Ервинг Гофман
| Ервинг Гофман | |
|---|---|
 Ервинг Гофман | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 11. јун 1922. |
| Место рођења | Манвил,  Канада |
| Датум смрти | 19. новембар 1982. (60 год.) |
| Место смрти | Филаделфија, Пенсилванија, САД |
Ервинг Гофман (11. јун 1922 - 19. новембар 1982) био је канадско-амерички социолог и писац. Сматра се да је он најутицајнији амерички социолог двадесетог века.[1] Гофман је био 73. председник Америчког социолошког удружења. Његов најпознатији допринос за друштвену теорију је његова студија симболичке интеракције. Његове главне области истраживања били су социологија свакодневног живота, социјална интеракција, друштвене организације искуства и одређене елементе друштвеног живота.[2]
Биографија[уреди | уреди извор]
Гофман је рођен 11. јуна 1922 у Манвилу. Отац му се звао Макс Гофман а мајка Ана Гофман (Авербах).[3][4] Породица води порекло од украјинских Јевреја који су емигрирали у Канаду половином 19. века.[3] Имао је старију сестру, Франсис Беј, која је постала глумица.[4][5] Касније се породица преселила у Дофен где је његов отац управљао успешним бизнисом.[4][6]
Од 1937. Гофман је похађао средњу техничку школу Сент Џон у Винипегу, где се његова породица преселила те године. Године 1939, уписао се на Универзитет у Манитоби, смер хемија.[3][4] Прекинуо је студије и преселио се у Отаву да би радио у филмској индустрији за Национални филмски одбор Канаде, који је основао Џон Грирсон.[6] Касније је развио интересовање за социологију. Такође током тог периода, упознао је познатог северноамеричког социолога Дениса Ронга.[3] Њихов сусрет мотивисао је Гофмана да напусти Универзитет у Манитоби и упише Универзитет у Торонту, где је студирао код К. В. М. Харта и Реја Бердвистела, дипломиравши 1945. године са дипломом из области социологије и антропологије.[3] Касније се преселио на Универзитет у Чикагу, где је магистрирао (1949) и докторирао (1953) социологију.[3][7] За своју докторску дисертацију, од децембра 1949. до маја 1951. године живео је и прикупљао етнографске податке на острву Анст на Шетландским острвима.[3] Гофманова дисертација, под насловом Комуникационо понашање у острвској заједници (1953), завршена је под надзором В. Лојда Ворнера, Доналда Хортона и Анселма Штрауса.[8]
Године 1952. оженио се Ангеликом Хоте, а годину дана касније добио је сина Томаса. Ангелика је имала ментална обољења и због тога је 1964 године извршила самоубиство.[7][9] Изван своје академске каријере Гофман је био познат по свом интересу и релативном успеху на берзама и у коцкању. У једном тренутку, у потрази за својим хобијима и етнографским студијама, постао је менаџер у казину у Лас Вегасу.[7][10]
Године 1981 је оженио Жилиан Санкоф а следеће године родила се њихова ћерка Алис.[11] Гофман је умро у Филаделфији 19. новембра 1982 године, од рака желуца.[11][12][13] Његова ћерка, Алис Гофман је такође била социлог.[14]
Каријера[уреди | уреди извор]
Многа истраживања иснпирисала су га да напише свој први рад звао Представљање себе у свакодневном животу (1956).[7][15] Након што је дипломирао на Универзитету у Чикагу[16][17] 1954, постао је асистент спортског директора на Националном институту за ментално здравље у Мериленду.[7] Године 1958, Гофман је постао члан факултета на катедри за социологију на Универзитету Калифорније, Беркли, прво као гостујући професор, а затим од 1962. као редовни професор.[7] Године 1968. преселио се на Универзитет у Пенсилванији, где је добио Kатедру за социологију и антропологију Бењамин Франклин,[7] углавном захваљујући напорима Дела Хајмса,[18][19] бившег колеге са Берклија.[20] Године 1969, постао је члан Америчке академије наука и уметности.[21] Године 1970, Гофман је постао сaоснивач Америчког удружења за укидање принудне менталне хоспитализације[22] и коаутор његове Платформске изјаве.[23] Године 1971, објавио је Релације с јавношћу, дело у којем је повезао многе своје идеје о свакодневном животу, посматране из социолошке перспективе.[11] Друга његова велика књига, Оквирна анализа, изашла је 1974. године.[11] Он је добио Гугенхајмову стипендију за 1977–78.[10][24] Године 1979, Гофман је добио Кули-Мидову награду за истакнуту стипендију, од Секције за социјалну психологију Америчког социолошког удружења.[25] Изабран је за 73. председника Америчког социолошког удружења, који је служио у периоду 1981–82, али није био у могућности да лично одржи председничко обраћање због напредовања болести.[11][26][27]
Позиције[уреди | уреди извор]
У својој каријери Гофман је радио у:
- Универзитету Чикага, одељење за друштвене науке
- Националном институту за ментално здравње
- Универзитету Калифорније
- Универзитету Пенсилваније
Изабрани радови[уреди | уреди извор]
- 1959: The Presentation of Self in Everyday Life
- 1961: Asylums: Essays on the Social Situation of Mental Patients and Other Inmates
- 1961: Encounters: Two Studies in the Sociology of Interaction – Fun in Games & Role Distance
- 1963: Behavior in Public Places: Notes on the Social Organization of Gatherings
- 1963: Stigma: Notes on the Management of Spoiled Identity
- 1967: Interaction Ritual: Essays on Face-to-Face Behavior
- 1969: Strategic Interaction
- 1969: Where the action is. Allen Lane
- 1971: Relations in Public
- 1974: Frame analysis
- 1979: Gender Advertisements
- 1981: Forms of Talk
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Fine and Manning (2003), p. 34.
- ^ „The most cited authors of books in the humanities”. Times Higher Education. 26. 3. 2009. Приступљено 16. 11. 2009.
- ^ а б в г д ђ е Fine and Manning (2003), p. 35.
- ^ а б в г Greg Smith (1. 11. 2002). Goffman and Social Organization: Studies of a Sociological Legacy. Taylor & Francis. стр. 22. ISBN 978-0-203-01900-9. Приступљено 29. 5. 2013.
- ^ S. Leonard Syme (27. 7. 2011). Memoir of A Useless Boy. Xlibris Corporation. стр. 27—28. ISBN 978-1-4653-3958-4. Приступљено 29. 5. 2013.
- ^ а б Burns 2002, стр. 9
- ^ а б в г д ђ е Fine and Manning (2003), p. 36.
- ^ Goffman, Erving (1953). Communication Conduct in an Island Community (PhD). University of Chicago. стр. 1. OCLC 155524888. ProQuest 302075487.
- ^ Shalin, Dmitri N. (2010-08-14). „Goffman's Self-Ethnographies [Goffman Archives]”. Bios Sociologicus: The Erving Goffman Archives: 1—54. Приступљено 2022-01-26.
- ^ а б Jeff Sallaz (1. 1. 2009). The Labor of Luck: Casino Capitalism in the United States and South Africa. University of California Press. стр. 262—263. ISBN 978-0-520-94465-7. Приступљено 29. 5. 2013.
- ^ а б в г д Fine and Manning (2003), p. 37.
- ^ Roland Turner (1982). The Annual Obituary. St. Martin's. стр. 550. ISBN 978-0-312-03877-9. Приступљено 29. 5. 2013.
- ^ Trevino 2003, стр. 6
- ^ „American Journal of Psychiatry”. ajp.psychiatryonline.org (на језику: енглески). Приступљено 15. 10. 2020.
- ^ Anthony Elliott; Bryan S Turner (23. 7. 2001). Profiles in Contemporary Social Theory. SAGE Publications. стр. 94. ISBN 978-0-7619-6589-3. Приступљено 29. 5. 2013.
- ^ „University of Chicago”. Encyclopedia.chicagohistory.org. Приступљено 2022-06-25.
- ^ AvenueChicago, The University of ChicagoEdward H. Levi Hall5801 South Ellis; Us, Illinois 60637773 702 1234 Contact. „About the University”. The University of Chicago (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2. 4. 2016. г. Приступљено 2019-03-14.
- ^ „Reed Magazine: Ways We Speak (1/4)”. www.reed.edu. Приступљено 2022-01-01.
- ^ Bromley, Anne E. (18. 11. 2009). „U.Va. Professor Emeritus Dell Hymes, Influential Linguistic Anthropologist, Has Died”. UVA Today. Приступљено 17. 11. 2022.
- ^ Winkin, Y., & Leeds-Hurwitz, W. (2013). Erving Goffman: A critical introduction to media and communication theory. New York: Peter Lang.
- ^ Greg Smith (1. 11. 2002). Goffman and Social Organization: Studies of a Sociological Legacy. Taylor & Francis. стр. 3. ISBN 978-0-203-01900-9. Приступљено 29. 5. 2013.
- ^ Constance Fischer; Stanley Brodsky (1978). Client Participation in Human Services: The Prometheus Principle. Transaction Publishers. стр. 114. ISBN 978-0-87855-131-6.
- ^ Thomas Szasz (1. 6. 1971). „American Association for the Abolition of Involuntary Mental Hospitalization”. American Journal of Psychiatry. 127 (12): 1698. PMID 5565860. doi:10.1176/ajp.127.12.1698.
- ^ „The Fellowship”. John Simon Guggenheim Memorial Foundation. Приступљено 2009-08-11.
- ^ Section on Social Psychology Award Recipients, American Sociological Association. Accessed: 14 August 2013.
- ^ „American Sociological Association: Erving Manual Goffman”. Asanet.org. 5. 6. 2009. Приступљено 3. 6. 2013.
- ^ „American Journal of Psychiatry”. ajp.psychiatryonline.org. Приступљено 15. 10. 2020.
Литература[уреди | уреди извор]
- Burns, Tom (1992). Erving Goffman. London;New York: Routledge. ISBN 978-0415064927.
- Burns, Tom (2002). Erving Goffman. Routledge. ISBN 978-0-203-20550-1.
- Elliot, Anthony; Ray, Larry J. (2003). Key Contemporary Social Theorists. Blackwell Publishers Ltd. ISBN 978-0-631-21972-9.
- Fine, Gary A.; Manning, Philip (2003), „Erving Goffman”, Ур.: Ritzer, George, The Blackwell companion to major contemporary social theorists, Malden, Massachusetts Oxford: Blackwell, ISBN 9781405105958.
- Also available as: Fine, Gary A.; Manning, Philip (2003). Chapter 2. Erving Goffman. Ritzer/Blackwell. Wiley. стр. 34—62. ISBN 9780470999912. doi:10.1002/9780470999912.ch3. Extract.
- Fine, Gary Alan; Smith, Gregory W. H. (2000). Erving Goffman. vol. 1–4. SAGE. ISBN 978-0-7619-6863-4.
- Smith, Greg (2006). Erving Goffman ([Online-Ausg.] изд.). Hoboken: Routledge. ISBN 978-0-203-00234-6.
- Trevino, A. Javier (2003). Goffman's Legacy. Lanham, Md.:Rowman & Littlefield Publishers. ISBN 978-0742519770.
- Winkin, Yves; Leeds-Hurwitz, Wendy (2013). Erving Goffman: A critical introduction to media and communication theory. New York: Peter Lang. ISBN 978-1433109935.
- Dirda, Michael (2010). "Waiting for Goffman", Lapham's Quarterly (Vol 3 No 4). ISSN 1935-7494
- Ditton, Jason (1980). The View of Goffman, New York:St. Martin's Press ISBN 978-0-312-84598-8
- Drew, Paul; Anthony J. Wootton (1988). Erving Goffman: Exploring the Interaction Order. Polity Press. ISBN 978-0-7456-0393-3.
- Goffman, Erving; Lemert, Charles; Branaman, Ann (1997). The Goffman reader. Wiley-Blackwell. ISBN 978-1-55786-894-7.
- Manning, Philip (1992). Erving Goffman and Modern Sociology. Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-2026-7.
- Raab, Jürgen (2019). Erving Goffman. From the Perspective of the New Sociology of Knowledge. Routledge. ISBN 978-1-138-36451-6.
- Scheff, Thomas J. (2006). Goffman unbound!: a new paradigm for social science. Paradigm Publishers. ISBN 978-1-59451-195-0.
- Verhoeven, J (1993). „An interview with Erving Goffman” (PDF). Research on Language and Social Interaction. 26 (3): 317—348. doi:10.1207/s15327973rlsi2603_5. Архивирано из оригинала (PDF) 22. 09. 2017. г. Приступљено 15. 07. 2019.
- Verhoeven, J (1993). „Backstage with Erving Goffman: The context of the interview”. Research on Language and Social Interaction. 26 (3): 307—31. doi:10.1207/s15327973rlsi2603_4.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Algazi, Gadi. "Erving Goffman: A Bibliography," Department of History, Tel Aviv University
- Brackwood, B. Diane. (1997). "Erving Goffman," Magill's Guide to 20th Century Authors. Pasadena, CA: Salem Press.
- Cavan, Sherri. (2011, July). "When Erving Goffman Was a Boy." Erving Goffman Archive, University of Nevada, Las Vegas.
- Dear Habermas (weekly journal), "Articles on Goffman," Архивирано на сајту Wayback Machine (11. јануар 2007)California State University, Dominguez Hills. A listing of further reading and online resources.
- Delaney, Michael. "Erving Goffman: Professional and Personal Timeline," University of Nevada Las Vegas
- Teuber, Andreas. "Erving Goffman Biography," Brandeis University
- On Cooling the Mark Out: Some Aspects of Adaptation to Failure (1952), Erving Goffman
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Академске | |
| Уметничке | |
| Људи | |
| Остале | |
