Пређи на садржај

Клаудио Монтеверди

С Википедије, слободне енциклопедије
Клаудио Монтеверди
Клаудио Монтеверди
(портрет из 1640. године, Бернардо Строци)
Лични подаци
Пуно имеКлаудио Ђовани Антонио Монтеверди
Датум рођења(1567-05-15)15. мај 1567.
Место рођењаКремона, Миланско војводство
Датум смрти29. новембар 1643.(1643-11-29) (76 год.)
Место смртиВенеција, Млетачка република
Композиторски рад
Периодренесанса, барок
Најважнија дела
Потпис[[File:Потпис Клаудија Монтевердија|frameless|upright=0.72|alt=]]

Клаудио Ђовани Антонио Монтеверди (итал. Claudio Giovanni Antonio Monteverdi; Кремона, крштен 15. маја 1567 — Венеција, 29. новембар 1643) био је италијански композитор, хоровођа и свирач на жичаним инструментима (виола да гамба). Као композитор световне и духовне музике, и као пионир у развоју опере, сматра се кључном фигуром у транзицији између ренесансног и барокног периода у историји музике.[1][2]

Рођен у Кремони, где је започео своје прве музичке студије и композиције, Монтеверди је развио каријеру прво на двору у Мантови (око 1590—1613), а затим до своје смрти у Млетачкој републици, где је био маестро ди капела (капелмајстор) у Базилици Светог Марка. Његова сачувана писма пружају увид у живот професионалног музичара у Италији тог времена, укључујући проблеме са приходима, покровитељством и политиком.

Већи део Монтевердијевог опуса, укључујући многа сценска дела, је изгубљен. Његова сачувана музика обухвата девет књига мадригала, обимна религиозна дела као што је Вечерње блажене Девице (Vespro della Beata Vergine) из 1610. године, и три потпуне опере. Његова опера Орфеј (1607) најранија је опера која се и данас широко изводи. Пред крај живота написао је дела за Венецију, укључујући Повратак Одисеја у домовину и Крунисање Попеје.

Док је у великој мери радио у традицији раније ренесансне полифоније, о чему сведоче његови мадригали, предузео је велики развој у форми и мелодији и почео да користи технику баса континуа, карактеристичну за барок. Није био стран контроверзама; бранио је своје понекад нове технике као елементе секонде пратике (друге праксе), насупрот ортодокснијем ранијем стилу који је назвао прима пратика (прва пракса). Иако углавном заборављен током 18. и већег дела 19. века, његова дела су поново откривена почетком 20. века. Данас је етаблиран као значајан утицај у европској музичкој историји и као композитор чија се дела редовно изводе и снимају.

Живот

[уреди | уреди извор]

Кремона: 1567–1591.

[уреди | уреди извор]

Монтеверди је крштен у цркви Светих Назара и Келса у Кремони 15. маја 1567. године. Регистар бележи његово име као „Клаудио Зуан Антонио”, син „Месер Балдасара Мондеверда”.[3] Био је прво дете апотекара Балдасара Монтевердија и његове прве жене Мадалене (рођене Зињани); венчали су се почетком претходне године. Клаудиов брат Ђулио Чезаре Монтеверди (рођен 1573) такође је постао музичар; из Балдасаровог брака са Мадаленом и његовог каснијег брака 1576. или 1577. године било је још два брата и две сестре.[4] Кремона је била близу границе Млетачке републике и недалеко од земаља под контролом Војводства Мантове, у којима ће Монтеверди касније градити своју каријеру.[3]

Катедрала у Кремони, где је Монтевердијев учитељ Инђењери био маестро ди капела.

Не постоји јасан запис о Монтевердијевом раном музичком образовању, нити доказ да је (како се понекад тврди) био члан катедралног хора или да је студирао на Универзитету у Кремони. Монтевердијево прво објављено дело, скуп мотета Sacrae cantiunculae (Свете песмице) за три гласа, издато је у Венецији 1582. године, када је имао само петнаест година. У овом и другим почетним публикацијама, описује себе као ученика Маркантонија Инђењерија, који је од 1581. (а могуће и од 1576) до 1592. био маестро ди капела у Катедрали у Кремони. Музиколог Тим Картер закључује да му је Инђењери „дао чврсту основу у контрапункту и композицији”, те да је Монтеверди такође учио свирање на инструментима из породице виола и певање.[4][5][6][7]

Монтевердијеве прве публикације такође сведоче о његовим везама изван Кремоне, чак и у раним годинама. Његово друго објављено дело, Madrigali spirituali (Духовни мадригали, 1583), штампано је у Бреши. Његова следећа дела (прве објављене световне композиције) биле су збирке петогласних мадригала. Према његовом биографу Паолу Фабрију, ово је био „неизбежан полигон за сваког композитора друге половине шеснаестог века... световни жанр par excellence”. Прва књига мадригала (Венеција, 1587) била је посвећена грофу Марку Верити из Вероне; друга књига мадригала (Венеција, 1590) била је посвећена председнику Сената Милана, Ђакому Рикардију, за кога је свирао виолу да брачо 1587. године.[4][6][8]

Мантова: 1591–1613.

[уреди | уреди извор]

Дворски музичар

[уреди | уреди извор]
Војвода Винченцо I Гонзага у крунидбеној одори (1587).

У посвети своје друге књиге мадригала, Монтеверди је себе описао као свирача на вивуоли (што је могло значити или виолу да гамба или виолу да брачо).[7][9][а] Године 1590. или 1591. ступио је у службу војводе Винченца I Гонзаге од Мантове. У посвети војводи у својој трећој књизи мадригала (Венеција, 1592), присетио се да му је „најплеменитије вежбање вивуоле отворило срећан пут у вашу службу”.[10] У истој посвети он пореди своје инструментално свирање са „цвећем”, а своје композиције са „плодом” који, како сазрева, „може вам достојније и савршеније служити”, указујући на своје намере да се афирмише као композитор.[11]

Војвода Винченцо је желео да успостави свој двор као музички центар и тражио је водеће музичаре. Када је Монтеверди стигао у Мантову, маестро ди капела на двору био је фламански музичар Жаке де Верт. Други значајни музичари на двору током овог периода били су композитор и виолиниста Саломоне Роси, Росијева сестра, певачица Мадама Европа, и Франческо Рази.[12] Монтеверди се оженио дворском певачицом Клаудијом де Катанеис 1599. године; имали су троје деце: два сина (Франческо, рођ. 1601. и Масимилијано, рођ. 1604) и ћерку која је умрла убрзо по рођењу 1603. године.[7] Монтевердијев брат Ђулио Чезаре придружио се дворским музичарима 1602. године.[13]

Када је Верт умро 1596. године, његово место је добио Бенедето Палавичино, али је Монтеверди био високо цењен од стране Винченца и пратио га је у војним походима у Мађарској (1595) као и током посете Фландрији 1599. године.[7] Наводно је у бањском граду Спа открио и донео у Италију canto alla francese (певање на француски начин). Значење овога је дискутабилно, али се може односити на поезију под француским утицајем Габријела Кјабрере, коју је Монтеверди користио у својим Музичким скерцима (Scherzi musicali), и која одступа од традиционалног италијанског стила стихова од 9 или 11 слогова.[14][15] Монтеверди је можда био члан Винченцове пратње у Фиренци 1600. године на венчању Марије де Медичи и Анрија IV, где је премијерно изведена опера Еуридика Јакопа Перија (најранија сачувана опера). Након смрти Палавичина 1601. године, Монтеверди је потврђен као нови маестро ди капела.[14]

Спор са Артузијем и секонда пратика

[уреди | уреди извор]
Једини сигуран портрет Клаудија Монтевердија, са насловне стране Fiori poetici, књиге комеморативних песама за његову сахрану из 1644.[16]

На прелазу у 17. век, Монтеверди се нашао на мети музичке полемике. Утицајни теоретичар из Болоње, Ђовани Марија Артузи, напао је Монтевердијеву музику (не именујући композитора) у свом делу L'Artusi, overo Delle imperfettioni della moderna musica (Артузи, или о несавршеностима модерне музике) из 1600. године, праћеном наставком из 1603. Артузи је цитирао одломке из Монтевердијевих тада још необјављених дела (касније делова четврте и пете књиге мадригала), осуђујући њихову употребу хармоније и иновације у коришћењу музичких модуса, у поређењу са ортодоксном полифоном праксом 16. века.[14] Артузи је покушао да се дописује са Монтевердијем о овим питањима; композитор је одбио да одговори, али је нашао браниоца у псеудонимном присталици под именом „L'Ottuso Academico” (Тупи академик).[17]

На крају је Монтеверди одговорио у предговору пете књиге мадригала, тврдећи да га дужности на двору спречавају да детаљно одговори, али је у белешци „студиозном читаоцу” тврдио да ће ускоро објавити одговор под насловом Seconda Pratica, overo Perfettione della Moderna Musica (Друга пракса, или савршенство модерне музике).[18] Ово дело се никада није појавило, али је каснија публикација Клаудиовог брата Ђулија Чезареа појаснила да секонда пратика коју је Монтеверди бранио није виђена као радикална промена или његов сопствени изум, већ као еволуција претходних стилова (прима пратика) која их је допуњавала.[19]

Ова дебата је, изгледа, у сваком случају подигла профил композитора, водећи до поновних штампања његових ранијих књига мадригала.[7] Неки од његових мадригала објављени су у Копенхагену 1605. и 1606, а песник Томазо Стиљани (1573–1651) објавио је похвалу о њему у својој песми из 1605. године „О сирене река”.[14] Композитор мадригалских комедија и теоретичар Адријано Банкјери написао је 1609: „Не смем занемарити да поменем најплеменитијег композитора, Монтевердија... његови експресивни квалитети су заиста вредни највише похвале, и у њима налазимо безброј примера неупоредиве декламације... побољшане упоредивим хармонијама”.[20] Савремени историчар музике Масимо Оси ставио је питање Артузија у контекст Монтевердијевог уметничког развоја: „Ако се чини да контроверза дефинише Монтевердијеву историјску позицију, изгледа да се такође радило о стилским развојима које је Монтеверди до 1600. већ прерастао”.[21]

Непојављивање Монтевердијевог обећаног трактата можда је био намеран потез, јер је до 1608. године, према Монтевердијевом рачунању, Артузи постао потпуно помирен са модерним трендовима у музици, а секонда пратика је тада била већ добро успостављена; Монтеверди није имао потребе да се поново бави тим питањем.[22] С друге стране, писма Ђованију Батисти Донију из 1632. показују да је Монтеверди још увек припремао одбрану секонде пратике, у трактату под насловом Melodia; можда је још увек радио на томе у време своје смрти десет година касније.[23]

Опера, сукоб и одлазак

[уреди | уреди извор]
Војвода Франческо IV Гонзага, радионица Франса Пурбуса Млађег.

Године 1606. Винченцов наследник Франческо IV Гонзага наручио је од Монтевердија оперу Орфеј (L'Orfeo), на либрето Алесандра Стриђа, за сезону карневала 1607. године. Изведена је два пута у фебруару и марту 1607; певачи су укључивали, у насловној улози, Разија, који је певао у првом извођењу Еуридике којој је присуствовао Винченцо 1600. године. Овоме је 1608. следила опера Аријана (L'Arianna, либрето Отавија Ринучинија), намењена прослави венчања Франческа са Маргаритом од Савоје. Сва музика за ову оперу је изгубљена осим „Аријаниног ламента”, који је постао изузетно популаран.[б] Овом периоду припада и балет Il ballo delle ingrate.[14][24][25]

Напор који је Монтеверди улагао у ове композиције био је погоршан личним трагедијама. Његова супруга је умрла у септембру 1607, а млада певачица Катерина Мартинели, намењена за насловну улогу Аријане, умрла је од великих богиња у марту 1608. Монтеверди је такође био незадовољан својим све лошијим финансијским третманом од стране Гонзага. Повукао се у Кремону 1608. да се опорави, и написао горко писмо Винченцовом министру Анибалу Кјепију у новембру те године тражећи (без успеха) „частан отпуст”.[26] Иако је војвода повећао Монтевердијеву плату и пензију, и Монтеверди се вратил да настави рад на двору, почео је да тражи покровитељство на другом месту. Након објављивања својих Вечерњих (Vespro della Beata Vergine) 1610. године, које су биле посвећене папи Павлу V, посетио је Рим, наводно надајући се да ће сместити свог сина Франческа у семинар, али очигледно тражећи алтернативно запослење. Исте године је можда посетио и Венецију, где се штампала велика збирка његове црквене музике, са сличном намером.[14][27]

Војвода Винченцо је умро 18. фебруара 1612. Када га је наследио Франческо, дворске интриге и мере штедње довеле су до отпуштања Монтевердија и његовог брата Ђулија Чезареа, који су се обојица вратили у Кремону готово без новца. Упркос Франческовој смрти од великих богиња у децембру 1612, Монтеверди није успео да се врати у милост његовог наследника, брата кардинала Фердинанда Гонзаге. Године 1613, након смрти Ђулија Чезареа Мартиненга, Монтеверди је био на аудицији за место маестра у Базилици Светог Марка у Венецији, за шта је поднео музику за мису. Именован је у августу 1613. године и дато му је 50 дуката за трошкове (које су му, заједно са осталом имовином, украли разбојници код Сангвинета на повратку у Кремону).[14][28]

Венеција: 1613–1643.

[уреди | уреди извор]

Зрелост: 1613–1630.

[уреди | уреди извор]
Базилика Светог Марка у Венецији.

Мартиненго је био болестан неко време пре своје смрти и оставио је музику Светог Марка у крхком стању. Хор је био занемарен, а администрација запостављена.[28] Када је Монтеверди стигао да преузме своју дужност, његова главна одговорност била је регрутовање, обучавање, дисциплиновање и управљање музичарима Светог Марка (капелом), која је бројала око 30 певача и шест инструменталиста; бројеви су се могли повећати за велике догађаје.[29] Међу регрутима у хору био је и Франческо Кавали, који се придружио 1616. године са 14 година; остао је повезан са Светим Марком целог живота и развио блиску везу са Монтевердијем.[30] Монтеверди је такође настојао да прошири репертоар, укључујући не само традиционалну а капела музику римских и фламанских композитора, већ и примере модерног стила који је преферирао, укључујући употребу континуа и других инструмената.[29] Поред тога, од њега се очекивало да компонује музику за све велике цркве празнике. То је укључивало нову мису сваке године за Дан Светог Крста и Бадње вече, кантате у част венецијанског дужда, и бројна друга дела (од којих су многа изгубљена).[31] Монтеверди је такође био слободан да прима приходе пружајући музику за друге венецијанске цркве и покровитеља, и често је био ангажован да обезбеди музику за државне банкете. Прокуратори Светог Марка, којима је Монтеверди био директно одговоран, показали су своје задовољство његовим радом 1616. године повећањем његове годишње плате са 300 на 400 дуката.[32]

Релативна слобода коју му је пружала Млетачка република, у поређењу са проблемима дворске политике у Мантови, огледа се у Монтевердијевим писмима Стриђу, посебно у писму од 13. марта 1620, када одбија позив да се врати у Мантову, хвалећи свој садашњи положај и финансије у Венецији, и помињући пензију коју му Мантова још увек дугује.[33] Ипак, остајући грађанин Мантове, прихватао је наруџбине од новог војводе Фердинанда, који се формално одрекао свог положаја кардинала 1616. године да би преузео државне дужности. То је укључивало балете Тирси и Клори (1616) и Аполон (1620), оперу Андромеда (1620) и интермецо Le nozze di Tetide (Тетидино венчање), за венчање Фердинанда са Катарином де Медичи (1617). Већина ових композиција је каснила у настанку – делом због неспремности композитора да им да приоритет, а делом због сталних промена у захтевима двора.[в] Ова дела су сада изгубљена, осим Тирси и Клори, који је укључен у седму књигу мадригала (објављену 1619) и посвећен војвоткињи Катарини, за шта је композитор добио бисерну огрлицу од војвоткиње.[27][32][34] Следећа велика наруџбина, опера La finta pazza Licori (Лажна луда Ликори), на либрето Ђулија Строцијa, завршена је за Фердинандовог наследника Винченца II, који је наследио војводство 1626. Због болести овог последњег (умро је 1627), никада није изведена, а сада је такође изгубљена.[27]

Писмо Монтевердија Енцу Бентивољу у Ферари, 18. септембар 1627, у ком расправља о свом интермецу Дидо и Енеј.

Монтеверди је такође примао наруџбине од других италијанских држава и њихових заједница у Венецији. То је укључивало, за миланску заједницу 1620. године, музику за празник Светог Карла Боромејског, и за фирентинску заједницу Реквијем мису за Косима II де Медичија (1621).[32] Монтеверди је деловао у име Паола Ђордана II, војводе од Браћана, да организује објављивање дела кремонског музичара Франческа Петратија.[35] Међу Монтевердијевим приватним венецијанским покровитељима био је племић Ђироламо Мочениго, у чијем дому је 1624. премијерно изведено драмско дело Борба Танкреда и Клоринде (Il combattimento di Tancredi e Clorinda), засновано на епизоди из дела Торквата Таса Ослобођени Јерусалим.[36] Године 1627. Монтеверди је добио велику наруџбину од Одоарда Фарнезеа, војводе од Парме, за серију дела, и добио је одсуство од прокуратора да проведе време тамо током 1627. и 1628. године.[27]

Монтевердијево музичко руковођење привукло је пажњу страних посетилаца. Холандски дипломата и музичар Константин Хајгенс, присуствујући вечерњој служби у цркви Светих Ђованија и Лучије, написао је да је „чуо најсавршенију музику коју сам икада чуо у свом животу. Дириговао је најпознатији Клаудио Монтеверди... који је био и композитор и био је праћен са четири теорбе, два корнета, два фагота, једним басо ди виола огромне величине, оргуљама и другим инструментима...”.[37] Монтеверди је написао мису и обезбедио другу музичку забаву за посету престолонаследника Владислава од Пољске Венецији 1625. године, који је можда покушао да оживи покушаје од пре неколико година да намами Монтевердија у Варшаву.[32] Такође је обезбедио камерну музику за Волфганга Вилхелма, грофа Палатина од Нојбурга, када је овај био у инкогнито посети Венецији у јулу 1625.[38]

Монтевердијева кореспонденција из 1625. и 1626. са мантовским дворјанином Ерколеом Мариљанијем открива интересовање за алхемију, којом се Монтеверди очигледно бавио као хобијем. Расправљао је о експериментима за претварање олова у злато, проблемима набавке живе и помињао наручивање посебних посуда за своје експерименте из стаклара на Мурану.[39]

Упркос генерално задовољавајућој ситуацији у Венецији, Монтеверди је с времена на време имао личне проблеме. Једном приликом – вероватно због своје широке мреже контаката – био је предмет анонимне пријаве венецијанским властима да подржава Хабзбурге. Такође је био забринут за своју децу. Његов син Франческо, док је студирао право у Падови 1619. године, проводио је према Монтевердијевом мишљењу превише времена уз музику, па га је зато преместио на Универзитет у Болоњи. Ова промена није имала жељени резултат, и чини се да се Монтеверди помирио са тим да Франческо има музичку каријеру – придружио се хору Светог Марка 1623. Његов други син Масимилијано, који је дипломирао медицину, ухапшен је од стране инквизиције у Мантови 1627. због читања забрањене литературе. Монтеверди је био принуђен да прода огрлицу коју је добио од војвоткиње Катарине да би платио синовљеву (на крају успешну) одбрану. Монтеверди је тада писао Стриђу тражећи помоћ, плашећи се да би Масимилијано могао бити подвргнут мучењу; чини се да је Стриђова интервенција била од помоћи. Новчане бриге у ово време такође су навеле Монтевердија да посети Кремону како би себи обезбедио црквени канонат.[32][40]

Пауза и свештенство: 1630–1637.

[уреди | уреди извор]

Низ узнемирујућих догађаја погодио је Монтевердијев свет око 1630. године. Мантова је 1630. нападнута од стране хабзбуршких војски, које су опседале град погођен кугом, и након његовог пада у јулу опљачкале његово благо и расуле уметничку заједницу. Кугу је у Венецију донело посланство које је предводио Монтевердијев повереник Стриђо, и током периода од 16 месеци довела је до преко 45.000 смртних случајева, остављајући популацију Венеције 1633. године на нешто изнад 100.000, што је најнижи ниво у око 150 година. Међу жртвама куге био је и Монтевердијев помоћник у Светом Марку, и значајан композитор, Алесандро Гранди. Куга и последице рата имали су неизбежан штетан ефекат на економију и уметнички живот Венеције.[41][42][43] Монтевердијев млађи брат Ђулио Чезаре такође је умро у то време, вероватно од куге.[13]

У то време Монтеверди је био у својим шездесетим годинама, и његов темпо компоновања је изгледа успорио. Написао је музику за Строцијеву Proserpina rapita (Отмица Прозерпине), сада изгубљену осим једног вокалног трија, за венчање Моченига 1630. године, и произвео мису за избављење од куге за Светог Марка која је изведена у новембру 1631. Његов сет Scherzi musicali објављен је у Венецији 1632. године.[32] Године 1631. Монтеверди је примио тонзуру, и био рукоположен за ђакона, а касније за свештеника 1632. године. Иако су се ове церемоније одвијале у Венецији, био је номинован као члан бискупије Кремоне; ово може имплицирати да је намеравао да се тамо повуче.[42][43]

Касни процват: 1637–1643.

[уреди | уреди извор]
Монтевердијев гроб у цркви Санта Марија Глориоза деи Фрари.

Отварање оперске куће Сан Касијано 1637. године, прве јавне оперске куће у Европи, подстакло је музички живот града[43] и поклопило се са новим налетом композиторове активности. Године 1638. објављена је Монтевердијева осма књига мадригала и ревизија балета Ballo delle ingrate. Осма књига садржи балет „Volgendi il ciel”, који је можда компонован за цара Светог римског царства, Фердинанда III, коме је књига посвећена. Године 1640–1641. виделе су објављивање обимне збирке црквене музике, Selva morale e spirituale. Између осталих наруџбина, Монтеверди је написао музику 1637. и 1638. за Строцијеву „Accademia degli Unisoni” у Венецији, а 1641. балет La vittoria d'Amore за двор у Пјаченци.[44][45]

Монтеверди још увек није био потпуно ослобођен одговорности за музичаре у Светом Марку. Писао је да се жали на једног од својих певача прокураторима, 9. јуна 1637: „Ја, Клаудио Монтеверди... долазим понизно... да вам изложим како је Доменикато Алдегати... бас, јуче ујутру... у време највећег окупљања људи... изговорио тачно ове речи... 'Директор музике долази из легла кољачких копилади, лоповски, јебени јарц... и серем се на њега и ко год га штити...'”.[46][г]

Монтевердијев допринос опери у овом периоду је значајан. Ревидирао је своју ранију оперу Аријана 1640. и написао три нова дела за комерцијалну сцену: Повратак Одисеја у домовину (Il ritorno d'Ulisse in patria, 1640, први пут изведено у Болоњи са венецијанским певачима), Le nozze d'Enea e Lavinia (Венчање Енеја и Лавиније, 1641, музика изгубљена), и Крунисање Попеје (L'incoronazione di Poppea, 1643).[47] Увод у штампани сценарио за Le nozze d'Enea, од непознатог аутора, признаје да је Монтеверди заслужан за препород позоришне музике и да ће „за њим уздисати у каснијим вековима, јер ће његове композиције сигурно надживети пустошење времена.”[48]

У свом последњем сачуваном писму (20. август 1643), Монтеверди, већ болестан, још увек се надао решењу дуго оспораване пензије из Мантове, и тражио је од дужда Венеције да интервенише у његово име.[49] Умро је у Венецији 29. новембра 1643. године, након кратке посете Кремони, и сахрањен је у цркви Санта Марија Глориоза деи Фрари. Наџивели су га синови; Масимилијано је умро 1661, а Франческо после 1677.[27]

Музика

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Списак композиција Клаудија Монтевердија

Позадина: Од ренесансе до барока

[уреди | уреди извор]
Музичари касне ренесансе/раног барока (Герард ван Хонтхорст, Концерт, 1623).

Постоји консензус међу историчарима музике да период који се протеже од средине 15. века до око 1625. године треба идентификовати као период „ренесансне музике”, коју карактерише „суштинско јединство погледа и језика”, према речима Луиса Локвуда.[50] Музичка литература је такође дефинисала наредни период (који покрива музику од приближно 1580. до 1750. године) као еру „барокне музике”.[51] Управо у преклапању ових периода, крајем 16. и почетком 17. века, цветало је много Монтевердијеве креативности; он стоји као прелазна фигура између ренесансе и барока.[52]

У доба ренесансе, музика се развила као формална дисциплина, „чиста наука односа”, према речима Локвуда.[50] У доба барока постала је облик естетског изражавања, све више коришћена за украшавање верских, друштвених и свечаних прослава у којима је, у складу са Платоновим идеалом, музика била подређена тексту.[53] Соло певање уз инструменталну пратњу, или монодија, добило је већи значај крајем 16. века, замењујући полифонију као главно средство драмског музичког изражавања.[54] Ово је био свет промена у којем је Монтеверди био активан. Перси Сколс у свом The Oxford Companion to Music описује „нову музику” овако: „[Композитори] су одбацили хорску полифонију мадригалског стила као варварску, и поставили дијалог или монолог за појединачне гласове, имитирајући мање или више инфлексије говора и пратећи глас свирањем једноставних пратећих акорда. Кратки хорови су били убачени, али су и они били хомофони пре него полифони.”[55]

Ране године: Мадригали, књиге 1 и 2

[уреди | уреди извор]
Лука Маренцио, рани утицај на Монтевердија.

Маркантонио Инђењери, Монтевердијев први учитељ, био је мајстор musica reservata вокалног стила, који је укључивао употребу хроматских прогресија и сликања речима;[56] Монтевердијеве ране композиције биле су утемељене у овом стилу.[4] Инђењери је био традиционални ренесансни композитор, „помало анакронизам”, према Арнолду,[57] али је Монтеверди такође проучавао рад „модернијих” композитора као што су Лука Маренцио, Луцаско Луцаски, и нешто касније, Жаке де Верт, од кога је научио уметност изражавања страсти.[58] Био је превремен и продуктиван студент, као што показују његове младалачке публикације из 1582–83. Марк Рингер пише да „ови тинејџерски напори откривају опипљиву амбицију упарену са убедљивим владањем савременим стилом”, али у овој фази они приказују компетенцију свог творца пре него било какву упечатљиву оригиналност.[59] Џефри Чу их класификује као „не у најмодернијем духу за тај период”, прихватљиве али застареле.[60] Чу оцењује збирку Canzonette из 1584. много више од раније јувенилије: „Ови кратки трогласни комади ослањају се на прозрачан, модеран стил виланела Маренција, [користећи] значајан речник мадригализама везаних за текст”.[60]

Форма канцонете била је много коришћена од стране композитора тог времена као техничка вежба, и истакнут је елемент у Монтевердијевој првој књизи мадригала објављеној 1587. У овој књизи, разигране, пасторалне поставке поново одражавају стил Маренција, док је Луцаскијев утицај очигледан у Монтевердијевој употреби дисонанце.[60] Друга књига (1590) почиње поставком по узору на Маренција модерног стиха, „Non si levav' ancor” Торквата Таса, и завршава се текстом од пре 50 година: „Cantai un tempo” Пјетра Бемба. Монтеверди је ово последње поставио на музику у архаичном стилу који подсећа на давно преминулог Чипријана де Рореа. Између њих је „Ecco mormorar l'onde”, под снажним утицајем де Верта и поздрављен од стране Чуа као велико ремек-дело друге књиге.[61]

Заједничка нит кроз ова рана дела је Монтевердијева употреба технике imitatio, опште праксе међу композиторима тог периода где се материјал од ранијих или савремених композитора користио као модел за сопствени рад. Монтеверди је наставио да користи ову процедуру и након својих шегртских година, што је фактор који је у очима неких критичара компромитовао његову репутацију оригиналности.[62]

Мадригали 1590–1605: књиге 3, 4, 5

[уреди | уреди извор]

Монтевердијевих првих петнаест година службе у Мантови уоквирено је његовим публикацијама треће књиге мадригала 1592. године и четврте и пете књиге 1603. и 1605. Између 1592. и 1603. дао је мање доприносе другим антологијама.[63] Колико је компоновао у овом периоду је ствар нагађања; његове многе дужности на двору у Мантови можда су ограничиле његове могућности,[64] али неколико мадригала које је објавио у четвртој и петој књизи написано је и изведено током 1590-их, неки од њих фигурирајући истакнуто у полемици са Артузијем.[65]

Трећа књига снажно показује повећан утицај Верта, који је у то време био Монтевердијев директни надређени као маестро ди капела у Мантови. Два песника доминирају колекцијом: Тасо, чија је лирска поезија фигурирала истакнуто у другој књизи, али је овде представљена кроз више епске, херојске стихове из Ослобођеног Јерусалима,[66] и Ђовани Батиста Гварини, чији су се стихови спорадично појављивали у Монтевердијевим ранијим публикацијама, али чине око половину садржаја треће књиге. Вертов утицај се огледа у Монтевердијевом отворено модерном приступу и његовом експресивном и хроматском постављању текста.[66]

Историјска перспектива

[уреди | уреди извор]

За живота, Монтеверди је уживао значајан статус међу музичарима и јавношћу. То се огледа у обиму његових објављених дела, признањима која су му давали савременици и његовом запослењу на престижним позицијама у Мантови и Венецији. Међутим, након смрти, његово име је брзо пало у заборав, а његова музика је углавном заборављена све до поновног открића у 19. веку. Његове опере су биле изгубљене, а његова црквена музика је ретко извођена. „Аријанин ламент” је био једини део његовог опуса који је задржао популарност током векова.

Интересовање за Монтевердијеву музику почело је да оживљава крајем 19. и почетком 20. века, захваљујући раду музиколога и извођача. Данас га критичари и историчари славе као „најзначајнијег композитора касне ренесансе и раног барока Италије” и првог великог оперског композитора чија дела се и даље редовно изводе. Његов утицај на развој опере и употребу изражајне хармоније сматра се кључним за прелазак музике из ренесансе у барок.

Одабрана дела

[уреди | уреди извор]

Духовна музика

[уреди | уреди извор]
  • Духовни напеви (Sacrae cantiunculae, 1582)
  • Духовни мадригали (Madrigali Spirituali, 1583)
  • Вечерње блажене Девице (Vespro della beata vergine, 1610)
  • Selva morale e spirituale (1641)
  • Messa et salmi (1650, постхумно)

Вокална дела

[уреди | уреди извор]
  • Canzonette (1584)
  • Мадригали, књиге 1–9 (1587–1651)
  • Музичка скерца (Scherzi musicali, 1607 и 1632)

Сценска дела

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Виола да гамба (буквално „виола на нози”) држала се усправно између колена; виола да брачо („виола на руци”), попут модерне виолине, држала се испод браде. Видети: Holman n.d.
  2. ^ Чак 1932. године, композитор Франческо Малипјеро је коментарисао да од свих Монтевердијевих дела, „само нас је Аријанин ламент спречио да потпуно заборавимо најпознатијег композитора седамнаестог века.” Видети: Malipiero 1932, стр. 383
  3. ^ Монтевердијева писма пружају детаљан извештај о разним одлагањима и кашњењима. Видети: Stevens 1995, стр. 106–150
  4. ^ Денис Стивенс примећује у свом издању Монтевердијевих писама: „Чудно је да се ове речи, некада неправедно примењене на композитора, сада могу користити са неким оправдањем да опишу неуредније међу његовим тумачима.” Видети: Stevens 1995, стр. 432, note k

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Monteverdi”. Collins English Dictionary. HarperCollins. Приступљено 29. 1. 2021. 
  2. ^ „Monteverdi, Claudio”. Lexico UK English Dictionary. Oxford University Press. Архивирано из оригинала 26. 08. 2022. г. Приступљено 29. 1. 2021. 
  3. ^ а б Fabbri 2007, стр. 6
  4. ^ а б в г Carter & Chew n.d., §1 "Cremona"
  5. ^ Carter 2002, стр. 1
  6. ^ а б Whenham 2007a, "Chronology", p. xv
  7. ^ а б в г д Arnold 1980a, стр. 515
  8. ^ Fabbri 2007, стр. 15
  9. ^ Bates 2002, стр. 53
  10. ^ Holman 1993, стр. 577
  11. ^ Fabbri 2007, стр. 27–28
  12. ^ Stevens 1995, стр. 20
  13. ^ а б Arnold 1980b, стр. 534–535
  14. ^ а б в г д ђ е Carter & Chew n.d., §2 "Mantua"
  15. ^ Vartolo, Sergio (n.d.), "About this recording" Архивирано 2017-08-09 на сајту Wayback Machine, liner notes, Monteverdi: Scherzi Musicali a Tre Voci, Naxos Records, Catalogue number 8.553317
  16. ^ Pamela Askew, "Fetti's 'Portrait of an Actor' Reconsidered", The Burlington Magazine, vol. 120, no. 899 (February 1978), pp. 59–65.
  17. ^ Bowers 2007, стр. 59
  18. ^ Bowers 2007, стр. 63
  19. ^ Bowers 2007, стр. 66
  20. ^ Stevens 1995, стр. 214
  21. ^ Ossi 2007, стр. 100
  22. ^ Chrissochoidis, Ilias (27. 3. 2015). „The "Artusi–Monteverdi" controversy: Background, content, and modern interpretations”. British Postgraduate Musicology. King's College, London. 6. Приступљено 9. 7. 2017. 
  23. ^ Stevens 1995, стр. 420–422
  24. ^ Whenham 2007a, "Chronology", p. xvii
  25. ^ Pryer 2007, стр. 12
  26. ^ Stevens 1995, стр. 46–54
  27. ^ а б в г д Arnold 1980a, стр. 516
  28. ^ а б Stevens 1995, стр. 83–85
  29. ^ а б Fabbri 2007, стр. 128–129
  30. ^ Walker & Alm n.d.
  31. ^ Fabbri 2007, стр. 134–135
  32. ^ а б в г д ђ Carter & Chew n.d., §3 "Venice"
  33. ^ Stevens 1995, стр. 188–194
  34. ^ Arnold 1980a, стр. 531
  35. ^ Stevens 1995, стр. 151–153
  36. ^ Carter 2007a, "Musical sources", p. 29
  37. ^ Wistreich 2007, стр. 261
  38. ^ Stevens 1995, стр. 345
  39. ^ Stevens 1995, стр. 289–301
  40. ^ Stevens 1995, стр. 402
  41. ^ Norwich 1983, стр. 537–540
  42. ^ а б Whenham 2007a, "Chronology", p. xx
  43. ^ а б в Arnold 1980c, стр. 617
  44. ^ Whenham 2007a, "Chronology", p. xxi
  45. ^ Arnold 1980a, стр. 530
  46. ^ Stevens 1995, стр. 431–432
  47. ^ Arnold 1980a, стр. 517
  48. ^ Stevens 1995, стр. 434
  49. ^ Stevens 1995, стр. 435–436
  50. ^ а б Lockwood n.d.
  51. ^ Palisca n.d.
  52. ^ Cruice 1997, стр. 38
  53. ^ Carter & Chew n.d., §4 "Theoretical and aesthetic basis of works"
  54. ^ Cruice 1997, стр. 37
  55. ^ Ward 1978, стр. 704
  56. ^ Fabbri 2007, стр. 8
  57. ^ Arnold & Fortune 1968, стр. 93
  58. ^ Arnold & Fortune 1968, стр. 108
  59. ^ Ringer 2006, стр. 4
  60. ^ а б в Carter & Chew n.d., §7 "Early works"
  61. ^ Chew 2007, стр. 39–43
  62. ^ Carter & Chew n.d., §6 "'Imitatio' and use of models"
  63. ^ Bowers 2007, стр. 58
  64. ^ Ossi 2007, стр. 97
  65. ^ Carter & Chew n.d., §8 "Works from the Mantuan Years"
  66. ^ а б Ossi 2007, стр. 98

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Клаудио_Монтеверди&oldid=30887688”