Институт Француске

С Википедије, слободне енциклопедије
Институт Француске
Палата Института Француске (Колеџ четири нације)
ОснивачНационални конвент
Датум оснивања25. октобар 1795.
ТипУчено друштво
СедиштеПариз, Француска
Генерални секретарГзавије Даркос
ПокровитељПредседник Француске Републике
Веб-сајтwww.institut-de-france.fr

Институт Француске (франц. Institut de France);[I] је француско учено друштво које обухвата пет академија: Француску академију (франц. L’Académie française), Академију наука (франц. Académie des sciences), Академију хуманистичких наука (франц. Académie des inscriptions et belles-lettres), Академију лепих уметности (франц. Académie des Beaux-Arts), Академију моралних и политичких наука (франц. Académie des Sciences Morales et Politiques) . Институт је основан 1795. године[2] са циљем да окупља научну, књижевну и уметничку елиту, да ради на усавршавању науке и уметности, развија независно мишљење и саветује органе јавне власти, на непрофитној основи. Институт је под покровитељством Председника Француске Републике. Институт Француске води стални секретар француске академије и председници придружених Академија, који се смењују сваке године. Актуелни секретар бира се на период од 3 године а тренутно (2024. године) је на том месту Гзавије Даркос (франц. Xavier Darcos).

Историја[уреди | уреди извор]

Историја института[уреди | уреди извор]

Институт Француске (учено друштво), са седиштем у згради Колеџа четири нације (франц. Collège des Quatre-Nations) у Паризу, настао је након распуштања краљевских академија током Француске револуције 1795. године. Законoм о организацији народног образовања од 25. октобрa 1795. организован је Национални институт науке и уметности (франц. National des Sciences et Arts), да „усавршава науку и уметност кроз непрекидна истраживања, кроз објављивање открића, кроз преписку са ученим и страним друштавима, прати научна и књижевна дела која ће за циљ имати општу корист и славу Републике”.[3] Другим законом, од 4. април 1796. прецизирају се прописи о новој установи, а посебно појединости о њеним активностима (радне седнице, јавне седнице, додела награда). Потом је Институт преузела група идеолога, коју је предводио Дестат де Трејси (франц. Destutt de Tracy), супротстављајући се бившим академицима, покушавајући по њиховом мишљењу „да успоставе науку и разбију митове и мрачњаштво”, али притом помажући и успон Наполеона Бонапарте (франц. Napoléon I Bonaparte).[3] Тада је Институт Француске подељен у три одељења:

Међутим, изгледа да одељење моралних и политичких наука није показало довољну лојалност према режиму конзулата па се декретом конзула од 23. јануара 1803. укида одељење моралних и политичких наука, тако да су била формирана следећа одељења:

После обнове монархије, краљ Луј XVIII (франц. Louis Stanislas Xavier, Louis XVIII), је својом наредбом од 21. марта 1816. године, преко свог министра унутрашњих послова грофа де Воблана (франц. Vincent-Marie Viénot de Vaublanc), реорганизовао Институт. Реорганизација је послужила као изговор за искључење појединих његових чланова након писма Жана Батиста Антоана Суара (франц. Jean Baptiste Antoine Suard), сталног секретара Француске академије, у коме се осуђује „револуционарни дух“ Института.[3] Назив академија се поново користи за означавање различитих одељења и успоставља се нових пет државних Академија:

  • Француска академија (франц. L’Académie française), коју је основао кардинал Ришеље (франц. Armand Jean du Plessis de Richelieu), 1634. године;[4][5]
  • Академија хуманистичких наука (франц. Académie des inscriptions et belles-lettres), настала из Француске академије, основао Жан Батист Колбер (франц. Jean-Baptiste Colbert) 1663. године, позната и као Мала Академија (франц. Petite Académie);[6]
  • Академија наука (франц. Académie des sciences), основао Жан Батист Колбер 1666. године као Краљевску академију наука (франц. Académie Royale des sciences);[7][8]
  • Академија лепих уметности (франц. Académie des Beaux-Arts), основана 1648. као Краљевска академија за сликарство и скулптуру (франц. Académie Royale de Peinture et de Sculpture), неколико пута преименована, поново основао Луј XVIII 1816. године;[9]
  • Академија моралних и политичких наука (франц. Académie des Sciences Morales et Politiques), основао Национални конвент 1795. године, укинута 1803. и поново основана, наредбом краља Луј Филипа I (франц. Louis-Philippe I), 26. октобра 1832. године.[3][10]

На тај начин Институт Француске добија садашњу конфигурацију и постаје кровна организацијe и врховно тело свих пет Академија.

Историја зграде института[уреди | уреди извор]

Институт Француске смештен је у палати Колеџ четири нације. Ова зграда је подигнута захваљујући великом богатству кардинала Мазарена (франц. Cardinal Mazarin), који је за време владавине Луја XIV (франц. Louis XIV), у свом тестаменту, затражио оснивање колеџа намењеног „бесплатном образовању шездесеторо господе из четири нације уједињене под краљевском послушношћу”. Назив колеџа (Колеџ четири нације) алудира на четири нације студената на средњовековном париском универзитету али није био намењен студентима других нација, већ само онима који су са територија доспеле под француску власт Вестфалским миром (1648.) и Пиринејским уговором (1659.).[11] Жан Батист Колбер, који је био један од пет извршилаца Мазареновог тестамента, успео је да изгради колеџ, постављајући Луј ле Воа (франц. Louis Le Vau) за главног архитекту. Ле Во, који је у то време радио на јужном крилу Палате Лувр (франц. Palais du Louvre), предложио је да се зграда колеџа постави директно преко реке на левој обали Сене, како би храљ Луј XIV имао леп поглед на палату. Изградња је почела 1662. и наставила се све до смрти Ле Воа 1670. године, када је радове преузео његов цртач Франсоа д'Орбе (франц. François d'Orbay). Колеџ је отворен 1688. године.[12] У складу са Мазареновим тестаментом, његова гробница се налази у капели колеџа. У згради се од 1796. године налазила једна од три централне школе у Паризу, под називом Централна школа четири нације (франц. École centrale des Quatre-Nations).[13] Школа је затворена 1802. године, а 1805. године, на захтев Наполеон I Бонапарте, Институт Француске, првобитно смештен у Лувру, преселио се у палату Колеџа четири нације.

Организација[уреди | уреди извор]

Законом од 18. априла 2006. године Институт Француске и академије су правна лица са посебним статусом.[14] Институт Француске је кровна организација и врховно тело пет Академија:

  • Француске академије,
  • Академије хуманистичких наука
  • Академије наука,
  • Академије лепих уметности,
  • Академије моралних и политичких наука

Органи Института су:

  • канцелар, кога бира централна административна комисија на три године, са могућношћу обнављања (избор је одобрен указом Председника Француске Републике);
  • централна административна комисија, коју чини шест сталних секретара и два делегата које бирају Академије;
  • генерална скупштина, коју сачињавају редовни чланови сваке академије (са изузетком Академије наука, која делегира 50 чланова);
  • техничке комисије, посебне комисије и жирији;
  • канцеларија коју чине председник, канцелар, стални секретари, директор Француске академије и председници других академија;
  • председник, који се сваке године мења (на то место долази председник једне од академија који је стални секретар Француске академије) и председава годишњом јавном седницом Пет академија, која се увек симболично увек одржава у уторак (који је најближи датуму оснивања Института, 25. октобар), а од 2005. и церемонијом доделе награда фондација Института.

Председник Институт Француске за 2024. годину је Ален Фишер (франц. Alain Fischer), са Академије наука. Најважнији органи у свакодневном пословању су канцелар и централна административна комисија. Канцелар има овлашћења над особљем, приходима и расходима, заступа Институт у уговорима и на суду. Централна управна комисија врши функцију скупштине, доношењем: буџета, изменама одлука и других финансијских одредби, регулисањем коришћења просторија и др. Институт и његове академије имају јавног рачуновођу који се назива и „прималац фондација“ (франц. receveur des fondations). Да би задовољили потребе Института, они додељују јавне уговоре у складу са правилима која су на снази за правна лица, предвиђена Законом о јавним набавкама и предмет су контроле Ревизорског суда (франц. Cour des Comptes). Чланови Академија се бирају доживотно и не постоји начин за њихов опозив. Међутим, Председник Француске Републике може изузетно, указом, да поништи њихов избор.[II] Институт управља и са четири истраживачке библиотеке:

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Потребно је разликовати од Француског института (франц. Institut Français, EPIC), који је француска јавна, комерцијална установа под надзором Министарства иностраних послова и Министарства културе, основан да промовише француску културу, језик и културне разноликости, као и да блиско сарађује са француском културном мрежом у иностранству ради њеног ширења.[1]
  2. ^ Овај изузетак се догодио у случају Филипа Петена (франц. Henri Philippe Benoni Omer Joseph Pétain) у Француској академији 1945. године и 1989. године, када је то затражила Академија лепих уметности за Клод Отона-Лара (франц. Claude Autant-Lara), француског филмског режисера и радикалног десничара.[15]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Institut Français, EPIC”. 
  2. ^ „Institut de France - Accueil”. Institut de France (на језику: француски). Приступљено 2024-05-18. 
  3. ^ а б в г д ђ Universalis, Encyclopædia. „INSTITUT DE FRANCE”. Encyclopædia Universalis (на језику: француски). Приступљено 2024-05-19. 
  4. ^ „Die französische Akademie – Wikisource”. de.wikisource.org (на језику: немачки). Приступљено 2024-05-18. 
  5. ^ „L’histoire | Académie française”. www.academie-francaise.fr. Приступљено 2024-05-20. 
  6. ^ „Histoire”. Académie des Inscriptions et Belles Lettres (на језику: француски). Приступљено 2024-05-20. 
  7. ^ Hahn, Roger (2022). The Anatomy of a Scientific Institution, The Paris Academy of Sciences, 1666-1803. San Francisco, University of California, California, USA: UC Press's Voices Revived. ISBN 9780520336049. 
  8. ^ „Histoire de l'Académie des sciences | Histoire de l'Académie des sciences | Nous connaître”. www.academie-sciences.fr. Приступљено 2024-05-20. 
  9. ^ „Histoire | Academie des beaux-arts”. Histoire | Academie des beaux-arts (на језику: француски). Приступљено 2024-05-18. 
  10. ^ „Histoire”. Académie des Sciences Morales et Politiques (на језику: француски). 2018-01-15. Приступљено 2024-05-20. 
  11. ^ „Wayback Machine” (PDF). web.archive.org. Приступљено 2024-05-19. 
  12. ^ „Son histoire | Institut de France”. archive.wikiwix.com. Приступљено 2024-05-19. 
  13. ^ G. Klopp, Le lycée Henri-IV (Paris), Thionville, 1996, p. 96.
  14. ^ Décret n° 2007-810 du 11 mai 2007 portant approbation du règlement général de l'Institut de France et des académies, 11. 5. 2007, Приступљено 2024-05-22 
  15. ^ https://www.liberation.fr/france-archive/1995/08/04/l-impossible-exclusion-d-autant-lara-l-academie-des-beaux-arts-ne-peut-pas-evincer-le-cineaste-pour-_142167/

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Институт Француске на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Институт_Француске&oldid=27812165”