреда[уреди | уреди извор]

Рушевине древног вајнашког насеља и пољопривредна поља у позадини.

Недостатак довољно обрадивог земљишта у планинском подручју приморао је Вајнахе да што ефикасније користе своју територију становања. Поравнали су стрме падине, организовали терасе погодне за пољопривреду. На неплодним стеновитим падинама стена, које нису погодне за пољопривреду, Вајнахи секу темеље за терасе. На запрежним запрегама магарцима и воловима довозили су равничарску црницу и њоме пунили вештачке терасе.[39] За максимални принос организован је цео систем за наводњавање, који се састојао од малих вештачких поточних канала повезаних са планинским рекама, ови канали су се звали Татол, изграђени су и мали камени канали звани Епала, и сасвим мала дрвена корита Апари. Неки научници, посебно И. Дијаконов и С. Старостин, су предложили да Епала и Апари могу одговарати урартском називу канала за наводњавање пили и хуритском пили/а.[40] Неки објекти за наводњавање изграђени су и у низинама, али су били мање компликовани.

Возила[уреди | уреди извор]

Колица и кочије које су правили вајнашки мајстори биле су веома цењени у региону и шире. Производи вајнашких мајстора допринели су развоју не само кавкаским народима, већ и развоју индустрије у Русији. Да би подржала неконкурентне домаће произвођаче, Русија је опорезовала вајнашке произвођаче великим накнадама. На ово су се жалили Теречки Козаци у својим писмима руској влади.[41] Руска војска је 1722. године купила 616 возила за 1.308 рубаља, у време када је годишња плата гувернера три села била само 50 рубаља.[42][43]

Ткање ћилима[уреди | уреди извор]

Вајнашки традиционални ћилим, Истанг

Од давнина, Чечени су производили танке филцане тепихе под називом Истанг. Чеченски теписи одликују се јединственим шарама и високим квалитетом. Џејкоб Рајнегс, који је посетио регион у 18. веку, приметио је да су Чеченке и ингушке жене вешто израђивале тепихе и ресе.[44] Ваинакх теписи су међусобно подељени у различите групе у зависности од узорака:

  • Ћилим са шареним орнаментима
  • Ћилим са ресама
  • Обичан ћилим, без икаквих украса или орнамената.
  • Дебеле подне простирке
  • Скупи зидни тепих
  • Ћилими
  • Istang2.jpg
  • Istanga3.jpg
  • Istang4.jpg
  • Istang5.jpg
  • Istang6.jpg
  • Istang7.jpg
  • Istang8.jpg
  • Istang9.jpg

Легенде и митологија[уреди | уреди извор]

Само неколико фрагмената вајнашке митологије је преживело до модерног доба. Ови фрагменти се састоје од имена божанстава која персонификују елементе анимистичких идеја, Нарц саге, космогонијске традиције, остатака сточарства и земљорадње, тотемских веровања и народног календара.[45]

Главни представници вајнашке митологије су легенде о Пхармату, језеру Галанчоге, епском рату патуљака Пхагалберија (јахачи зечева) против Нарца, језеру Кезанојам и митови о томе како су се појавили сунце, месец и звезде.[46]

Вајнашки мит о легендарном Пхармату којег је бог Дела оковао на планини Казбек јер му је украо небеску ватру показује неке паралеле са грчким митом о Прометеју и грузијским митом о Амирамију. Легендарни рат патуљака Пхалберија (јахача зечева) против Нарца може се упоредити са грчким „ратом ждралова и пигмеја“.[47] Чини се да је мит о Златном руну везан за 11-годишњу календарску традицију Наха. У том миту, овнујска кожа је 11 година стајала у храстов оквир Јар, и произвела златно руно по имену Дашо Ертал.[48]

Легенда о језеру Кезенојам[уреди | уреди извор]

Језеро Кезенојам

Ова легенда има експлицитне паралеле са библијском Содомом и Гомором, и исламским Лутом. Легенда каже да је на месту где сада постоји само језеро некада стајао веома богат град. Упркос свом великом богатству, људи овог града били су веома похлепни, жудећи су још више. Зато је врховни бог Дела послао своје представнике под маскама просјака, да их тестира. Молили су имућне грађане да им дају храну, али су отерани само уз ударце и псовке заузврат. Само једна сиромашна породица у селу делила је са њима храну, задржавши за себе само залогај прегорелог хлеба, а гостима дајући непрегорени хлеб. На изласку из куће, захвални странци су рекли породици да ће после извесног времена вода почети да ствара локве испред њихових улазних врата, и да када се то деси треба да покупе само оно што је потребно, да напусте свој дом и оду на планине. Сиромашна породица је послушала овај савет, али је, пре него што је кренула на више места, упозорила богате грађане на предстојећу несрећу и молила их да их следе, али, толика је била среброљубље богаташа, да неће напустити своја блага – чак и да се спасу из воденог гроба. Те вечери породица је са планина посматрала како се дешава страшна катастрофа: видели су како вода покрива њихову кућу, а са њом и похлепни народ који је остао. У знак сећања на страшну поплаву, Вајнахи су новоформирано језеро Кезенојам назвали ‘језером туге и окрутности’.

Занимљиво је да је традиција древног насеља повезаног са језером потврђена археолошким записима за ово подручје: у близини Кезенојама пронађени су трагови људског становања који датирају чак 40.000 година пре нове ере. Пећинске слике, артефакти и други археолошки докази сведоче о непрекидном настањивању неких 8.000 година. Људи који су живели у овим насељима користили су оруђе, ватру и одећу од животињских кожа.[49]

Легенда о језеру Галајн-Ам[уреди | уреди извор]

Језеро Галајн-Ам

Легенда каже да су две жене једном одлучиле да оперу свој веш у најчистијој води која се налази у близини њиховог села, и да се показало да је та вода вода светог језера Галајн-Ам, пребивалиште богиње Тушоли, ћерке врховног бога Деле. Богиња, огорчена таквим светогрђем, казнила је преступнице претварајући их у два камена. То, међутим, није решило проблем ритуално нечистог језера и побеснела богиња више није могла да поднесе да борави у његовим запрљаним водама. Изашавши из њега, попримила је облик натприродног бика и почела систематски да уништава села која су се налазила на обронцима брда. Ово уништавање се наставило све док, коначно, бик није припитомљен у селу познатом као Амје у области званој Галајн-Чаж. Становници Галајн-Чажа упрегнули су енергију новоприпитомљене животиње, користећи њену моћну снагу да ору своја поља; али следећа пролећна киша почела је да пада на њиве које је света животиња изорала. Ова киша је наставила да плави поља све док на крају нису нестала испод вода новог језера, у које је Тушоли са захвалношћу нестала, радујући се чистоти свог новонасталог пребивалишта.

Космологија и стварање[уреди | уреди извор]

У древној вајнашкој космологији, универзум је створио врховни бог Дела. Земља, створена за три године, била је три пута већа од небеса и била је ослоњена на гигантске рогове бика. Царство вајнашких богова лежало је изнад облака. Иштар-Дела је била владарка подземног света познатог као Дели-Малхи. Дели-Малхи је био већи од људског царства и требало му је седам година да се створи. Вајнахи су веровали да када сунце зађе на западу, оно одлази у доњи свет и излази из њега на истоку. Дели-Малхи није било зло царство мртвих или немртвих, али није било далеко у моралности од вишег света - чак и супериорнији од њега у неким аспектима - пре свега у његовим друштвеним структурама. За разлику од неких других религија, у загробном животу није било пресуде. Дела-Малх је био бог сунца који је играо централну улогу у верским прославама. Вајнахи су 25. децембра прослављали Фестивал сунца у част рођендана Бога Сунца.

Имена звезда и сазвежђа такође су била повезана са митовима:

  • Млечни пут као пут по ком је расута слама
  • Велики медвед као седам звезда које представљају седам браће, седам синова бога универзума Тк'а. У ингушкој верзији легенде о Пхармату, седам Тк'аових синова је казнила његова жена Химехнинен за помоћ Магалу да украде ватру од Тк'а. Подигла их је у ваздух, далеко од земље где су постали седам звезда.
  • Близанци
  • Сиријус, Бетелгез и Процион као Триподстар
  • Орион као Вечерња звезда
  • Јарац као Кровне куле
  • Венера у зависности од дана као звезда заласка сунца и звезда изласка. Име планете је Дилбат

Религија[уреди | уреди извор]

Црква Ткаба-Јерди у Ингушетији.

Током средњег века, вајнашко друштво је осетило снажан византијски утицај који је довео до усвајања православља у неким деловима земље (нарочито на планинском југу). Међутим, хришћанство није дуго трајало. Након разарања земље од стране Тамерлана, у неким деловима земље (нарочито на планинском југу). Међутим, хришћанство није дуго трајало. Након разарања земље од стране Тамерлана, утицај хришћанства је опадао (због привременог губитка контаката између Грузије и Нахи хришћана) и постепено су се Чечени и Ингуши вратили својим домородачким, паганским веровањима (док су Бацбијци били трајно христијанизовани). Ислам је почео да се шири на земље народа Наха од 16. и 17. века.

Вајнахи су претежно муслимани шафијске школе учења сунизма.[50] Већина Чечена (око 2 милиона) и Ингуша (око 700,000) су муслимани шафијске школе. Кисти (око 7.100 људи) су углавном сунитски муслимани са грузијском православном мањином, док су Бацбијци (око 3,000 људи) хришћани (грузијски православци).[50]

По обреду, већина Чечена су Кадирци, са значајном мањином Накшбандија. Постоји и мала салафистичка мањина (сунитска секта).[51] Две главне групе (салафизам је релативно од скора присутан у регион и још увек се сматра потпуно страним) често су имале различите одговоре на догађаје (на пример, кадиријске власти су у почетку подржавале бољшевике који су обећали да ће дати слободу Чеченима из Русије; док су Накшбандији били скептичнији према искрености бољшевика).

Међутим, као што је случај и са другим кавкаским групама, као што су Грузини, Абхази и Черкези, ислам није збрисао све трагове домаће религије. Многи Чечени и Ингуши чак називају бога муслиманске религије ("Алах", на арапском) "Дела", који је главни бог оригиналног Нахијског пантеона (паралелно са оним како Грузијци хришћанског Бога називају Гмертијем, њихов првобитни главни бог). Нахијска интерпретација шеријата често више личи на адат него на шеријат као што се практикује у другим муслиманским земљама, иако неки примећују да би ово могло на неки начин бити ближе првобитној намери. Постоји изрека да је „Мухамед можда био Арап, али је Алах сигурно Чечен“, наглашавајући овакав однос према рестриктивном исламу Блиског истока који се на Западу често замишља као представљање понашања и културе свих муслимана.[32][35] Упркос синкретизму, већина Нахи народа се често сматра или „муслиманским народом“ (у случају Ингуша, Киста и Чечена), или „православним хришћанским народом“ (Бацбијци). Ипак, обожавање првобитног пантеона, са изузетком Деле, углавном нема савремени континуитет и замењено је исламом, упркос извесном синкретизму (тј. градња џамија доследно у близини потока, где су били храмови, поштовање адата, итд.).

Међу Чеченима постоји знатна тензија око религије. Ово се у великој мери потврђује у сукобу између панисламистичке/вехабијске/селефијске вероисповести која се заветује да ће „очистити ислам од нечистоће и синкретизма“ (тј. дечеченизовати ислам у Чеченији да би га више ускладили са глобалним исламом) и оних који посматрају аутохтони облик као супериоран, или као национални обичај који треба бранити. Међу владама које полажу право на земљу Ичкерију, и западна прогнана влада Чеченске Републике Ичкерије и режим Кадирова који су поставили Руси су у великој мери непријатељски расположени према вехабизму/салафизму, док је реакција Емирата Кавказа знатно позитивнија. Влада Кадирова се противи вехабизму, али и даље влада Чеченијом уз прилично оштро тумачење шеријатског закона, укључујући забрану гологлавих жена у јавности, обавезно учење курана у школама (уз тумачење које подржава влада ), смртна казна за сумњу на хомосексуалност и тако даље. У међувремену, прогнана влада Чеченске Републике Ичкерије доследно је изјављивала и да је домородачко тумачење национална особина (која треба да се сачува) и да би Ичкерија требало да буде секуларна национална држава, и док ислам може повремено бити део чеченског идентитета , то свакако није услов важнији од било ког другог аспекта.

Овај став је у великој мери преовладавао (осим 1998. године када је Машадов накратко дозволио појављивање шеријатских судова због интензивног притиска његових противника, укључујући Шамила Басајева и Салмана Радујева, у покушају да пронађу јединство компромисом). Многи посматрачи, чеченски, руски (као што је Валериј Тишков) и западни (као што су Пол Б. Хајнц, као и Тони Вуд и Анатол Ливен), примећују да често, као што се види у земљама попут Турске и Албаније, националистичким сликама са симболима — посебно вука, животиње која се сматра симболом чеченске нације — придаје се много већи значај него религија.[52]

Гробнице или крипте остале су из паганског периода вајнашке историје. Грађене су или мало укопане у земљу или напола под земљом и на површини. Формирани су читави „градови мртвих“ на периферији села и подсећали на светилишта споља, са сводовима изграђеним од камена који се преклапа. Покојници су стављени на посебним местима у криптама, у одећи са накитом и оружјем.

Општи исламски ритуали су успоставили обичај сахрањивања са даљим продором ислама унутар планинских региона Чеченије и Ингушетије. На гробовима су почеле да се подижу камене стеле, црте, исписане молитве и натписи, а богатији горштаци су почаствовани маузолејима после смрти. Маузолеј Борга-Каш који датира са самог почетка 15. века и изграђен за ногајског принца је добар пример за то.

Генетика[уреди | уреди извор]

Студија Олега Балановског и бројних других генетичара из 2011. показала је да је Y хромозом хаплогрупе Ј2a4b* (подклада J2, која се налази углавном на Блиском истоку, Кавказу и Медитерану) била веома повезана са вајнашким народима.[53] J2a4b* је чинио већину Y-хромозома мушкараца Ингуша и Чечена, при чему су Ингуши имали много већи проценат, 87,4%, од Чечена, који су имали 51–58% у зависности од региона (најнижи је у Малгобеку, највећи у Дагестану). У свом раду, Балановски спекулише да су разлике између братских народа можда настале услед генетског одступања, што би имало већи ефекат међу Ингушима него Чеченима због њихове мање популације.[53] Чечени и Ингуши имају највеће фреквенције J2a4b* до сада пронађених (друге релативно високе фреквенције, између 10 и 20 процената, срећу се на Медитерану и Грузији).

Хипотезе о пореклу[уреди | уреди извор]

Вајнахи су помињани разним именима, укључујући и Дурдзуке у средњовековној арапској, грузијској и јерменској етнографији.

Историјски лингвисти, укључујући Џоану Николс, повезали су језике преадка Наха и и њихових далеких рођака са неолитском миграцијом из области Плодног полумесеца.[54][55][56]

Други поглед, који није нужно у супротности са претходним, поставља миграцију Наха на њихову садашњу локацију на Северном Кавказу током антике, након колапса Урартуа.

Игор Дијаконоф и Сергеј Старостин сугеришу да је нахски језик сродан са хуро-урартским, који су укључили као огранак североисточне кавкаске породице језика.[57][58][59] Неколико студија тврди да је веза вероватна.[60][61] Други истраживачи, међутим, сумњају да су језичке породице повезане,[62][63] или верују да, иако је веза могућа, докази су далеко од убедљивих.[64][65] Постоје различита тумачења нахски-урартског односа: теорија коју држи Касијан (2011), је да заједнички речник урартског и нахски језика одражава историју интензивног позајмљивања речи са урартског у нахски језик.[66]

Према Амџаду Џајмукију, митолошки Гаргарејци, група која је мигрирала из источне Мале Азије на Северни Кавказ који је помињао грчки писац Страбон,[67] су повезани са кореном нахскијске речи гергара, што у преводу значи род.[68] Међутим, Џајмукијева теорија је мало вероватна јер су Страбон и други древни грчки писци сматрали да су Гаргарејци били Грци.[69]

Списак Вајнахи народа[уреди | уреди извор]

Савремени[уреди | уреди извор]

Групни портрет чеченских мушкараца и младе жене у народним ношњама, 19. век
  • Вајнахи (чеченско-ингушки дијалекатски континуум)
  • Бацбијци су мала заједница која говори нахски језиком у Грузији а позната је и као Ц'ова-Туш по клисури Ц'ова у историјској грузијској провинцији Тушетији (познатој као "Цовата"), а верује се да су се ту населили са Северног Кавказа у 16. веку. Процењује се да је њихова популација броји око 3.000 људи. За разлику од других вајнашких народа Бацбијци су претежно православни хришћани.

Историјски[уреди | уреди извор]

Следи списак историјских или праисторијских народа који се сматрају за говорницима нахски језика.

Софени

Према грузијским историчарима Ј.А. Дјавашвилију и Гиоргију Меликишвилију урартску државу Софену заузело је древно нахско племе Цов, чија се држава у старој грузијској историографији назива Цобена.[71][72][73] Софена је била део краљевства Урарту од 8. до 7. века пре нове ере. Након уједињења региона са својим краљевством почетком 8. века пре нове ере, краљ Аргиштис I од Урартуа преселио је многе његове становнике у свој новоизграђени град Еребуни. Међутим, Дјавашвилијева и Меликишвилијева теорија није широко прихваћена.

Гаргареји

Џајмука је тврдио да Ваинакхи воде порекло од Гаргареја, митолошког племена које се помиње у Страбоновој Географији (1. век п. н. е.[74] и Познавању природе Плинија Старијег (1. век нове ере).[75] Страбон је написао: "...Амазонке живе близу Гаргареја, на северном подножју Кавкаских планина". Плиније Старији такође локализује Гаргареје као живе северно од Кавказа, али их назива Гегарима.[76] Џајмуха напомиње да је "гаргареан" потиче од нахске речи гергара , што значи "род".[77] Ако је то случај, Гаргареј би био практично еквивалентан грузијском термину Дзурдзук (који се односи на језеро Дурдука на Јужном Кавказу, одакле се сматра да су мигрирали, као што је забележио Страбон, пре мешања са локалним становништвом) које су применили на вајнашки народ који је мигрирао на север преко планина да би се настанио у модерној Чеченији и Ингушетији.

Упркос Џајмукиним тврдњама, Страбон сугерише да су Гаргарејци били Еолци и лоцира њихову домовину Гаргару у Троаду, на крајњем западу данашње Турске.[78]

Цанари

Цанари су били народ источне и централне северне Грузије, који је живео у области око модерног Кевија. Цанарија је била њихова држава и истакла се одлучујућом улогом коју су она и њен народ имали у одбрани од арапске инвазије на Грузију. Многи историчари (укључујући Владимира Минорског и Амџада Џајмуку) сматрају да је њихов језик нахски, на основу имена места, географске локације и других сличних доказа.[79] Други тврде да су говорили сарматским језиком као што је осетски, а Цанари су на крају асимиловани унутар Грузије.

Глигви

Глигви је историјско име за Ингуше, вероватно потиче од њиховог етнонима Гиалгиај. Први пут га помиње Вахушти из Картлија 1745. године, грузијски племић, који је приметио да су се одвојили од Дурдзука.[80]

Двали

Двали су били историјски народ који је живео у данашњој Јужној Осетији и неким оближњим регионима, као и у јужним деловима Северне Осетије (јужно и западно од Глигва, јужно и источно од Малха). Они су се интегрисали у грузијско краљевство и произвели низ добрих грузијских калиграфа и историчара. Изнедрили су и православног светитеља: Светог Николаја Двалетског. Многи историчари сматрају да је језик Двала нахски,[79][81][82][83][84][85] иако постоји и група која заступа теорију да је њихов језик ближи осетском.[85] Друга теорија тврди да су Двали били карвелијског (грузијског) порекла.[86] Различити докази доприносе теорији да су Двали припадали Вајнахима као што су присуство имена нахских места на бившој територији Двала,[85] која се узима као доказ о контакту Нах-Сван, што вероватно указује на нахску природу Двала или људи тамо пре њих,[79] и присуство двалског клана страног порекла међу Чеченима.[84] Двале су асимиловали Грузијци и Осети. Сматра се да су Двали у потпуности изумрли тек у 18. веку, што их чини најновијим вајнашким народом за који се зна да је нестао.

Малхи

Малхи су вајнашки народ.[79] Сматра се да су најзападнији вајнашки народ и да су били у савезу са грчким Босфорским краљевством.

Дзурдзуки

Дурдзук је било име које су Грузијци историјски користили за Чечене. Дурдзуци су изградили бројна краљевства, посебно Дурдзукетију; а били су познати по својој изузетно жестокој привржености слободи и способности да се одупру освајачима, од Арапа преко Скита, преко Турских народа до монголских освајача. Чинило се да су их разне стране запослиле као плаћеници. Имали су писани језик на грузијском писму (међутим, није познато да ли су говорили тим језиком), али већина ових списа је изгубљена, а сачувано их је само неколико. После Друге монголске инвазије на Дурдзукетију у 14. веку и разарања које су изазвале две инвазије (укључујући, како примећује Амџад Џајмука, уништавање њиховог сећања на њихову прошлост[79]), они су радикално променили своју културу. Постали су познати као Ичкери (турска реч која значи "људи слободе"), а њихова земља као Ичкерија. Тада је систем тајпа постао формализован у свом добро познатом модерном облику. Термин Ичкери се такође користио за означавање Ингуша (већим делом), све док се Ингуши нису одвојили. Име Ичкери је сродно од имена коришћених за "Чечени" и "Чеченију" на многим језицима у то време, укључујући Мичики и Митзјеги. Тек након руског освајања у 19. веку, назив "Чечени" постао је међународно прихваћен назив за народ Чеченије.

Исадици

Исадици су били древни вајнашки народ са Северног Кавказа који су се бавили земљорадњом.[87] Вероватно су их уништили скитски освајачи.

Камекици

Камекици су такође још један вајнашки народ на Северном Кавказу који се бавио земљорадњом.[87] Такође су их вероватно уништили Скити.

Арштини

Пре 19. века, Арштини су били вајнашки тукуми који су живели између Ингуша и Чечена, са нејасним афинитетима према обема групама, дуж средњег тока реке Сунже и њених притока.[88] Арштини су углавном били познати као Карабулаки, као што их зову на руском, по свом кумичком имену. Они су себе називали и "Балоји".[89] ни су на различите начине сматрани независним народом, подгрупом Чечена или подгрупом Ингуша (што је додатно компликовано чињеницом да су многи у 19. веку, укључујући многе саме Ингуше, сматрали Ингуше подгрупом Чечена). Сматра се да је њихов језик био сличан чеченском и ингушком.[88]

Арштине је на крају збрисао руски империјализам. У касним 1850-им окончан је отпор на источном и централном Кавказу царској власти; а 1865. године дошло је до Депортације Черкеза. Иако су Руси углавном циљали Черкезе за протеривања или убиства, Арштини су такође били жртве. У мају-јулу 1865. године, према званичним документима, нестало је 1.366 породица Арштина, а остало их је само 75.[88] Ових 75 породица придружило се чеченској нацији као Ерстхој тукум.[88][89]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Malsagov, Zaurbek (1928). КУЛЬТУРНАЯ РАБОТА В ЧЕЧНЕ И ИНГУШИИ В СВЯЗИ С УНИФИКАЦИЕЙ АЛФАВИТОВ. Vladikavkaz: Serdalo. стр. 3—11. 
  2. ^ Schnirelmann, Victor (2016). Be Alans. Intellectuals and Politics in the North Caucasus in the 20th Century. -M.: New literary review. стр. 279. »Но после их объединения в 1934 г. в единую Чечено-Ингушскую автономную область (Чечено-Ингушская АССР с 1936 г.) власти всеми силами пытались обеспечить слияние чеченцев и ингушей в единый народ, для которого было создано новое название «вейнахи/вайнахи». В 1960-1980-х гг. эта идентичность активно внедрялась в сознание чеченцев и ингушей и постепенно приобретала все большую популярность.« 
  3. ^ Dalgat, Bashir (1892). Родовой быт и обычное право чеченцев и ингушей / Подготовка издания и предисловие. Институт мировой литературы имени А. М. Горького. стр. 382. ISBN 978-5-9208-0307-8. 
  4. ^ Лаудаев, Умалат (1872). Сборник сведений о кавказских горцах Вып. VI. Тифлис. 
  5. ^ Берже, А.П (1859). Чечня и Чеченцы. Тифлис. стр. 65—66. »Вот исчисление всех племен, на которые принято делить Чеченцев. В строгом же смысле деление это не имеет основания. Самим Чеченцам оно совершенно неизвестно. Они сами себя называют Нахче, т.е. "народ" и это относится до всего народа, говорящего на Чеченском языке и его наречиях. Упомянутые же названия им были даны или от аулов, как Цори, Галгай, Шатой и др., или от рек и гор, как Мичиковцы и Качкалыки. Весьма вероятно, что рано или поздно все или большая часть приведенных нами имен исчезнут и Чеченцы удержат за собою одно общее наименование.« 
  6. ^ Услар, П.К. (1888). Этнография Кавказа. Языкознание. Ч. II. Чеченский язык. Тифлис. »Предлагаемая азбука составлена для языка народа, который сам себя назвал "нахчуй" или "нахчий" (в единственном числе – "нахчуо"), а у нас называемо чеченцами или кистинцами (последнее название грузинское). Язык нахчуй дробится на множество наречий, которые возникли частью по уединенному положению некоторых обществ, частью под влиянием языков соседних народов, осетин, и в особенности кумыков». Далее П.К. Услар констатировал, что язык нахчуй демонстрирует «замечательное характерное единство» за исключением диалекта джераховцев, «которые говорят весьма измененным наречием»« 
  7. ^ Potto, Vasily (1887). Кавказская война в отдельных очерках, эпизодах, легендах и биографиях. стр. 63—64. »Чеченцев обыкновенно делят на множество групп, или обществ, давая им имя от рек и гор, на которых они обитали, или от значительных аулов, обнаруживающих влияние на другие. Таковы алдинцы, атагинцы, назрановцы, карабулаки, джерахи, галгаевцы, мичиковцы, качкалыковцы, ичкеринцы, ауховцы и прочие, и прочие. Но это разделение чеченского народа на множество отдельных родов сделано, однако же, русскими и, в строгом смысле, имеет значение только для них же. Местным жителям оно совершенно неизвестно. Чеченцы сами себя называют нахче, то есть народ, и название это относится одинаково ко всем племенам и поколениям, говорящим на чеченском языке и его наречиях.« 
  8. ^ Вейденбаум, Е.Г (1888). Путеводитель по Кавказу. Тифлис. стр. 70. »В старинных русских дипломатических актах, относящихся к 16−17 столетиям, упоминается в горах по Тереку народ мичкизы. Впоследствии, когда русские войска побывали за Тереком, появились названия чеченцев и кистов, наконец, при более близком знакомстве с горцами восточной половины северного склона Кавказского хребта, мы узнали о существовании галгаев, глигвов, ингушей, карабулаков, назрановцев, ичкеринцев, ауховцев и много других народов. После лингвистических исследований оказалось, что все они составляют одно племя или народ, который сам себя называет нахчий, у нас же известен теперь под именем чеченцев. Bcе же приведенные выше названия означают или родовые подразделения этого народа, или заимствованы нами от названий селений (напр. назрановцы и чеченцы) и местностей (ауховцы, ичкеринцы), или же, наконец, взяты у соседних народов« 
  9. ^ Ган, К.Ф. (1897). Путешествие в страну пшавов, хевсур, кистин и ингушей. Кавказский вестник, № 6. »В Чечне живут чеченцы, число которых по переписи 1897 года простирается до 283 421 лиц обоего пола. Имя свое получили они от разрушенного большого аула Чечень, расположенного в нижнем течении Аргуна. Русские делили их на 20 различных племен, как-то: назрановцев, кистин, галгаев, цоринов, шатойцев, шароецев, чабирлойцев, ичкеринцев, качкаликов и т. д. Народ сам не знает этих названий. Они сами называют себя “нахче”, т.е. народ»« 
  10. ^ Дубровин, Н.Ф (1871). История войны и владычества русских на Кавказе. Том I, Книга 1. стр. 368—369. »Российский военный историк XIX века Н.Ф. Дубровин, поименно перечислив все ингушские и чеченские общества (кистов, галгаевцев, назрановцев или ингушей, карабулаков, галашевцев, джерахов, цоринцев, ако или акинцев, мердженцев, пшехойев или шопоти, шубузов, шатойев, шаройцев или киалалов, джан-бутриев, чеберлойцев или тадбутриев и брагунских чеченцев) также констатирует, что все они называют себя нахче« 
  11. ^ а б „"Вайнахи и аланы" Руслан Арсанукаев о происхождении названий и самоназваний Чеченцев и Ингушей”. Архивирано из оригинала 24. 01. 2022. г. Приступљено 28. 05. 2022. 
  12. ^ „Предание о происхождении чеченцев”. 
  13. ^ Dzhanashvili, Мосэ (1897). Известия груз. летописей и историков о Сев. Кавказе и России. Tbilisi. 
  14. ^ Баширов, Саламбек (2018). Этническая история Терско-Сулакского междуречья (на примере семьи Башир-шейха Аксайского). Grozny. 
  15. ^ Pallas, Peter Simon (1802). Notes about traveling to the southern observations of the Russian state in 1793-1794. London. 
  16. ^ Klaproth, Julius (1811). Description of trips to the Caucasus and Georgia in 1807 and 1808. 
  17. ^ Bronevsky, Semyon (1823). News in the Caucasus. Tbilisi. 
  18. ^ Salgiriev, A.M (2019). „Chronicle of the exodus of Chechens from Nakhchuvan (translation and commentary)”. Tallam. 2: 33—35. 
  19. ^ Berge, Adolph (1859). Chechnya and Chechens. Tbilisi. 
  20. ^ Dosov, Kedi (1862). Nakhchoyn Juz. 
  21. ^ Н.Ф, Дубровин (1871). История войны и владычества русских на Кавказе. Том I, Книга 1. СПб. стр. 368—369. 
  22. ^ Laudaev, Umalat (1872). Чеченское племя. Tbilisi: Сборник сведений о кавказских горцах. 
  23. ^ Patkanian, Kerovbe (1877). Armenian geography of the 7th century AD. 
  24. ^ Волкова Н. Г. Ук. соч., page 135.
  25. ^ D. V. Zayats (2001). „Maghas – 'The Sun City' – New Capital of Ingushetia”. Архивирано из оригинала 07. 03. 2003. г. Приступљено 28. 05. 2022. 
  26. ^ Ахмадов, Шарпудин Бачуевич (2002). Чечня и Ингушетия в XVIII – начале XIX века. Elista: "Джангар", АПП. стр. 447. 
  27. ^ Хизриев X. А. Чечено-Ингушетия в период феодальной раздроб- ленности (ХШ-XV вв.). История Чечено-Ингушетии, 7 8 кл., Грозный, 1991, page. 41.
  28. ^ Эпиграфические памятники Северного Кавказа (XVTII-XIX вв.), part. 2, М, 1968, page. 28.
  29. ^ Dalgat, Bashir (2008). Ancestral life and common law of the Chechens and Ingush / Preparation of the publication and foreword by U. B. Dalgat. nstitute of World Literature named after A. M. Gorky. ISBN 978-5-9208-0307-8. 
  30. ^ а б в Lecha Ilyasov. The Diversity of the Chechen Culture: From Historical Roots to the Present. ISBN 9785904549022
  31. ^ „The Ingush (with notes on the Chechen): Background information”. www.lx.berkeley.edu. Приступљено 19. 3. 2022. 
  32. ^ а б Wood, Tony. Chechnya: The Case for Independence
  33. ^ „The Chechen Nation: A Portrait of Ethnical Features”. www.shamsali.org. Приступљено 9. 4. 2018. 
  34. ^ „The Chechen Nation: A Portrait of Ethnical Features”. www.shamsali.org. Приступљено 9. 4. 2018. 
  35. ^ а б Sakwa, Edward. Chechnya: From Past to Future
  36. ^ Wood,Tony.Chechnya: The Case for Independence
  37. ^ An Encyclopedia by Brockgaus and Efron. Vol 76, page 786
  38. ^ Potto. Caucasian Wars
  39. ^ История народов Северного Кавказа с древнейших времен до конца XVIII, М, 1988, page.376.
  40. ^ Igor M. Diakonoff, Sergei A. Starostin. "Hurro-Urartian and East Caucasian Languages", Ancient Orient. Ethnocultural Relations. Moscow, 1988, pp. 170
  41. ^ Полное собрание законов Российской империи c 1649 г., т. XIX, 1770-1774-1830, No 13602, pages 267–268.
  42. ^ Гриценко Н. П. Истоки дружбы, Грозный, 1975, Page 27.
  43. ^ Русскодагестанские отношения (XVII – первая четверть XVIII в.), Документы и материалы, Махачкала, 1958, с.274.
  44. ^ Хасбулатов А. И. Чечено-Ингушетия накануне первой русской буржуазно-демократической революции, Грозный, 1963, page,38
  45. ^ Мадаева З.А. Вайнахская мифология//Этнографическое обозрение. 1992. № 3. Page 109.
  46. ^ Далгат У.Б. Героический эпос чеченцев и ингушей. М., 1972.
  47. ^ Хасиев С.-М. Мифы о «заячьих всадниках» // Рукопись .
  48. ^ Хасиев С.-М. О традиционном отсчете времени у чеченцев
  49. ^ Jaimoukha, Amjad M. (1. 3. 2005). The Chechens: a handbook (1st изд.). Routledge. стр. 110. ISBN 978-0-415-32328-4. Приступљено 14. 8. 2009. 
  50. ^ а б „Who are the Chechens?” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 2006-09-15. г.  by Johanna Nichols, University of California, Berkeley.
  51. ^ „Shattering the Al Qaeda-Chechen Myth: Part 1”. Архивирано из оригинала 2004-01-29. г. , by Brian Glyn Williams, The Jamestown Foundation, October 2, 2003
  52. ^ Henze, Paul B; in collaboration with Tishkov, Valery. Islam in the North Caucasus: the Example of Chechenia. Originally completed September 1993, "somewhat updated", released May 1995. Available from website www.circassianworld.com in pdf form here: [1]
  53. ^ а б Balanovsky, O.; Dibirova, K.; Dybo, A.; Mudrak, O.; Frolova, S.; Pocheshkhova, E.; Haber, M.; Platt, D.; Schurr, T.; Haak, W.; Kuznetsova, M.; Radzhabov, M.; Balaganskaya, O.; Romanov, A.; Zakharova, T.; Soria Hernanz, D. F.; Zalloua, P.; Koshel, S.; Ruhlen, M.; Renfrew, C.; Wells, R. S.; Tyler-Smith, C.; Balanovska, E.; Genographic, C. (2011). „Parallel Evolution of Genes and Languages in the Caucasus Region”. Molecular Biology and Evolution. 28 (10): 2905—2920. PMC 3355373 Слободан приступ. PMID 21571925. doi:10.1093/molbev/msr126. 
  54. ^ Johanna Nichols (фебруар 1997). „The Ingush (with notes on the Chechen): Background information”. University of California, Berkeley. Архивирано из оригинала 2006-12-08. г. Приступљено 2007-02-10. 
  55. ^ Bernice Wuethrich (19. 5. 2000). „Peering Into the Past, With Words”. Science. 288 (5469): 1158. S2CID 82205296. doi:10.1126/science.288.5469.1158. 
  56. ^ Bernice Wuethrich (19. 5. 2000). „Peering Into the Past, With Words”. Science. 288 (5469): 1158. S2CID 82205296. doi:10.1126/science.288.5469.1158. 
  57. ^ Diakonoff, I.M. (1984). The Pre-History of the Armenian People. Превод: Lori Jennings. New York: Delmar. 
  58. ^ Starostin, Sergei A.; Diakonoff, Igor M. (1986). Hurro-Urartian as an Eastern Caucasian Language. Munich: R. Kitzinger. 
  59. ^ Diakonoff, Igor M. (1995). „Long-Range Linguistic Relations: Cultural Transmission or Consanguinity?” (PDF). Mother Tongue Newsletter. 24: 34—40. 
  60. ^ Ivanov, Vyacheslav V. (1999). „Comparative Notes on Hurro-Urartian, Northern Caucasian and Indo-European” (PDF). UCLA Indo-European Studies. 1: 147—264. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 09. 2018. г. Приступљено 28. 05. 2022. 
  61. ^ Greppin, John A.C. (2008). „The Urartian substratum in Armenian” (PDF). Bulletin of the Georgian National Academy of Sciences. 2 (2): 134—137. 
  62. ^ Smeets, Rieks (1989). „On Hurro-Urartian as an Eastern Caucasian language”. Bibliotheca Orientalis. XLVI: 260—280. 
  63. ^ Fournet, Arnaud (2013). „About the vocalic system of Armenian words of substratic origins”. Archiv Orientální. 1. 
  64. ^ Zimansky, Paul (2011). „Urartian and Urartians”. The Oxford Handbook of Ancient Anatolia. Oxford Handbooks Online. стр. 556. 
  65. ^ Gamkrelidze, Thomas V.; Gudava, T.E. (1998). „Caucasian Languages”. Encyclopaedia Britannica. 
  66. ^ A.C. Kassian. 2011. Some considerations on Hurrian-North Caucasian lexical matches.
  67. ^ Strabo. Geography. Pages 1–49
  68. ^ Jaimoukha. Chechens. Page 30
  69. ^ Strabo of Amaseia.Delphi Complete Works of Strabo - Geography (Illustrated) https://books.google.com/books?id=DFqQCwAAQBAJ&pg=PT1179&lpg=PT1179&dq=strabo+gargareans
  70. ^ Nichols, Johanna; Sprouse, Ronald L.; Vagapov, Arbi (2003). Chechen-English and English-Chechen Dictionary. Taylor&Francis. стр. 4. ISBN 0-415-31594-8. 
  71. ^ Джавахишвили И. А. Введение в историю грузинского народа. кн.1, Тбилиси, 1950, page.47-49
  72. ^ Чечня и Ингушетия В XVIII- начале XIX века. Page 52
  73. ^ Гаджиева В. Г. Сочинение И. Гербера Описание стран и народов между Астраханью и рекою Курой находящихся, М, 1979, page.55.
  74. ^ Strabo, Geography, Bk. 11, Ch. 5, Sec. 1
  75. ^ Чечня и Ингушетия В XVIII – начале XIX века. Page 51
  76. ^ Латышев В. В. Известия древних писателей греческих и латинских о Скифии и Кавказе, т. 1, Греческие писатели, СПб, 1890; т.2, Латинские писатели, вып.1, СПб, 1904, вып.2, СПб, 1906; Крупнов Е. И. Ук.соч., page.25.
  77. ^ Jaimoukha. Chechens. Page 30"
  78. ^ The geography of Strabo, Volume 2. https://books.google.com/books?id=cv1EAQAAIAAJ&pg=PA382&lpg=PA382&dq=strabo+gargareans pp. 382
  79. ^ а б в г д Jaimoukha, Amjad. The Chechens: A Handbook. Routledge Curzon: Oxon, 2005.
  80. ^ Bagrationi, Vakhushti (1745). Description of the Georgian Kingdom. Bakhushti Bagrationi. 
  81. ^ Гамрекели В. Н. Двалы и Двалетия в I–XV вв. н. э. Тбилиси, 1961 page 138
  82. ^ Меликишвили Г. А. К изучению древней восточномалоазийской этнонимики. ВДИ, 1962,1 page 62
  83. ^ Gamrekeli
  84. ^ а б Melikishvilli
  85. ^ а б в Kuznetsov, V. (1992). Essays on the history of Alans (in Russian). Vladikavkaz: IR. ISBN 978-5-7534-0316-2. 
  86. ^ http://www.nplg.gov.ge/dlibrary/collect/0001/000355/inglisuri%20osebis%20texti.pdf[мртва веза]
  87. ^ а б Anchabadze, George. The Vainakhs. Page 20.
  88. ^ а б в г Anchabadze, George. The Vainakhs. Page 29
  89. ^ а б Jaimoukha, Amjad. The Chechens: A Handbook. Page 259.
  • Jaimoukha, A., The Chechens: A Handbook, London and New York: Routledge, 2005.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Вајнахи на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вајнахи&oldid=25353292”