Ера Ћуприлића
Ера Ћуприлића је период у историји Османског царства, током којег стварну моћ Царства спроводе велики везири породице Ћуприлић.
За почетак такозване епохе узима се 15. септембар 1656. године, а за његов крај 17. август 1710. године.[1]
Након нешто више од четврт века овог периода, 6. маја 1683. године, у Београду је скупљено 350.000 отоманских војника са 150.000 помоћног особља. На челу војске био је Кара Мустафа-паша, са 8 везира, 23 беглербега, 11 санџакбега. Леополд I, цар Светог римског царства, пошто је схватио да је Беч крајњи циљ ове најмоћније отоманске војске у историји, тајно је напустио град увече 8. јула 1683. Турски страх поново је захватио целу Европу први пут након Дугог рата. Оваква мобилизација и иницијатива је омогућена деловањем великих везира из породице Ћуприлић.[2]
Ово је последњи период стабилизације и процвата Отоманског царства. Након прутског похода Петра Великог и бекства Димитрија Кантемира у Русију дефинитивно је почео период лала, током ког је почела владавина фанариота у Влашкој и Молдавији.
Бугарски роман Време раздвојено, са филмом снимљеним по њему, представља управо ово доба.
