Бољшевизам

Из Википедије, слободне енциклопедије

Бољшевизам (рус. Большеви́зм од большевикбољшевик) је револуционарна марксистичка политичка мисао и покрет у вези са стварањем високо централизоване, кохезивне и дисциплиноване странке социјалне револуције, усмјерене ка рушењу постојећег друштвеног система, одузимањем власти и успостављањем диктатуре у име пролетеријата.[1][2] Настала је у раном 20. вијеку у Русији и повезана је са радном бољшевичке фракције у саставу Руске социјалдемократске радничке партије и посебно Владимира Лењина. У октобру 1917. године бољшевичка фракција је организовала оружану побуну против Привремене владе, формиране од стране других социјалистичких партија, у којој је преузила власт (Октобарска револуција). Историјске промјене које су тада настале у Русији, али и у свијету, имају различита тумачења.

Главни теоретичар бољшевизма је био Лењин, а поред њега су били и Николај Бухарин, Евгениј Преображенскиј, Лав Троцки и Роза Луксембург.[2]

Неки истраживачи[3] бољшевизма у њене активности укључују и рад Јосифа Стаљина, на челу Свесавезне комунистичке партије (бољшевика) и истовремено је има пуну државну власт у Совјетском Савезу. Међутим, други (Стаљинови савременици и каснији истраживачи) не поистовјећују „бољшевизам“ и „стаљинизам“ с обзиром да имају вишесмјерне (револуционрне и термидорске) појаве.[4]

Израз „бољшевизам“, накнадо и „комунизам“, устаљен је у западној историографији као одређени скуп особина совјетског режима у одређеном временомском периоду. У садашњем времену појам „бољшевици“ се користи за различите групе „стаљинста“ и „троцкиста“.

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. Конференции РСДРП 1912 года. Документы и материалы. — М.: Российская политическая энциклопедия (РОССПЭН),  — 1120 с. — (Серия «Политические партии России. Конец XIX — первая треть XX века. Документальное наследие») — ISBN 978-5-8243-0390-2. 2008. ISBN 978-5-8243-0954-6.
  2. 2,0 2,1 Тарасов А. Н. Сакральная функция революционного субъекта
  3. Нерсесянц В. С. История политических и правовых учений
  4. См. различные работы Троцкого, Мартемьяна Рютина (Сталин и кризис пролетарской диктатуры), Фёдора Раскольникова (Открытое письмо Сталину), Бориса Кагарлицкого, Александра Тарасова.