Интернет ствари

Из Википедије, слободне енциклопедије

Интернет ствари (енгл. Internet of Things, скраћено IоТ) представља међуумрежавање физичких објеката, возила (што се односи и на „повезане уређаје” и „паметне уређаје”), зграда и других ствари са уграђеном електроником, софтвером, сензорима и конективношћу који омогућавају објектима да размењују податке са произвођачем, оператером и/или другим повезаним уређајима.[1][2][3] Године 2013. Global Standards Initiative on Internet of Things (IoT-GSI) дефинисала је IoT као „глобалну инфраструктуру информатичког друштва која омогућава напредне услуге (физичким и виртуалним) умрежавањем ствари, притом се заснивајући на постојећим и интероперабилним информационим и комуникационим технологијама у развоју”.[3] У ту сврху, термин „ствар” представља „предмет физичког света (физичких ствари) информација или реч (виртуалне ствари), који је могуће идентификовати и који може да буде интегрисан у комуникационим мрежама”.[4]

IоТ омогућава да објекти буду опажени и контролисани даљински путем постојеће мрежне инфраструктуре,[5] стварајући тако шансе за директнију интеграцију физичког света и рачунарских система, што резултује повећањем ефикасности, тачности и економске користи, уз смањење људске интервенције.[6][7][8][9][10][11] Када је IоТ повећан сензорима и погонима, технологија постаје инстанца општије класе сајбер-физичког система, што такође обухвата технологије попут паметних мрежа, виртуалних електрана, паметних кућа, интелигентног транспорта и паметних градова. Сваку ствар је могуће јединствено идентификовати кроз уграђен компјутерски систем и свака ствар је интероперабилна у оквиру постојеће интернет инфраструктуре. Стручњаци процењују да ће IоТ до 2020. године садржати између 26 и 30 милијарди објеката.[12][13][14]

Термин „The Internet of Things” је предложио Кевин Ештон 1999. године. Појам Интернет ствари први пут је постао популаран преко центра за Auto-ID Center на MIT у вези са тржиштем, иако је о концепту разговарано још од 1991. године. Идентификације радио-фреквенција (RFID) и анализа публикације биле су виђене као предуслов за “Internet of Things” у раним данима. Када би сви објекти и људи у свакодневном животу били опремљени идентификаторима, они би били меморисани у компјутеру.[15] Поред коришћења RFID-a, означавање се може постићи кроз такве технологије као што су приближна поља комуникације, баркод, QR код и дигитални водени жиг.[16][17]

Према компанији Gartner, биће скоро 26 милијарди уређаја на “Internet of Things” до 2020. За разлику од њих, ABI истраживање претподставља да ће та бројка достићи више 30 милијарди уређаја који ће бити бежично повезани на “Internet of Things” до 2020. Cisco је креирао динамички бројач конекција за праћење и израчунавање броја конекција од јула 2013. до јула 2020.[18] Овај концепт, где уређаји повезивањем на интернет/веб преко нисконапонских радија, представља поље на коме се највише истражује “Internet of Things”. На мале потрошње радио не треба да користи Wi-Fi или Bluetooth. Јефтиније алтернативе истражују се од стране компаније Chirp Networks.[19]

Сви сензори и машински читљиви идентификатори потребни да “Internet of Things” ће морати да користе интернет протокол верзије IPv6 да би примиле изузетно велики адресни простор који је потребан. У свом оригиналном тумачењу, једна од првих последица спровођења “Internet of Things” опремањем свих објеката у свету са минијатурним уређајима за идентификацију или машински читљивим идентификаторима би се могао трансформисати свакодневни живот у неколико позитивних начина.[20] На пример, таква технологија могла би омогућити много моћнију контролу креаторима садржаја и власника преко своје креације, бољом применом ограничења ауторских права, тако да кад купац купује Blu-ray disc са филмом који жели да гледа, може да бира да плати високу цену и буде у могућности да гледа филм целе године, плати цену умерено и има право да гледа филм недељу дана, или плати ниску цену када жели да гледа филм.

Данас, међутим, термин “Internet of Things” се користи да означи напредна повезивања уређаја, система и услуга, који досежу ван машина ка машини комуникације machine-to-machine и покрива различите протоколе, домена и апликација.

Оригинална дефиниција[уреди]

Bill Joy је предвидео D2D (Device to Device), као део свог " Six Webs " оквира ( далеке 1999, на Светском економском форуму у Давосу ) ; Тек је Kevin Ashton индустрија имала други поглед на “The Internet of Things” .

У чланку 2009 за RFID Часопис, “The Internet of Things”, Ештон је направио следећу процену :

Данас рачунари, самим тим, интернет - готово у потпуности зависе од људских бића за информације. Скоро сви, око 50 петабајта (петабајт је 1.024 терабајта ) података доступних на Интернету су прво сачували и створили људи - куцањем, притиском на дугме за снимање, узимајући дигитални слику, или скенирајући баркод. Проблем је, људи имају кратко време, пажњу и прецизност –што значи да нису добри у чувању података о стварима у стварном свету. И то је велика ствар. Ми смо физички, и таква је наша средина. Идеје и информације су важне, али ствари су битне много више. Ипак, данашња информациона технологија толико зависи од података који су потекли од људи, рачунари знају више о идејама него стварима.“The Internet of Things” има потенцијал да промени свет, баш као иинтернет. Можда чак и више.[21]

Јединствена могућност адресирања ствари[уреди]

Првобитна идеја о Auto-ID Center заснива се на RFID тагова и јединственој идентификацији путем Електронских кодова код производа, међутим ово је еволуирао у објекте који имају IP адресу или URI .

Алтернативни поглед, из света семантичког веба se фокусира на прављење, уместо свих ствари ( не само оне електронске, SMART, или RFID омогућен ) адресабилних од постојећих именујући протокола, као што су URI. Објекти се сами по себи не мењају, али они сада могу бити упућени другим средствима, као што су моћни централизовани сервери који раде за своје власнике.

Следећа генерација интернет апликација које користе Интернет протокол верзије 6 ( IPv6 ) ће бити у стању да комуницирају са уређајима прикљученим на готово све људске објекте због изузетно великог адресног простора IPv6 протокола. Овај систем би стога бити у могућности да смањи број објеката.[22]

Комбинација ових идеја се може наћи у садашњим GS1/EPCglobal EPC Information Services (EPCIS)[23] спецификације. Овај систем се користи да идентификује објекте у индустријама у распону од авио до широке потрошње производа и транспорт логистику.[24]

Трендови и карактеристике[уреди]

Technology Roadmap: Internet of Things

Интелигенција[уреди]

Амбијентална интелигенција и аутономна контрола нису део оригиналног концепта Интернет Ствари. Амбијентална интелигенција и аутономна контрола не захтевају интернет структуре. Међутим, постоји помак у истраживању да интегришу концепте Интернет ствари и аутономне контроле.[25] У будућности Интернет ствари могу бити не-детерминистички и отворена мрежа у којој ауто-организоване или интелигентни ентитети (Web services, SOA компоненте), виртуелни објекти (аватари) ће бити интероперабилне и способан да делује самостално (остваривању своје циљеве или заједничке) у зависности од контекста, околностима или окружењима.

Ембеддед интелигенција [26] представља „АИ-оријентисана“ перспективу Интернет ствари, које могу да се јасније дефинише као: усклађивање капацитета за прикупљање и анализу дигиталних трагова које су оставили људи приликом интеракције са широко распоређених паметних ствари да откријете знање о људски живот, интеракција окружења, као и социјално повезивање / понашање.

Архитектура[уреди]

Систем ће вероватно бити пример архитектуре догађаја, [27] одоздо направљен (на основу контекста процеса и операција, у реалном времену) и да ће размотрити било који подзаконски ниво. Дакле, модел дривен и функционални приступ ће коегзистирати са новим способним и необичниx еволуција процеса (Мулти-агентски системи, Б-АДСц, итд).

У Интернет ствари, значење догађаја неће нужно бити заснована на детерминистички или синтаксичке модел, али би уместо тога се заснивао на контексту самог догађаја. Неки истраживачи тврде да сензорске мреже су најбитније компоненте интернет ствари.

Сложен систем[уреди]

У полу-отвореној или затвореној петљи ће се проучавати као сложен систем због великог броја различитих веза и интеракција између аутономних актера, као и његови капацитет да интегрише нове ствари. У укупној фази (пун отворена петља) вероватно ће се видети као хаотичном окружењу.

Под системи[уреди]

Нису сви елементи нужно покренути у глобалном простору. Размислите, на пример, од domotics раде Smart House. Док исти технологије се користе као и другде, систем може да ради само преко локалне мреже.

Референце[уреди]

  1. Brown, Eric (13. 9. 2016). „Who Needs the Internet of Things?”. Linux.com. Приступљено 23. 10. 2016. 
  2. Brown, Eric (20. 9. 2016). „21 Open Source Projects for IoT”. Linux.com. Приступљено 23. 10. 2016. 
  3. 3,0 3,1 „Internet of Things Global Standards Initiative”. ITU. Приступљено 26. 6. 2015. 
  4. International Telecommunication Union, Overview of the Internet of things, Recommendation ITU-T Y.2060, June 2012
  5. „Internet of Things: Science Fiction or Business Fact?” (PDF). Harvard Business Review. 1. 11. 2014. Приступљено 23. 10. 2016. 
  6. Vermesan, Ovidiu; Friess, Peter (2013). Internet of Things: Converging Technologies for Smart Environments and Integrated Ecosystems (PDF). Aalborg, Denmark: River Publishers. ISBN 978-87-92982-96-4. 
  7. „An Introduction to the Internet of Things (IoT)” (PDF). Cisco.com. San Francisco, California: Lopez Research. 1. 11. 2013. Приступљено 23. 10. 2016. 
  8. Santucci, Gérald. „The Internet of Things: Between the Revolution of the Internet and the Metamorphosis of Objects” (PDF). European Commission Community Research and Development Information Service. Приступљено 23. 10. 2016. 
  9. Mattern, Friedemann; Floerkemeier, Christian. „From the Internet of Computers to the Internet of Things” (PDF). ETH Zurich. Приступљено 23. 10. 2016. 
  10. Reddy, Aala Santhosh (1. 5. 2014). „Reaping the Benefits of the Internet of Things” (PDF). Cognizant. Приступљено 23. 10. 2016. 
  11. Lindner, Tim (13. 7. 2015). „The Supply Chain: Changing at the Speed of Technology”. Connected World. Приступљено 18. 9. 2015. 
  12. „Gartner Says the Internet of Things Installed Base Will Grow to 26 Billion Units By 2020”. Gartner. 12. 12. 2013. Приступљено 2. 1. 2014. 
  13. More Than 30 Billion Devices Will Wirelessly Connect to the Internet of Everything in 2020, ABI Research
  14. Nordrum, Amy (18. 8. 2016). „Popular Internet of Things Forecast of 50 Billion Devices by 2020 Is Outdated”. IEEE. 
  15. P. Magrassi, T. Berg, A World of Smart Objects, Gartner research report R-17-2243, 12 August 2002 [1]
  16. Techvibes From M2M to The Internet of Things: Viewpoints From Europe 7 July 2011
  17. Dr. Lara Sristava, European Commission Internet of Things Conference in Budapest, 16 May 2011 The Internet of Things - Back to the Future (Presentation)
  18. "Cisco Connections Counter:" dynamic, online widget displays the number of connections being made at any one moment in time. http://newsroom.cisco.com/feature-content?type=webcontent&articleId=1208342
  19. Francis daCosta, Intel Technical Books, Rethinking the Internet of Things
  20. P. Magrassi, A. Panarella, N. Deighton, G. Johnson, Computers to Acquire Control of the Physical World, Gartner research report T-14-0301, 28 September 2001.
  21. Kevin Ashton: That 'Internet of Things' Thing. In: RFID Journal, 22 July 2009. Retrieved 8 April 2011.
  22. Waldner (2008). стр. 227-231.
  23. „EPCIS - EPC Information Services Standard”. GS1. Приступљено 2. 1. 2014. 
  24. Miles (2011). стр. 6–8.
  25. Uckelmann, Dieter; Isenberg, Marc-André; Teucke, Michael; Halfar, Harry; Scholz-Reiter, Bernd (2010). „An integrative approach on Autonomous Control and the Internet of Things”. Ур.: Ranasinghe, Damith; Sheng, Quan; Zeadally, Sherali. Unique Radio Innovation for the 21st Century: Building Scalable and Global RFID Networks. Berlin, Germany: Springer. стр. 163—181. ISBN 978-3-642-03461-9. Приступљено 28. 4. 2011. 
  26. „Living with Internet of Things, The Emergence of Embedded Intelligence (CPSCom-11)” (PDF). Bin Guo. Приступљено 6. 9. 2011. 
  27. Philippe GAUTIER, « RFID et acquisition de données évènementielles : retours d'expérience chez Bénédicta », pages 94 à 96, Systèmes d'Information et Management - revue trimestrielle N°2 Vol. 12, 2007, ISSN 1260-4984 /. ISBN 978-2-7472-1290-8., éditions ESKA. [2]

Литература[уреди]

Додатно разматрање[уреди]

Спољашње везе[уреди]