Кеча

Из Википедије, слободне енциклопедије
Кеча
Checea
Административни подаци
Држава  Румунија
Округ Тимиш
Општина Кеча
Становништво
Становништво
 — (2011) 1.931
Географске карактеристике
Координате 45°45′10″ СГШ; 20°50′05″ ИГД / 45.752778° СГШ; 20.834722° ИГД / 45.752778; 20.834722Координате: 45°45′10″ СГШ; 20°50′05″ ИГД / 45.752778° СГШ; 20.834722° ИГД / 45.752778; 20.834722
Кеча на мапи Румуније
Кеча
Кеча

Кеча (рум. Checea) је село и једино насеље унутар истоимене општине Кеча, која припада округу Тимиш у Републици Румунији. Насеље је значајно по присутној српској националној мањини у Румунији.

Положај насеља[уреди]

Село Кеча (по немачком Kecsa) се налази у источном, румунском Банату, на неколико километара удаљености од Србије. Од Темишвара село је удаљено око 30 km. Сеоски атар је у равничарском делу Баната, близу Бегеја.

Историја[уреди]

Место се помиње у угарским средњевековним документима 1470. године. Српски монаси из манастира Пећка патријаршија походили су село са православним становницима 1660. године. Пећки калуђери бележе приложнике: домаћин Стојан, кнез Продан, поп Исак и још неколико њих.[1] Кеча је било велико место, а у њему су 1767. године четири свештеника. Царски ревизор Ерлер је 1774. године забележио да коморско село Кеча у Барачком округу, мешаног српско-румунског становништва.[2]

По државном шематизму православног клира у Угарској 1846. године у Кечи живи 2716 становника. Парохија је основана и све црквене матичне књиге се воде од 1779. године. Храм је посвећен св. Димитрију, а пароси су Вићентије Јовановић и Арсеније Поповић. Кеча је 1863. године било место у Хацфелдском срезу. Крајем 19. века постојале су две црквене општине Кече - Српска и Румунска. Српска Кеча је била крајем 1891. године у саставу Великобечкеречког протопрезвирата, и има 512 становника.[3] Констатовано је 1900. године да је црквена подела у једном мешовитом месту као што је Кеча, добро обављена.

По подацима из 1905. Румунска Кеча је велика општина, у Ченејском срезу. Ту живи 2656 становника у 530 домова. Срба има мало, њих 526 православних душа (или 20%) са 109 кућа. Од српских јавних здања ту су православна црква и народна школа. Село има комплетну ПТТ комуникацију и жељезничку станицу.[4]

Православна црква је 1859. године била дотрајала, и тада је поред ње изграђена нова велика посвећена празнику Силаска св. Духа.[5] Јеромонах Вићентије Јовановић еклисијарх манастира Партош, био је пре замонашења 1774. године парох у Кечи, и говорио само "влашки" тј. румунски језик. Парох Јован Крениковић умро је 1831. године. Претплатници српске књиге 1845. године били су месни пароси Викентије Јовановић и Арсеније Поповић. Свештеници у Кечи 1868. године су били Ђорђе Павловић и Јован Поповић. Набавили су као претплатници по књигу "Расправе Угарског сабора 1868. године о законском предлогу у ствари источно-православне цркве". Парохијско звање је после одвајања Румуна поново организована 1872. године, од кад се воде и матрикуле. парохијска филијала је била Хрватска Кеча, са 15 Срба православних који немају домове, јер су слуге (1905). То је 1902. године била сиромашна парохија шесте класе.[6] После одвајања Румуна од Срба, постојећа црква је остала Румунима, а Срби су добили обештећење за градњу своје. Нова српска православна црква сада Св. Георгија, почела је да се гради након лицитације "на мањак" у априла 1895. године. А четири месеца касније лицитирани су и радови на украшавању нове богомоље: за нови темпло, припадајуће иконе и позлаћивање. Иконостас рад Сергија Којића рођеног Кечанина (из Кикинде), као и сам храм, били су скромни у сваком погледу. Храм је завршен 1895. године. У месту је почетком 20. века српска православна црквена општина, скупштина је редовна, под председништвом Таце Мићиног. Православна парохија је најниже шесте платежне класе, има парохијски дом и парохијску сесију од 32 кј. земље. Црквено-општински посед је износио 32 кј, а постојала су два српска православна гробља. Свештеник привремени у Српској Кечи је био 1904. године свршени богослов Боривој Грбић, родом из Старог Бечеја, а после наређеног избора 1906. године, изабран је он и потврђен за сталног 1907. године.

Године 1905. никла је нова Српска земљорадничка задруга, са неограниченом одговорношћу у Кечи. Њен капитал је износио 1159 к, а водили су је: председник Боривој Грбић и пословођа Јовица Мићин.[7]

Године 1846. у Кечи је пописано 48 ђака којима предаје учитељ Димитрије Поповић. Ђорђе Гатајанц је 1868. привремени учитељ у месту, треба да положи учитељски испит у Сомбору. По једном допису "Школском листу" 1869. године каже се да у Кечи има 114 српске деце за школу, али да ту нема српске школе, а што је проблем. Учитељ у Кечи, Стојан Арађанин био је 1874. године претплатник шаљивог Змајевог листа "Стармали". Иса Амиџић је био учитељ и перовођа српске црквене општине Кече 1894-1895. године. Године 1905. председник Школског одбора је Андрија Арађан, школски управитељ поп Бора Грбић, а школски старатељ Стева Нинков. Српска школа има једно здање подигнуто 1905. године, а учитељ Душан Грујић родом из Башаида, стално намештен. Тада на редовну наставу иде 47 ђака, а у пофторну 10 ученика старијег узраста.[8] Један у низу учитеља који су се смењивали у Кнезу био је 1907. године Стојан Јанковић.

Становништво[уреди]

Попис из 1847. године показује да то место има 1000 Срба православаца.По митрополијском попису из 1865. године у Кечи има 2777 православних становника. Међу њима већину чине Румуни њих 1777, док Срба има и даље има округло 1000 душа.[9] По последњем попису из 2002. године село Кеча имало је 1.931 становника. Последњих деценија број становништва опада.

Село је одувек било вишенародно, али су Срби и друге мањине у селу данас осетно малобројнији после више колонизација румунског и ромског становништва. Национални састав на појединим пописима био је следећи:

Година пописа 1910. год. 1992. год. 2002. год.
Укупно ст. 2.478 1.812 1.931
Срби 624 (25,2%) 77 (4,2%) 55 (2,8%)
Румуни 1.376 (55,5%) 1.060 (58,5%) 1.131 (58,6%)
Роми 162 (6,5%) 377 (20,8%) 539 (27,9%)
остали 316 (12,8%) 298 (16,4%) 206 (10,7%)

Занимљивости[уреди]

1982. године у Кечи је снимана серија "Поп Ћира и поп Спира", у продукцији Радиотелевизије Нови Сад.

Додатно погледати[уреди]

Референце[уреди]

  1. "Гласник историјског друштва у Новом Саду", Сремски Карловци 1931. године
  2. Ј.Ј. Ерлер: "Банат", репринт, Панчево 2003. године
  3. "Српски сион", Карловци 1892. године
  4. Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године
  5. Стеван Бугарски, Љубомир Степанов: "Историјски и културни споменици Срба у румунском Банату", Темишвар 2008. године
  6. "Српски сион", Карловци 1902. године
  7. Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године
  8. Мата Косовац, наведено дело
  9. "Српски летопис", Нови Сад 1866. године

Спољашње везе[уреди]