Каспар Појкер

С Википедије, слободне енциклопедије
Каспар Појкер
Kaspar Peucer.jpg
Каспар Појкер (1575)
Датум рођења(1525-01-06)6. јануар 1525.
Место рођењаБудишин, Земље чешке круне
Датум смрти25. септембар 1602.(1602-09-25) (77 год.)
Место смртиДесау, Анхалт
УниверзитетУниверзитет у Витенбергу
Језик стварањалатински

Каспар Појкер (глсрп. Kaspar Peuker, лат. Caspar Peucerus; Будишин, 6. јануар 1525Десау, 25. септембар 1602) био је немачки математичар, лекар, филолог, професор Универзитета у Витенбергу, хуманиста. Имао је лужичкосрпско порекло; писао на латинском језику.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Отац му је био богат занатлија.[2] Каспар је учио латинску школу у Будишину и шлеском[3] Холдбергу. 26. марта 1543. године уписао се на Универзитет у Витенбергу, где се потписао као Caspar Beutzer Budissinensis. Од 1543. до 1547. године студирао је на универзитету филологију, математику, астрономију и медицину. Од 1547. до 1548. године студирао је у Франкфурту на Одри.[4] Сместио се у кући Ф. Меланхтона. Током Шмалкалдског рата 1547. године побегао је из Витенберга на Универзитет у Франкфурту на Одри, где се бавио медицином.[3] Од 1548. до 1574. године радио је као професор на Универзитету у Витенбергу, члан сената филозофског факултета.[4] Године 1550. оженио се кћерком Ф. Меланхтона — Магдаленом[1] (1531—1575)[3]. Они су имали десеторо деце.[3] Од 1553. до 1560. године био је професор математике и филологије, од 1560. до 1574. године — професор медицине, дворски лекар саксонског курфирста.[4] После смрти Меланхтона 1560. године наследио је његов дом у Витенбергу.[3] Године 1561. објавио је Меланхтоново дело „Corpus doctrinae christianae”. Године 1570. именован је за лекара курфирста Аугуста.[5]

Године 1574. ухапшен је због криптокалвинизма. Провео је дванаест година у затвору Рохлица, Цајца и Лајпцига. На захтев пријатеља, 8. фебруара 1586. године пуштен је на слободу, и сутрадан дошао у Десау. Забрањено му је било да се врати у Витенберг. Године 1587. он се поново оженио.[6] Од 1587. до 1602. године био је дворски лекар анхалтског кнеза у Десау.[4]

Године 1594. у Будишину објавио је песму „Idyllium Patria” (лат. Идила домовине),[7] која је написана углавном у затвору.[8] Песма је поетска хроника града Будишина и његове околине,[7] химна похвале његовој домовини. У песми се сећа срећног детињства, живота у Будишину; у вези са историјом спомиње Лужичке Србе (patria Sorabum), али не говори ништа о свом лужичкосрпском идентитету.[8] Познато је око 30 публикација К. Појкера.[9]

Појкер је био помоћник и саветник Меланхтона за словенска питања. Он се дописивао са бискупом Јаном Благославом, који је био аутор првог чешког превода Новог завета са грчког језика. Ова преписка открива лужичкосрпско порекло Појкера. У писму од 19. јуна 1566. године пише: „Понекад из забаве покушавам да се сетим лужичкосрпски језик у коме сам рођен (лат. in qua natus sum)”.[10] Чешки језик се сматрао као књижевни језик за Лужичке Србе (лат. lingua nostra).[1] Помагао је издавању Аугсбуршке Библије на словеначком језику.[11]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Jan Šołta, Pětr Kunze, Franc Šěn (1984). Nowy biografiski słownik k stawiznam a kulturje Serbow. Budyšin: Domowina. стр. 435—436. 
  2. ^ Гугнин, А. А. (1997). Введение в историю серболужицкой словесности и литературы от истоков до наших дней (PDF). Москва. стр. 25—26. 
  3. ^ а б в г д Stone, Gerald (2016). Slav Outposts in Central European History: The Wends, Sorbs and Kashubs. London: Bloomsbury Academic. стр. 104. 
  4. ^ а б в г Jan Šołta, Pětr Kunze, Franc Šěn (1984). Nowy biografiski słownik k stawiznam a kulturje Serbow. Budyšin: Domowina. стр. 435. 
  5. ^ Stone, Gerald (2016). Slav Outposts in Central European History: The Wends, Sorbs and Kashubs. London: Bloomsbury Academic. стр. 105. 
  6. ^ Stone, Gerald (2016). Slav Outposts in Central European History: The Wends, Sorbs and Kashubs. London: Bloomsbury Academic. стр. 104—106. 
  7. ^ а б Гугнин, А. А. (1997). Введение в историю серболужицкой словесности и литературы от истоков до наших дней (PDF). Москва. стр. 26. 
  8. ^ а б Stone, Gerald (2016). Slav Outposts in Central European History: The Wends, Sorbs and Kashubs. London: Bloomsbury Academic. стр. 106. 
  9. ^ Jan Šołta, Pětr Kunze, Franc Šěn (1984). Nowy biografiski słownik k stawiznam a kulturje Serbow. Budyšin: Domowina. стр. 436. 
  10. ^ Stone, Gerald (2016). Slav Outposts in Central European History: The Wends, Sorbs and Kashubs. London: Bloomsbury Academic. стр. 104—105. 
  11. ^ Гугнин, А. А. (1997). Введение в историю серболужицкой словесности и литературы от истоков до наших дней (PDF). Москва. стр. 27. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]