Пређи на садржај

Династија Савоја

С Википедије, слободне енциклопедије
Савоја
ДржаваСавоја
Сицилија
Пијемонт-Сардинија
Италија
* Сомалија
* Либија
* Етиопија
* Албанија
Шпанија
Хрватска
Владарска титула
ОснивачХумберт I од Савоје
Посљедњи владарУмберто II
Актуелни старјешинаДинастички спор:
Виторио Емануеле, принц од Напуља
Ајмоне, војвода од Апулије
Владавина(1003—1946)
СмјенаРеферендум
12. јула 1946.
Националноститалијанска
Вјеракатоличка
Династија Савоја

Династија Савоја (итал. Savoia) италијанска је династија основана почетком једанаестог века. Од мале и слабе племићке породице, развила се у династију која је владала Италијом од Уједињења 1861. до 1946. године. Током осамдесетпетогодишње владавине на престолу су се сменила четири владара – Виктор Емануел II, Умберто I, Виктор Емануел III и Умберто II, чија је владавина трајала неколико недеља пре него што су Италијани на референдуму 12. јула 1946. изабрали републику.[1]

Историја

[уреди | уреди извор]

Савојска династија је основана на територији данашње Швајцарске, а име је добила по истоименом региону у Француској. Основана је 1003. године, а осам векова касније постала је последња владајућа династија Италије. Ипак, њихов раст и опстанак кроз векове није заснован на војним подвизима и освајањима, већ на територијалној експанзији путем бракова и мудрим политичким потезима.

Оснивање. Рана историја

[уреди | уреди извор]

Оснивач династије је био Хумберт I од Саубадије (Умберто I „Белоруки“), чија је породица живела у околини Магдебурга у Саксонији. Бројни извори потврђују да је Хумберт имао брата Амадеуса. Иако је њихова грофовија била сиромашна и слаба, браћа и њихови потомци успели су да прошире њену територију склапањем бракова и споразума. Хумберт је први померио границе своје земље, добивши неколико превоја у Алпима који су имали велики стратешки значај. Своја два сина је поставио за надбискупе опатије у Санкт Морицу, па се његов утицај ускоро осећао и у региону око реке Роне и Женевског језера.

Када је Хумберт умро 1047. (или 1048) године, престо наслеђује његов најстарији син Амадеус. Његова владавина трајала је само три године, јер се млади гроф убрзо разболео и умро. Његов млађи брат, Ото I Савојски, постаје нови саубадијски владар и жени се богатом маркизом Аделаидом од Торина, која му у мираз доноси Торински маркизат. Тај догађај и велики успех младе грофовије, привлачи пажњу великих европских сила, Француске и Шпаније. Ото осваја швајцарски кантон Во, али не успева да се супротстави Женеви, која зауставља даљу територијалну експанзију грофовије. Саубадија се убрзо уједињује са Пијемонтом, те мења назив у Савоја. Званичном резиденцијом савојских грофова проглашен је замак Чилон на Женевском језеру.

Савоја од 14. до 19. века

[уреди | уреди извор]

Већ крајем четрнаестог века Амадео VIII је владао моћном и богатом савојском грофовијом. Свети римски цар Жигмунд Луксембуршки прогласио га је за војводу, те самим повећао утицај Савоје и уздигао је у очима Европе. Међутим, када је француски краљ Шарл VIII Валоа освојио Италију 1494. године, Савоји су се из своје резиденције на Женевском језеру, повукли у Торино. Као и цела Италија, и Торино је био захваћен ренесансом, а Савоји су у њему мирно провели педесет година, као мецене и главна аристократска породица. Тек је 1553. Емануел Филиберт, нови поглавар династије, пожелео да поврати богатство и територију своје лозе. Стога се понудио у службу Хабзбурзима, највећим непријатељима Француске. Шпански краљ Филип II поставио га је на место гувернера Холандије од 1555. до 1559. године. Емануел се показао као мудар владар и храбар војсковођа. Године 1557. повео је војску на северне француске територије и извојевао победу код острва Свети Квентин. Искористио је тренутну политичку ситуацију у Европи, и потпомогнут бројним препиркама и несугласицама, издејствовао да Савоја добије делимичну аутономију и делове својих територија које су пале под шпанску и француску власт. Избацио је латински и као званични језик увео италијански. Такође је престоницу војводства из Шамберија преместио у Торино.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Ginsborg 2003, стр. 98-

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]