Клизање на леду

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ed NL icon.png
Овај чланак је део пројекта Вики-гимназијалац у Деветој гимназији у Београду.
Датум уноса: јануар 2020 — април 2020.
Википедијанци: Ова група ученика ће писати чланке на подстраницама, где ће остати до краја периода уноса и оцењивања.
Позовамо вас да помогнете ученицима и дате им смернице током израде.


Клизање на леду је уметност кретања по залеђеним површинама коришћењем клизаљки. Клиза се по леду који може бити природно залеђена површина језера или реке, али и по залеђеним клизалиштима. Клизање на леду је раширен облик рекреације али и основа многобројних спортова и спортских дисциплина на леду.

Клизање на леду

Техника клизања на леду[уреди | уреди извор]

Клизаљке са својом оштром ивицом, када су у контакту са леденом површином, производе врло мало трења што омогућава несметано кретање. Клизач може да промени угао под којим клизач „сече“ лед, утичући на смер и брзину кретања. Заједничко за све технике клизања је да је тежиште тела померено мало напред, да су колена благо савијена, труп нагнут напред, карлица избачена назад, глава усправљена, у неким ситуацијама заротирана у правцу кретања. Техника клизања се дели на:

  • клизање унапред,
  • клизање уназад,
  • брзе окрете (канада),
  • широке окрете са убрзањем (венац),
  • кочење.[1]

Окрети су тражен елемент на већини такмичења и постоје у све четири олимпијске дисциплине. Постоје 4 основна окрета у клизању и то су:

  • sit spin
  • camel spin
  • upright spin
  • layback spin[2]

Клизалишта[уреди | уреди извор]

Клизачка такмичења се обично организују у отвореним или затвореним клизалиштама стандардних димензија. Према правилима клизалиште мора бити овалног облика, 60X30m, тј. не сме бити мањи од 56X26 метара, док температура леда износи -4 °Ц. Клизалишта у Европи могу бити разних димензија у зависности од града и времена кад су изграђени. Прво клизалиште наменски направљено за уметничко клизање саграђено је 1876. у Лондону под називом Глациаријум. Нешто касније, 1910. у Немачкој изграђено је тада највеће јавно клизалиште Спортпаласт површине 2.44 м². Данас се највећим отвореним клизалиштем сматра Фуђуку Хајленд, изграђен 1967. у Јапану са површином од 165.750 м².[3]

Уметничко клизање[уреди | уреди извор]

Клизање на леду стекло је популарност још почетком XIX века. Француз Жан Гарсен је још 1813. описао више врста фигура у једном илустрованом делу. Прво вештачко клизалиште је изграђено 1876. у Лондону. Занимљиво је да је уметничко клизање присутно на Олимпијским играма још пре настанка Зимских олимпијских игара.[4] Љубитељи овог спорта знатно су бројнији откад постоје ТВ преноси важних такмичења, која се одвијају као појединачна или у пару, а постоје и надметања у плесу.

Катарина Вит

Појединачно уметничко клизање[уреди | уреди извор]

Појединачно клизање се до 1989. године састојало из три дела:

  1. обавезне фигуре - извођене у низу све тежих фигура
  2. кратког програма (трајања до 2мин и 40с) - који се данас зове оригинални програм
  3. слободног клизања (трајања од 4мин до 4мин и 30с)

Збрајање места(а не оцена) које такмичарима додељује сваки судија одређује поредак, а победник је онај који има најмањи збир. Постоје мерила и за кажњавање сваких врста грешака. Често постоје велика одступања између процене судија и публике, јер на то више утиче колико је такмичар познат, него квалитет његовог програма. Катарина Вит, велика источноамеричка шампионка, је једна од бројних клизачица која је обележила уметничко клизање, како својом техником, тако и својом лепотом и елеганцијом.

Брзинско клизање[уреди | уреди извор]

Брзинско клизање унето је у програм Олимпијских игара од 1924. године за мушкарце а тек од 1960. за жене. Званична такмичења одржавају се на 500m,1000m, 1500m, 5000m и 10000m за мушкарце и на 500m, 1000m, 1500m , 3000m, 5000m за жене. Она се одржавају на кружним стазама са пругама, широким 6m. Такмичари клизају у паровима (бираним жребом) мењајући траку после сваког круга. Овај спорт је постао веома популаран у Холандији и Скандинавским земљама. Тако се Норвежанин Јохан Олав Кос, освајач три златне медаље на Олимпијским играма 1994. године, сматра највећим спортистом у историји своје земље. Велику пажњу на себе скренуо је и Американац Ерик Хајден, који је на Олимпијским играма 1980. победио у пет дисциплина.

Клизање на кратке стазе[уреди | уреди извор]

Клизање на кратке стазе, или спринт на стази дугој 111,12m, изузетно је атрактиван тркачкки спорт. Настао је почетком 1980-их година, а постао је олимпијски 1992. године. Мада је потекао од брзинског клизања, такмичења се одржавају на другачији начин. Такмичари, у групама од четири до шест, клизају елиминаторне трке све до финала. Дисциплине и за мушкарце и жене су 500m и 1000m, док штафету (4 такмичара) клизају мушкарци на 5000m а жене на 3000m. У овом спорту доминирају Азијати, нарочито Јужнокореанци.

Историја[уреди | уреди извор]

Рана историја клизања на леду[уреди | уреди извор]

Клизачка забава, рад холандског сликара Хендрика Аверкампа из 17. века

Истраживања указују да најраније индикације о клизању на леду потичу са југа Финске од пре више од 4.000 година. Подстицај за то је била уштеда енергија током зимских путовања. Право клизање појавило се када су коришћена челична сечива са заоштреним ивицама. Клизаљке су сада бивале урезане у лед, уместо да се помичу по њему. Додавање оштрица клизаљкама је холандски изум из 13. или 14. века. Те клизаљке су биле направљене од челика, са заоштреним ивицама на дну како би се помогло кретање.[5]

Фундаментална конструкција савремених клизаљки је од тада углавном остала иста, мада се знатно разликују у детаљима, посебно у начину везивања, облику и конструкцији челичних сечива. У Холандији се клизање сматрало прикладним за све класе људи, као што показују многе слике старих мајстора.

Клизавање на леду је такође практиковано у Кини током династије Сонг, а постало је популарно међу припаднима владајуће породице из династије Ћинг.[6]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Технике клизања
  2. ^ Плес на леду
  3. ^ Повјест уметничког клизања у Хрватској
  4. ^ Larousse - enciklopedija za mlade - Sport. Novi Sad: ITP "Zmaj". 2001.
  5. ^ Brokaw, Irving (1910). The Art of Skating: Its History and Development, with Practical Directions. Letchworth at the Arden Press & Fetter Lane. стр. 12. 
  6. ^ „'Imperial' ice skating”. People's Daily Online. 20. 2. 2013. Архивирано из оригинала на датум 17. 3. 2016. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • „Велика тематска енциклопедија LAROUSSE II том“ уредници: Војин В. Анчић, Вељко Никитовић; преводиоци: Вељко Никитовић, Ибрахим Беговић; Београд: MONO & MAÑANA, 2005
  • Rosenberg, Robert (децембар 2005). „Why is ice slippery?” (PDF). Physics Today. 58 (12): 50—54. Bibcode:2005PhT....58l..50R. doi:10.1063/1.2169444. Архивирано (PDF) из оригинала на датум 23. 2. 2014. Приступљено 15. 2. 2009. 
  • van Leeuwen, J.M.J. (23. 12. 2017). „Skating on slippery ice”. Scipost. 03 (6): 043. arXiv:1706.08278Слободан приступ. doi:10.21468/SciPostPhys.3.6.042. 
  • Oosterkamp, T.H.; Boudewijn, T.; van Leeuwen, J.M.J. (12. 2. 2019). „Skating on slippery ice”. Europhysics News. 50: 28—32. doi:10.1051/epn/2019104. 
  • Lozowski, E.P.; Szilder, K. (јун 2013). „Derivation and new analysis of a hydrodynamic model of speed skate ice friction”. Int. Journ. Of Offshore and Polar Engineering. 23: 104. 
  • Le Berre, M.; Pomeau, Y. (октобар 2015). „Theory of ice-skating”. International Journal of Non-Linear Mechanics. 75: 77—86. doi:10.1016/j.ijnonlinmec.2015.02.004. 
  • de Koning, J.J.; de Groot, G.; van Ingen Schenau, G.J. (јун 1992). „Ice friction during speed skating.”. Journal of Biomechanics. 25 (6): 565—571. doi:10.1016/0021-9290(92)90099-m. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]