Диктатура пролетаријата

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Диктатура пролетаријата је демократска политичка власт радничке класе. У марксизму је то политички и друштвени систем који освајањем демократске власти успоставља радничка класа у прелазном раздобљу од капитализма ка бескласном друштву. Ради се о демократској власти коју остварује радничка класа, у савезу са осталим подређеним слојевима, коју карактерише разбијање старих институција капиталистичког класног друштва и обликовање нових институција заснованих на директној демократији у политици и економији. Овај појам означава прелазну радничку државу између капиталистичког друштва и бескласног друштва. Кроз прелазно раздобље, држава би требало да буде револуционарна демократска власт радништва.[1]

Позадина[уреди]

Диктатуром пролетаријата радничка класа остварује своју доминантну улогу у држави. Диктатура пролетаријата као историјски тип је најближа појму »непосредне и директне демократије«, али је појам симболично назван "диктатуром" као супротност диктатури буржоазије (диктатури капитала). Карактеристична преобразба коју доноси диктатура пролетаријата одвија се првенствено у промени друштвено-економских односа друштва.

Теорија диктатуре пролетаријата (демократска радничка власт) произлази из теорије класа и класне борбе. На темељу уопштавања искуства револуционарне борбе радништва, нарочито револуционарног кретања у време Париске комуне, Маркс и Енгелс су разрађивали и пројекат остваривања радничке државе. Они су притом говорили о »освајању демократије« те уопште о нужности радничке револуције којој воде научно-технолошке револуције које мењају човека и средства производње.

Сам израз „диктатура пролетаријата“ Маркс први пута употребљава у писму Видемајеру 1852. године, где наводи да класна борба води неизбежно диктатури пролетаријата, а та диктатура као демократска радничка власт представља само прелаз према укидању свих класа — бескласном друштву. Даљу разраду овога појма Маркс износи у Критици Готског програма (1875), где држава прелазног раздобља из капитализма у бескласно друштво »која не може да буде ништа друго до револуционарна диктатура пролетаријата«.

Изопачење Марксове теорије од стране једнопартијских режима 20. века[уреди]

Бољшевизам (марксизам-лењинизам), као политичка теорија и пракса са свим својим варијантама, је искривио Марксова учења и искористио појам диктатуре пролетаријата за диктатуру једне партије и њених чиновника над радништвом и свим подређенима. Иако појам диктатура пролетаријата нема никакве везе са диктатуром и репресијом појединаца над масама, него представља демократску политичку власт маса, радништва и свих потчињених како би се превазишли капиталистички односи.

Савремени марксисти сматрају "марксизам-лењинизам" искривљењем и изопачењем племенитих идеја Маркса и Енгелса о социјалној правди, јер они нису били против политичке демократије током изградње антикапитализма.[2] У Критици Готског програма, Грађанском рату у Француској, Манифесту и другим радовима Маркс указује да се антикапиталистички преображај треба учинити у облику демократског политичког режима, те да је први циљ "освајање демократије".

У овим делима, Маркс на језгровит начин говори, између осталог, о држави, и даје скицу транзицијске државе која је демократска радничка власт. У тој скици, нема места за логоре, стрељање и протеривање. Антикапиталистичка изградња је супротна владавини партијске елите и аутократским односима у економској сфери. Маркс пише о томе да је ослобођење радништва дело самог радништва (а не мале конспиративне организације професионалних револуционара), о томе да је слобода појединца услов слободе свих, те о томе да је Париска комуна узор антикапиталистичке изградње.

У Грађанском рату у Француској Маркс анализира искуство Париске комуне из 1871. и оцењује да је то коначно пронађени политички облик ослобођења радничке класе. „Коначно пронађени облик ослобођења радничке класе“ је власт која је развијала механизме директне демократије у политици и економији, која је увела радничко самоуправљање, поштовала различита, па и супротна политичка мишљења, те дозволила демократско такмичење различитих странака на изборима, која је претворила представничко тело у врховну власт, спојивши законодавну и извршну функцију у његовим рукама, те укинула стајаћу војску и бирократију.[3]


Референце[уреди]

Литература[уреди]