Уметничко клизање

Уметничко клизање

Слике четири олимпијске дисциплине уметничког клизања (мушко појединачно клизање, женско појединачно клизање, спортски парови и плес на леду), као и синхронизовано клизање
Највише управно тело	Међународна клизачка организација (ISU)
Надимци	Клизање
Карактеристике
Чланови тима	Појединци, парови или групе
Мешани пол	Да
Опрема	Уметничке клизаљке
Присуство
Олимпијада	Део Летњих олимпијских игара 1908. и 1920.; Део првих Зимских олимпијских игара 1924. до данас

Уметничко клизање је спорт у којем појединци, парови или групе изводе скокове, пируете и плесне покрете на леду. Њихова обућа су уметничке клизаљке. То је био први зимски спорт који је укључен у Олимпијске игре, а његово увођење догодило се на Олимпијским играма 1908. у Лондону. Олимпијске дисциплине су мушко појединачно, женско појединачно,(„Жене” су се у правилима и комуникацијама ИСУ-а називале „дамама” све до сезоне 2021/22.) спортски парови и плес на леду; четири појединачне дисциплине се такође комбинују у екипно такмичење, које је први пут укључено на Зимским олимпијским играма 2014. године. Неолимпијске дисциплине обухватају синхронизовано клизање, Театар на леду и четвороструко клизање. Од средњег до сениорског нивоа такмичења, клизачи углавном изводе два програма (кратки програм и слободни састав), који, у зависности од дисциплине, могу укључивати пируете, скокове, кораке, подршке, бачене скокове, спирале смрти и друге елементе или покрете.

Уметнички клизачи се такмиче на различитим нивоима од почетничког до олимпијског нивоа (сениори) на локалним, регионалним, секцијским, националним и међународним такмичењима. Међународна клизачка организација (ISU) регулише међународно суђење и такмичења у уметничком клизању. Она укључују Зимске олимпијске игре, Светско првенство, Светско јуниорско првенство, Европско првенство, Првенство четири континента, Гран-при серију (сениорски и јуниорски) и Челенџер серију.

Овај спорт је такође повезан са шоу бизнисом. Главна такмичења се углавном завршавају егзибиционим галама, на којима најбољи клизачи из сваке дисциплине изводе нетакмичарске програме. Многи клизачи, како током тако и након својих такмичарских каријера, такође клизају у ревијама на леду, које се одржавају током такмичарске сезоне и ван ње.

Терминологија

"Central Park, Winter: the Skating Pond", литографија из 1862.

Термин „професионални” у клизању не односи се на ниво вештине, већ на такмичарски статус. Уметнички клизачи који се такмиче на највишим нивоима међународних такмичења нису „професионални” клизачи. Они се понекад називају аматерима, иако неки од њих зарађују новац. Професионални клизачи обухватају оне који су изгубили своју ИСУ подобност и оне који наступају само у ревијама. Такође могу укључивати бивше олимпијске и светске шампионе који су завршили своју такмичарску каријеру, као и клизаче са мало или нимало међународног такмичарског искуства. Поред наступа у ревијама на леду, професионални клизачи често се такмиче на професионалним такмичењима, која се одржавају широм света, свако са својим форматом и правилима.

На енглеском се овај спорт зове „figure skating”; на немачком се назива Eiskunstlauf (букв. „уметничко трчање по леду”), а на француском patinage artistique (букв. „уметничко клизање”).

Уметничке клизаљке

Главни чланак: Уметничке клизаљке

Крупан план сечива уметничке клизаљке, приказује зупце, удубљење (жлеб) на дну сечива и причвршћивање завртњима

Највидљивија разлика у односу на хокејашке клизаљке је та што уметничке клизаљке имају низ великих, назубљених зубаца (енгл. toe picks) на предњем делу сечива. Они се користе првенствено у скоковима и не би требало да се користе за замахе или пируете. Ако се користе током пируете, зупци ће узроковати да клизач изгуби замах или да се помери из центра пируете. Сечива се монтирају на ђон и пету чизме помоћу завртњева. Обично су клизаљке за уметничко клизање високог нивоа професионално постављене на њихове чизме и сечива у реномираним продавницама клизаљки. Професионалци су такође ангажовани да оштре сечива према индивидуалним захтевима.

Оштрење сечива

Уметничке клизаљке и ивице

Сечива су дебела око 4,7 милиметара. Када се гледа са стране, сечиво уметничке клизаљке није равно, већ благо закривљено, формирајући лук круга са полупречником од 180 до 220 центиметара. Ова закривљеност се назива лук (rocker) сечива. „Центар ротације” (sweet spot) је део сечива на којем се ротирају све пируете; он се обично налази близу стубића сечива, испод јастучића стопала. Сечиво има удубљење на дну које ствара две различите ивице, унутрашњу и спољашњу. Унутрашња ивица сечива налази се на страни ближој клизачу; спољашња ивица сечива налази се на страни даљој од клизача. У уметничком клизању, увек је пожељно клизати само на једној ивици сечива. Клизање на обе у исто време (што се назива „флет” или равна ивица) може резултовати нижим оценама за клизачке вештине. Наизглед лагана снага и клизање преко леда које показују елитни уметнички клизачи фундаментално произилазе из ефикасног коришћења ивица за стварање брзине.

Клизаљке које се користе у појединачном клизању и спортским паровима имају низ великих зубаца на предњем делу сваког сечива. Зупци се углавном користе да помогну у лансирању клизача у ваздух за одраз приликом извођења скокова. Клизаљке за плес на леду имају мање зупце од сечива која се користе за друге дисциплине.

Током пируете, клизачи користе „центар ротације” сечива, што је један од два лука који се налазе на сечиву и представља најзаобљенији део сечива. Ова тачка се налази одмах иза зубаца и близу средине сечива. Други лук је општија закривљеност сечива која се користи током укрштених корака или клизања.

Сечива плесача на леду су око инч краћа позади од оних која користе клизачи у другим дисциплинама, како би се омогућио сложен рад ногу и блиско партнерство у плесу. Плесачка сечива такође имају мање зупце јер им нису потребни велики зупци који се користе за скокове у осталим дисциплинама. Чврсти пластични штитници за клизаљке се користе када клизач мора да хода у својим клизаљкама ван леда, како би заштитили сечиво од прљавштине или материјала на тлу који би могли да отупе сечиво. Мекани платнени штитници се користе да апсорбују кондензацију и заштите сечива од рђе када се клизаљке не носе. На такмичењима, клизачима су дозвољена три минута да поправе своје клизаљке уколико дође до проблема.

Постоји много различитих типова чизама и сечива која одговарају различитим дисциплинама и способностима. На пример, спортисти који изводе напредне вишеструке скокове често требају чвршћу чизму која је виша и пружа већу подршку. Спортисти који раде на једноструким или двоструким скоковима захтевају мање подршке и могу користити мање чврсту чизму. Плесачи на леду могу преферирати чизму нижег кроја која је дизајнирана да омогући веће савијање колена.

Такође, сечива дизајнирана за слободно клизање и парове имају дужи реп који помаже при доскоку. Профил сечива и зупци дизајнирани су да помогну код пируета, уласка у скок, одраза, доскока и излаза. Модерна технологија израде сечива све више користи угљенична влакна и материјале осим челика како би сечива била лакша. Ови материјали такође могу бити флексибилнији, што помаже у ублажавању доскока и заштити зглобова младих спортиста. Сечива за плес на леду имају кратке репове како би омогућили близак рад ногу и смањили ризик од судара сечива током блиских сложених покрета. Оне такође могу бити тање како би олакшале клизање и брзе промене ивица.

Тренинг ван леда је термин за физичку припрему која се одвија ван леда. Поред редовних физичких вежби, клизачи раде симулације скокова ван леда како би вежбали довољну ротацију и висину својих скокова, као и да би вежбали доследност приликом доскока на једну ногу. У сезони 2020/2021. многи спортисти су се ослањали на разне методе тренинга и кондиционирања ван леда због затварања клизалишта услед пандемије ковида 19.

Клизалишта и опрема

Главни чланак: Клизалиште

Од 1980. године сва такмичења у уметничком клизању морају се одржавати на потпуно покривеним и затвореним клизалиштима. Ово правило је 1984. године проширено и на клизалишта за тренинге. Према историчару уметничког клизања Џејмсу Р. Хајнсу, развој затворених клизалишта, поред развоја клизаљки са сечивом током 14. века и праксе трајног причвршћивања чизама за клизаљке у 19. веку, имао је највећи утицај на уметничко клизање. То је омогућило клизање током целе године, било где у свету, и спречило отказивање такмичарских догађаја због недостатка леда на отвореним клизалиштима. Први покушаји прављења вештачког леда догодили су се 1870-их година у Енглеској и САД-у. Прво значајније затворено клизалиште направио је 1876. године Џон Гамџи у Челсију, у Лондону, дуж северне обале реке Темзе; димензије су му биле 24 са 40 стопа. До краја 19. века, многи велики градови у Европи и Северној Америци имали су затворена клизалишта.

Постоји значајна варијација у димензијама клизалишта. Клизалишта олимпијских димензија имају димензије 30 x 60 m, клизалишта НХЛ димензија су 26 x 61 m, док су европска клизалишта понекад 30 x 64 m. ИСУ преферира клизалишта олимпијских димензија за такмичења у уметничком клизању, посебно за велике догађаје. Према ИСУ правилу 342, клизалиште за ИСУ догађај „ако је могуће, мора мерити шездесет (60) метара у једном правцу и тридесет (30) метара у другом, али не веће, и не мање од педесет шест (56) метара у једном правцу и двадесет шест (26) метара у другом.” Систем бодовања награђује клизаче који имају добру покривеност леда, односно оне који ефикасно покривају целу површину леда током својих програма. Олимпијска клизалишта чине разлике у вештинама између клизача очигледнијим, али нису доступна за све догађаје. Ако клизалиште има другачије димензије, постављање и брзина скока клизача могу бити ометани док се не прилагоде.

Квалитет леда оцењује се по глаткоћи, трењу, тврдоћи и кртости. Фактори који утичу на квалитет леда укључују температуру, квалитет воде и коришћење, при чему зупци на клизаљкама изазивају највеће оштећење. За уметничко клизање, температура површине леда се нормално одржава између -5,5 и -3,5 °C, при чему олимпијске дисциплине захтевају нешто мекши лед (-3,5 °C) од синхронизованог клизања (-5,5 °C). Обично након сваке две групе за загревање, машина за равнање леда чисти и глача површину леда. Неадекватан квалитет леда може утицати на наступе клизача.

Нека клизалишта имају инсталиран систем појасева како би помогли клизачима да науче нове скокове на контролисан начин. Тешки кабл је безбедно причвршћен на два зида око леда, са сетом котурача који возе по каблу. Клизач носи прслук или појас, са причвршћеним каблом или ужетом, а кабл/уже је провучено кроз покретну котурачу на каблу изнад. Тренер држи други крај кабла и подиже клизача повлачењем кабла/ужета. Клизач тада може вежбати скок уз тренерову помоћ приликом завршетка ротације. Ово се користи када је клизачу потребна већа помоћ при скоку. Такође постоји појас који се користи са штапом, познат као „пецарошки појас”, који клизачима пружа мање помоћи, али омогућава кретање по леду у било ком правцу, за разлику од зидног појаса где се скокови морају изводити у правој линији.

Дисциплине

Уметничко клизање састоји се од следећих дисциплина:

• У појединачном клизању, мушки и женски клизачи се такмиче појединачно. Уметничко клизање је најстарији зимски спорт на Олимпијади, а мушко и женско појединачно клизање појавило се као два од четири догађаја у уметничком клизању на Играма у Лондону 1908. године. Појединачно клизање има обавезне елементе које клизачи морају извести током такмичења и који чине добро избалансиран клизачки програм. Они укључују скокове (и комбинације скокова), пируете, секвенце корака и кореографске секвенце.
• Спортски парови дефинисани су као „клизање две особе у јединству које изводе своје покрете у таквој хармонији једна с другом да дају утисак истинског клизања парова у поређењу са независним појединачним клизањем”. ИСУ такође наводи да се пар састоји од „једне жене и једног мушкарца”. Спортски парови, заједно са мушким и женским појединачним клизањем, олимпијска су дисциплина откако је уметничко клизање, најстарији зимски олимпијски спорт, уведено на Летњим олимпијским играма 1908. у Лондону. Светско првенство у уметничком клизању увело је спортске парове 1908. године. Обавезни елементи за парове укључују подршке, твист подршке, бачене скокове и скокове уз помоћ партнера, парне пируете, спирале смрти, секвенце корака и кореографске секвенце. Елементи које изводе парови морају бити „повезани заједно спајајућим корацима различите природе” и другим упоредивим покретима уз разноврсност захвата и позиција.
• Плес на леду историјски потиче из балских плесова. Придружио се Светском првенству у уметничком клизању 1952. године, а постао је олимпијски спорт на Зимским олимпијским играма 1976. године. Према ИСУ-у, тим за плес на леду састоји се од једне жене и једног мушкарца. Плес на леду има своје корене у „комбинованом клизању” које су у 19. веку развили клизачки клубови и организације и у рекреативном друштвеном клизању. Прва национална такмичења одржана су у Енглеској, Канади, САД и Аустрији током 1930-их. Прво међународно такмичење у плесу на леду одржано је као посебан догађај на Светском првенству 1950. у Лондону. Елементи које плесни тимови морају извести су плесна подршка, плесна пируета, секвенца корака, твизлови и кореографски елементи.
• Синхронизовано клизање (раније познато као прецизно клизање) је за мешовите групе од дванаест до двадесет уметничких клизача. Ова дисциплина подсећа на групни облик плеса на леду, са додатним нагласком на прецизне формације целе групе и сложене прелазе између формација. Основне формације укључују точкове, блокове, линије, кругове и пресеке. Блиске формације и потреба тима да остане у јединству, додају тежину раду ногу који изводе клизачи у овим елементима. ИСУ је изнела формалне предлоге да се синхронизовано клизање укључи у Зимске олимпијске игре 2022, али ти напори су били неуспешни.
• Обавезне фигуре или школске фигуре биле су раније дисциплина уметничког клизања и дале су спорту његово енглеско име (figure skating). То су „кружни обрасци које клизачи исцртавају на леду како би демонстрирали вештину у постављању чистих окрета равномерно на округлим круговима”. Отприлике првих 50 година уметничког клизања као спорта, све до 1947, обавезне фигуре чиниле су 60 посто укупног резултата на већини такмичења широм света. Ове фигуре су наставиле да доминирају спортом, иако је њихова важност стално опадала, све док ИСУ није изгласао њихово укидање као дела такмичења 1990. године. Од 2015. године оснивањем Светског друштва за спортске фигуре и Светског првенства и фестивала на црном леду, све више клизача тренира и такмичи се у фигурама. Све више тренера учи нове методе које је развио World Figure Sport како би их подучавали клизачима, јер неки клизачи и тренери верују да фигуре дају предност клизачима у развоју поравнања, снаге трупа, контроле тела и дисциплине.

• 
  Јужнокорејска такмичарка Јуна Ким, 2008.
• 
  Канадски спортски пар Камиј Руест и Ендру Вулф, 2018.
• 
  Мексички плесачи на леду Пилар Маекава Морено и Леонардо Маекава Морено, 2013.
• 
  Амерички тим у синхронизованом клизању The Haydenettes, 2006.
• 
  Соња Моргенштерн из Немачке демонстрира обавезне фигуре, 1971.

Елементи и покрети

Главни чланак: Речник појмова у уметничком клизању

Сваки елемент добија оцену према својој основној вредности и оцени за извођење (GOE), што резултује комбинованим укупним резултатом за елементе (TES). На такмичењима, технички специјалиста идентификује елементе и сваком додељује ниво тежине, у распону од B (Основно) до Нивоа 4 (најтеже). За сваки елемент, панел судија одређује GOE, у распону између -5 и +5, према томе колико добро клизач изводи елемент. GOE се пондерише према основној вредности елемента. Према ИСУ смерницама клизачи морају извести минимално седам елемената у свом кратком програму и дванаест елемената у дугом програму.

ИСУ дефинише пад као губитак контроле с резултатом да већина телесне тежине клизача није на сечиву, већ је ослоњена на руке, колена или задњицу.

Скокови

Главни чланак: Скокови у уметничком клизању

ИСУ скраћенице: Скокови
T	Тулуп (Toe loop)
S	Салхов (Salchow)
Lo	Ритбергер (Loop)
F	Флип (Flip)
Lz	Луц (Lutz)
A	Аксел (Axel)

Скокови подразумевају да клизач скаче у ваздух и брзо се ротира како би доскочио након завршетка једне или више ротација. Постоји много врста скокова, који се идентификују по начину на који клизач одскаче и доскаче, као и по броју завршених ротација.

Сваки скок добија оцену према својој основној вредности и оцени за извођење (GOE). Квалитет извођења, техника, висина, брзина, проток и покривеност леда узимају се у обзир од стране судија. Недовољно ротиран скок (означен са <) је „недостатак ротације за више од 1/4, али мање од 1/2 обртаја” и добија 70% основне вредности. Деградиран скок (означен са <<) је „недостатак ротације за 1/2 обртаја или више”. Деградиран троструки скок третира се као двоструки скок, док се деградиран двоструки третира као једноструки скок.

Погрешна ивица се јавља када клизач изведе скок на погрешној ивици клизаљке. Жлеб на дну сечива ствара две различите ивице, унутрашњу и спољашњу. Унутрашња ивица је она ближа клизачу, спољашња је даља, а флет се односи на клизање на обе ивице у исто време, што се не препоручује. Нејасна ивица или погрешна ивица означава се са 'e' и одражава се у GOE-у према тежини проблема. Флуц и лип су колоквијални термини за луц и флип скок са погрешном ивицом.

Године 1982. ИСУ је донео правило по којем клизач може извести сваку врсту троструког скока само једном у програму, или два пута ако је један од њих инкорпориран у комбинацију или секвенцу. Да би се скуп скокова сматрао комбинацијом, сваки скок мора почети са ивице доскока претходног скока, без корака, окрета или промене ивице између скокова. Тулуп и луп (ритбергер) се обично изводе као други или трећи скок у комбинацији јер полазе са задње спољашње ивице ноге на коју се доскаче. Да би се салхов или флип извели на крају комбинације, полу-луп (који је заправо пуна ротација, али се доскаче на задњу унутрашњу ивицу) може се користити као спојни скок. За разлику од тога, секвенце скокова су низови скокова који могу бити повезани нелистираним скоковима или поскоцима. Секвенце вреде 80% комбиноване вредности истих скокова изведених у комбинацији.

Видео који приказује основне скокове у уметничком клизању

Уметнички клизач мора да зна да скаче само у једном правцу, било у смеру казаљке на сату или супротно. Огромна већина уметничких клизача преферира ротацију супротно смеру казаљке на сату приликом скакања. Дакле, ради јасноће, сви скокови ће бити описани за клизача који скаче у смеру супротном од казаљке на сату.

Постоји шест скокова у уметничком клизању који се рачунају као елементи скока. Свих шест се доскачу на једну ногу на задњу спољашњу ивицу (са ротацијом супротном смеру казаљке на сату, за једноструке и вишеструке скокове), али имају различите одразе по којима се разликују. Скокови су подељени у две различите категорије: скокови са зубаца и скокови са ивице.

Број ротација изведених у ваздуху одређује да ли је скок једноструки, двоструки, троструки или четвороструки (често познат као „квад”). Најједноставнији скок је валцер скок, који може да се изведе само као скок од пола ротације и не класификује се као једноструки, двоструки или троструки скок. Троструки скокови, осим троструког аксела, уобичајено се изводе од стране клизачица. Ретко се дешава да клизачица доскочи четвороструки скок, а врло мало жена у појединачном клизању је добило признање за квадове на такмичењима. Сениорски мушки клизачи изводе углавном троструке и четвороструке скокове на такмичењима. Последњи од шест скокова који је чисто изведен као четвороструки на међународним такмичењима је изузетно тежак четвороструки аксел. Неколико мушких клизача уложило је огромне напоре да доскочи скок са четири и по ротације (најпознатији је двоструки олимпијски шампион из Јапана, Јузуру Хању), али нису успели да га доскоче чисто и са пуном ротацијом. Први чист и потпуно ротиран четвороструки аксел успешно је извео амерички клизач Илија Малињин на У.С. Класику 2022. године, 34 године након што је први четвороструки скок уопште (четвороструки тулуп) извео Канађанин Курт Браунинг на Светском првенству 1988. године.

Брзина одраза код скока може достићи и до 25 километара на сат. Пре већине скокова, уметнички клизач мора да клиза уназад да би изградио снагу и брзину.

Скокови са зубаца

Скокови са зубаца се покрећу убадањем зубаца једне клизаљке у лед, користећи их за лансирање у ваздух помоћу супротне ноге. Главни скокови са зубаца су (по редоследу бодовне вредности):

1. Тулуп (Toe loop) – клизач се одражава уназад са спољашње ивице десне (или леве) ноге, лансирајући скок коришћењем зубаца супротне ноге.
2. Флип (Flip) (понекад познат и као toe salchow) – клизач се одражава уназад са унутрашње ивице леве (или десне) ноге и помаже при одразу помоћу зубаца супротне ноге.
3. Луц (Lutz) – слично флипу, али клизач се одражава са задње спољашње ивице леве (или десне) ноге, покрећући скок коришћењем зубаца супротне ноге.

Сви горе наведени описи претпостављају правац ротације у смеру супротном од казаљке на сату, доскачући уназад на спољашњу ивицу десне ноге. (За ротацију у смеру казаљке на сату, клизач се одражава алтернативном ногом и доскаче уназад на спољашњу ивицу леве ноге.)

Скокови са ивице

Аксел скок

Скокови са ивице не користе помоћ зубаца и укључују (по редоследу бодовне вредности):

1. Салхов (Salchow) – клизач се одражава уназад са унутрашње ивице леве (или десне) ноге, омогућавајући ивици да се заокрене, а супротна нога помаже лансирању скока у ваздух.
2. Ритбергер или луп (Loop / Rittberger jump) – клизач се одражава уназад са спољашње ивице десне (или леве) ноге.
3. Аксел (Axel) – клизач се одражава унапред са спољашње ивице леве (или десне) ноге. Пошто је ово једини ротациони скок који се одражава са предње ивице, укључује додатну половину ротације.

Поново, ови описи претпостављају правац ротације у смеру супротном од казаљке на сату, доскачући уназад на спољашњу ивицу десне ноге. (За ротацију у смеру казаљке на сату, клизач се одражава користећи алтернативну ногу и увек доскаче уназад на спољашњу ивицу леве ноге.)

Остали скокови

Неколико других скокова обично се изводи само као једноструки скокови и у елитном клизању се користе као транзициони покрети или детаљи у секвенцама корака. То укључује полу-тулуп (балетски скок), полу-луп, полу-флип, вали скок, валцер скок, унутрашњи аксел, аксел на једној нози, јеленски скок и скок у шпаги. Постоје две врсте скока у шпаги:

• Руска шпага, изведена у позицији која је слична мушкој шпаги
• Предња шпага, изведена у позицији традиционалније шпаге, окренута у правцу предње ноге

• 
  Рос Мајнер се припрема за скок.
• 
  Денис Тен се припрема за скок.
• 
  Кевин ван дер Перен ротира у ваздуху.
• 
  Џамал Отман доскаче на десну задњу спољашњу ивицу.

• 
  Спортски пар Мариса Кастели и Сајмон Шнапир припремају се за бачени скок.
• 
  Пар након што је партнерка бачена: Џесика Милер се ротира у ваздуху.
• 
  Анабел Ланглоа доскаче након извођења баченог скока са Кодијем Хејом.

Пируете

Главни чланак: Пируете (уметничко клизање)

Пируете су елемент у којем се клизач ротира, центриран на једној тачки на леду, задржавајући једну или више позиција тела. Изводе их у свим дисциплинама спорта. Како наводи Њујорк тајмс, „Док скокови изгледају као спорт, пируете изгледају више као уметност. Док скокови пружају напетост, пируете пружају сценографију, али у тој сценографији има много више него што већина гледалаца има времена или средстава да схвати”. Према светском шампиону и коментатору уметничког клизања Скоту Хамилтону, пируете се често користе „као тачке за предах или прелази ка већим стварима”.

Пируете у уметничком клизању, заједно са скоковима, спиралама и покретима „раширен орао”, првобитно су биле појединачне обавезне фигуре, понекад специјалне фигуре. За разлику од скокова, пируете су биле „грациозан и цењен” део уметничког клизања током целог 19. века. Напредовале су између Првог и Другог светског рата; до касних 1930-их коришћене су све три основне позиције за пируете.

Постоје две врсте пируета, пируета унапред и пируета уназад. Постоје три основне позиције пируета: усправна пируета, седећа пируета и вага. Клизачи такође изводе летеће пируете и комбинације пируета.

• 
  Вага
• 
  Седећа пируета
• 
  Усправна пируета
• 
  Парна вага
• 
  Парна пируета са партнерком у лејбеку и партнером у седећој пируети
• 
  Лејбек пируета са хватањем стопала
• 
  Билман пируета
• 
  Пад смрти (Death drop)

Подршке

Главни чланак: Подршке у уметничком клизању

Спортски пар изводи подршку једном руком изнад главе

Подршке у уметничком клизању су обавезни елементи у спортским паровима и плесу на леду. Постоји пет група подршки у спортским паровима, категоризованих према растућем нивоу тежине. Судије гледају следеће приликом оцењивања подршки у паровима: брзину уласка и изласка; контролу слободне ноге партнерке када излази из подршке, са циљем да ногу држи високо и замашно; позицију партнерке у ваздуху; рад ногу партнера; брзе и лаке промене позиција; и одржавање протока током целе подршке. Твист подршке су „најузбудљивија и најзанимљивија компонента у спортским паровима”. Оне такође могу бити најтежи покрет за правилно извођење. Захтевају више снаге и координације од многих других парних елемената, и обично су први или други елемент у програму. Према Међународној клизачкој организацији (ИСУ), „партнер мора да ухвати партнерку у ваздуху за струк пре доскока и да јој помогне да меко доскочи на лед на задњу спољашњу ивицу једне ноге” током твист подршке.

ИСУ дефинише плесне подршке као „покрет у којем је један од партнера подигнут уз активну и/или пасивну помоћ другог партнера на било коју дозвољену висину, ту задржан и враћен на лед”. Плесне подршке се разликују од подршки спортских парова како би се осигурало да плес на леду и спортски парови остану одвојене дисциплине. Након што је систем суђења промењен са система 6.0 на ИСУ систем суђења (IJS), плесне подршке су постале „атлетскије, драматичније и узбудљивије”. Постоје две врсте плесних подршки: кратке подршке, које треба да буду завршене испод седам секунди; и комбиноване подршке, које треба да буду изведене за мање од 12 секунди. Добро избалансиран слободни плесни програм у плесу на леду мора да садржи плесне подршке.

Окрети, кораци, покрети

Уз друге облике клизања, уметничко клизање је једна од ретких активности покретаних људском снагом где је кретање уназад интегрално за дисциплину. Способност да се добро клиза уназад и унапред сматра се подједнако важном, као и способност доброг преласка између ова два начина.

Секвенце корака су обавезан елемент у све четири олимпијске дисциплине. Образац може бити права линија, круг или серпентина. Секвенца корака састоји се од комбинације окрета, корака, поскока и промена ивица. Такође, кораци и окрети се могу користити као прелази између елемената. Различити окрети које клизачи могу уградити у секвенце корака укључују:

• 
  Тројка (Three-turn): сечиво се окреће ка кривини ивице.
• 
  Заграда (Bracket turn): сечиво се окреће супротно од кривине ивице.
• 
  Мохавк (Mohawk): окрет на две ноге.

• 
  Рокер (Rocker): окрет на једној нози који укључује промену кривине као и правца.
• 
  Контра (Counter): окрет на једној нози који укључује промену кривине као и правца.
• 
  Твизлови (Twizzles): путујући окрети са више ротација на једној нози.

Чоктау окрети су двоножни еквиваленти рокера и контра окрета. Остали покрети који се могу уградити у секвенце корака или користити као повезујући елементи укључују искораке и „спред игл” (раширен орао). Ина Бауер је слична „спред иглу”, а изводи се са једним савијеним коленом и типично извијеним леђима. Хидробладинг (Hydroblading) се односи на дубоку ивицу која се изводи са телом што је могуће ниже уз лед у готово хоризонталном положају.

Покрети на леду (Moves in the field) је унапред одређена обавезна секвенца која демонстрира основне клизачке вештине и контролу ивица. У контексту такмичарског програма, они укључују секвенце које могу имати спирале, „спред иглове”, Ина Бауере, хидробладинг и сличне продужене покрете по ивицама, заједно са луповима, твизловима и различитим врстама окрета.

Спирала је елемент у којем се клизач креће преко леда на одређеној ивици са слободном ногом подигнутом у нивоу кукова или више. Спирале се разликују по ивици сечива која се користи (унутрашња или спољашња), правцу кретања (унапред или уназад) и позицији клизача. Секвенца спирала једна је или више позиција спирала и ивица одрађених у секвенци. Судије гледају дубину, стабилност и контролу клизачке ивице, брзину и покривеност леда, екстензију и друге факторе. Неки клизачи могу мењати ивице током спирале, тј. са унутрашње на спољашњу. Спирале изведене на равној ивици углавном се не сматрају правим спиралама. Секвенце спирала биле су обавезне у женском клизању и паровима пре сезоне 2012–13, али су од сезоне 2012–13. надаље замењене кореографском секвенцом. Кореографска секвенца се састоји од покрета на леду, нелистираних скокова, покрета окретања итд. и обавезна је за мушки, женски и парни слободни програм.

Спирала смрти је обавезан елемент код спортских парова. Постоје четири варијанте које се разликују по ивици партнерке и смеру кретања. Мушкарац изводи покрет тако што убада један зубац у лед док држи руку своје партнерке, која кружи око њега на дубокој ивици, при чему је њено тело готово паралелно с ледом. Од 2011. године, глава партнерке мора у неком тренутку досегнути њено колено на нози на којој клиза. Партнер такође мора бити у пуној позицији са убоденим зупцем и спирала смрти се мора држати за минималан број ротација, у зависности од нивоа.

• 
  Основна спољашња спирала са слободном ногом држаном без подршке иза тела.
• 
  Спирала пара на спољашњој ивици са хватањем ноге.
• 
  Спирала смрти на унутрашњој задњој ивици.
• 
  Паралелни „спред игл” (раширен орао) у огледалу, где је мушкарац на унутрашњој, а жена на спољашњој ивици.
• 
  Ина Бауер
• 
  Плес на Канадском првенству
• 
  Хидробладинг
• 
  Мушки плесач на леду у „Besti” чучњу док подиже своју партнерку
• 
  Спред игл (раширен орао)

Формат такмичења и бодовање

Главни чланци: Сезона уметничког клизања и Такмичење у уметничком клизању

Спортски пар Рику Миура и Рјуичи Кихара изводе елемент кантилевер током свог кратког програма на Гран-при финалу 2024/25.

ИСУ је управно тело за међународна такмичења у уметничком клизању, укључујући Светско првенство и догађаје у уметничком клизању на Зимским олимпијским играма. Медаље се додељују за укупне резултате; стандардне медаље су златна за прво место, сребрна за друго и бронзана за треће место. Америчка клизачка асоцијација такође додељује медаље од калаја (pewter) за такмичаре који заврше на четвртом месту на националним догађајима. Поред тога, на Светском, Европском, Првенству четири континента и Светском јуниорском првенству, ИСУ додељује „мале медаље” за резултате по сегментима (кратки и слободни програм) од 2009. године. Медаља се генерално приписује само једној земљи, чак и ако је партнерство састављено од клизача различитих националности. Значајан изузетак био је пар између Лудовике Ајлерс и Валтера Јакобсона; њихове медаље из 1910–11. приписане су и Немачкој и Финској. Од раног 20. века није било дозвољено да клизачи представљају две земље на истом такмичењу.

У појединачном клизању и спортским паровима, такмичари изводе два програма: кратки програм, у којем завршавају скуп обавезних елемената који се састоје од скокова, пируета и корака; и слободни састав, познат и као дуги програм, у којем имају нешто шири избор елемената. Под системом 6.0 и ИСУ системом суђења, судије узимају у обзир „комплетан пакет” када оцењују наступе, тј. најбољи скакач не ставља се увек на прво место ако судије сматрају да је разлика у извођењу скокова надмашена брзином, пируетама, презентацијом другог клизача итд.

Такмичења у плесу на леду раније су се састојала од три фазе: један или више обавезних плесова; оригинални плес уз балски ритам који се одређивао годишње; и слободни плес на музику по сопственом избору клизача. Почевши од сезоне 2010–11, обавезни и оригинални плес спојени су у кратки плес, који је и сам преименован у ритам плес у јуну 2018, пре сезоне 2018–19.

Медаље

Извор:

Укупне медаље (Фаза 1 + Фаза 2)

Медаље које се додељују клизачима који су постигли највише укупне пласмане у свакој дисциплини.

Мале медаље

Мале медаље се додељују само на ИСУ првенствима вероватно од 2009. године:

Фаза 1 = Мале медаље које се додељују клизачима који су остварили највиши пласман у кратком програму или ритам плесу у свакој дисциплини.

Фаза 2 = Мале медаље које се додељују клизачима који су остварили највиши пласман у слободном клизању или слободном плесу у свакој дисциплини.

Мале медаље додељују се само на ИСУ првенствима:

1. Светско првенство у уметничком клизању
2. Светско јуниорско првенство у уметничком клизању
3. Европско првенство у уметничком клизању
4. Првенство четири континента у уметничком клизању

Мале медаље се не додељују на:

1. Уметничко клизање на Олимпијским играма
2. ИСУ Гран-при у уметничком клизању
3. или било којим другим међународним такмичењима

Систем 6.0

Главни чланак: Систем 6.0 (уметничко клизање)

Клизање се раније оцењивало за „техничке заслуге” (у слободном саставу), „обавезне елементе” (у кратком програму) и „презентацију” (у оба програма). Оцене за сваки програм кретале су се од 0,0 до 6,0, при чему је 6,0 била највиша. Ове оцене су се користиле да се одреди рангирање преференција (или „ординал”) одвојено за сваког судију; судијске преференције су затим комбиноване да би се одредио пласман за сваког клизача у сваком програму. Пласмани за два програма су затим комбиновани, при чему је пласман у слободном саставу био више вреднован од кратког програма. Појединац са највишим пласманом (на основу збира пондерисаних пласмана) био је проглашен победником.

ИСУ Систем суђења

Главни чланак: ИСУ систем суђења

У 2004. години, као одговор на контроверзу у вези са суђењем током Зимских олимпијских игара 2002, ИСУ је усвојио Међународни систем суђења (IJS), који је постао обавезан на свим међународним такмичењима 2006. године, укључујући Зимске олимпијске игре 2006.. Нови систем се понекад неформално назива Кодекс бодова (Code of Points), међутим, ИСУ никада није користио тај термин да опише њихов систем у било ком од својих званичних саопштења.

Према IJS систему, бодови се додељују појединачно за сваки клизачки елемент, а збир ових бодова представља укупан резултат за елементе (TES). Такмичарски програми су ограничени да садрже одређени број елемената. Сваки елемент прво оцењује технички специјалиста који идентификује специфични елемент и одређује његову основну вредност. Ово се ради коришћењем видео-понављања да би се верификовале карактеристике које разликују елементе; нпр. тачан положај стопала приликом одраза и доскока скока. Панел од девет судија затим сваки додељује оцену за квалитет и извођење елемента. Ова оцена, названа оцена за извођење (GOE), је цео број са минималном вредношћу од -5 и максималном вредношћу од +5. GOE оцена се затим преводи у другу вредност помоћу табеле вредности из ИСУ правила 322. Највиша и најнижа вредност се одбацују, и рачуна се просек. Ова просечна вредност се затим додаје (или одузима) основној вредности како би се добила укупна вредност за елемент. Раније су GOE оцене од девет судија обрађиване компјутерским насумичним одабиром, а просек преосталих седам се рачунао.

Напомена: ИСУ систем суђења је претходно користио GOE скалу од -3 до +3, али је ово промењено за сезону 2018–19.

Резултат компоненти програма (PCS) додељује бодове за холистичке аспекте програма или друге нијансе које се не награђују у укупном резултату за елементе. Компоненте су:

• Композиција: Ово оцењује како је програм дизајниран у односу на музику; како су повезани различити елементи; како се користи расположиви простор; како кореографија одражава музичку фразу и форму?

• Презентација: Ово оцењује како се програм изводи; шта клизач изражава и пројектује; која се енергија ствара; каква је музичка осетљивост и тајминг; за парове, плес на леду и синхронизовано клизање, да ли је клизање одговарајуће синхронизовано и да ли показује свест о простору?

• Клизачке вештине: Ова оцена процењује клизачеву команду над сечивом по леду, укључујући способност да клиза са снагом и лакоћом. Судије гледају на разноврсност и јасноћу ивица, равнотежу, контролу тела, окрете, кораке, проток, снагу и брзину.

Детаљан опис сваке компоненте дат је у ИСУ правилу 322.2. Судије додељују свакој компоненти сирову оцену од 0 до 10 са кораком од 0,25, при чему је оцена 5 дефинисана као "просек". За сваку посебну компоненту, сирове оцене се затим селектују, скраћују и осредњавају на начин сличан одређивању оцене за извођење. Скраћене средње оцене се затим преводе у факторисану оцену множењем са фактором који зависи од дисциплине, сегмента такмичења и нивоа. Затим се пет (или четири) факторисаних оцена сабирају да би дали коначни резултат компоненти програма (PCS).

Укупан резултат за елементе и резултат компоненти програма сабирају се да би дали укупан резултат за сегмент такмичења (TSS). Коначни пласман клизача одређује се укупним збиром њихових оцена у свим сегментима такмичења. Никаква ординална рангирања се не користе да би се одредили коначни резултати.

Остала суђења и такмичења

Постоје и клизачка такмичења која за професионалне клизаче организују независни промотери. Ова такмичења користе правила суђења која поставља организатор такмичења. Не постоји „професионална лига”. Позната професионална такмичења у прошлости укључивала су Светско професионално првенство, Челенџ оф Чемпионс и Канадско професионално првенство.

Клизачки институт (ISI), међународна трговинска организација за клизалишта, води сопствени такмичарски и тест програм усмерен на рекреативне клизаче. Изворно са седиштем у Минесоти, организација сада ради из Даласа у Тексасу. ISI такмичења отворена су за сваког члана који је регистровао своје тестове. Постоји веома мало „квалификационих” такмичења, иако неки дистрикти одржавају Златна такмичења за освајаче првих места из те сезоне. ISI такмичења су посебно популарна у азијским земљама које немају успостављене ИСУ националне федерације. Гај Игре (Gay Games) су такође укључиле такмичења у клизању за парове истог пола и плесне парове под покровитељством ISI-ја. Друга такмичења у уметничком клизању за одрасле такође привлаче учеснике из различитих култура.

Светска ранг листа и најбољи резултати сезоне

Светска ранг листа

Главни чланак: ИСУ Светска ранг листа и најбољи резултати сезоне

Светска ранг листа (WS) клизача/пара израчунава се на основу резултата остварених у текућој и претходне две сезоне. Такмичари добијају бодове на основу њиховог коначног пласмана на такмичењу и тежине такмичења. Следећи догађаји доносе бодове:

• ИСУ првенства (Светско, Европско, Четири континента и Светско јуниорско првенство) и Зимске олимпијске игре: Најбољи резултат по бодовима по сезони, најбоља два резултата по бодовима у три сезоне.
• ИСУ Гран-при у уметничком клизању и Финале (сениори и јуниори): Најбоља два резултата по бодовима по сезони, најбоља четири резултата по бодовима у три сезоне.
• Међународна сениорска такмичења у календару: Најбоља два резултата по бодовима по сезони, најбоља четири резултата по бодовима у три сезоне.

Након Светског првенства текуће сезоне, резултати из најраније сезоне се бришу. Ново партнерство почиње са нула бодова; не постоји трансфер WS бодова уколико се спортски пар или плесни пар распадне и формира ново партнерство.

Ови рангови не одражавају нужно способности клизача. Због ограничења пријава на догађаје (не више од три из сваке земље), и различитог броја врхунских клизача у свакој земљи, клизачима из неких земаља може бити теже да се квалификују за такмичење на великим догађајима. Тако, клизач са нижим најбољим резултатом сезоне, али из земље са мало врхунских клизача, може се квалификовати за велики догађај, док клизач са много вишим резултатом сезоне, али из земље са више од три врхунска клизача, можда неће бити послат. Као резултат, могуће је да клизач који редовно остварује више оцене заврши са много нижим светским рангом.

Светска ранг листа сезоне за клизача/пар израчунава се слично укупној светској ранг листи, али се заснива искључиво на резултатима из текуће сезоне.

Најбољи резултати сезоне

Најбољи резултат сезоне (SB) клизача/пара је највиши резултат остварен током одређене сезоне. Постоји SB за комбиновани укупни резултат и појединачне резултате сегмената (кратки програм / ритам плес, слободно клизање / слободни плес). Узимају се у обзир само резултати остварени на одабраним међународним такмичењима; резултати са националних такмичења и неких међународних догађаја се занемарују. Најбољи комбиновани укупни резултат за сваког клизача или пар појављује се на листи најбољих резултата сезоне, и та листа се може користити као помоћ при одређивању учесника у следећој сезони Гран-при серије.

Клизачи и парови такође имају лични рекорд (PB), тј. највише резултате остварене током читаве своје каријере, у смислу комбинованог укупног резултата и резултата сегмената. Међутим, PB резултати нису у потпуности упоредиви ако су постигнути у различитим сезонама јер се ИСУ прописи и техничка правила модификују пре сваке нове сезоне. Могу бити наведени другачији захтеви за постизање одређеног нивоа; обавезни елементи се могу променити, а нови елементи могу бити дозвољени (на пример, два четворострука скока у кратком програму су дозвољена почев од сезоне 2010–11); и вредности бодова могу бити промењене (на пример, вредности четвороструких скокова су повећане након Олимпијских игара 2010, а другој секвенци корака се више не додељује ниво у мушкој конкуренцији). Као резултат ових варијација у техничким захтевима, ИСУ придаје већу важност најбољим резултатима сезоне, који су потпуно упоредиви унутар сваке појединачне сезоне.

Музика и одећа

Музика

За такмичарске програме, уметнички клизачи су некада били ограничени на инструменталну музику; вокали су били дозвољени само ако нису садржали текстове или речи. Почевши од сезоне 1997–98, ИСУ је одлучио да дозволи текстове или речи у музици за плес на леду. Иако правила нису била ублажена за сингл и парове, судије нису увек кажњавале кршења. На Светском првенству 2011, музика за дуги програм Флорана Амодија укључивала је речи, али недовољан број судија је гласао за одузимање бодова. У јуну 2012. године, ИСУ је изгласао да дозволи клизачима из свих дисциплина да бирају музику са речима у својим такмичарским програмима почев од сезоне 2014–15.

Клизачи могу користити професионалне музичке уреднике како би њихова музика задовољила услове. Од плесача на леду се захтева да клизају уз музику која има дефинитиван ритам. Такмичари у синглу и паровима чешће клизају према мелодији и фразирању своје музике. За слободно клизање, уметнички клизачи генерално траже музику са различитим расположењима и темпом. Избор музике за егзибиције је мање ограничен него за такмичарске програме.

Одећа

Главни чланак: Костими у уметничком клизању

Пример женских костима у уметничком клизању (Моне Чиба на такмичењу Скејт Канада 2025)

Клизачи су углавном слободни да бирају сопствену одећу, уз неколико ограничења. На такмичењима, жене могу носити хаљину, типично са одговарајућим пришивеним гаћицама. Ово правило о облачењу створено је као одговор на костим и наступ Катарине Вит на Зимским олимпијским играма 1988. године. Године 2004, правило је проширено како би женама било дозвољено да носе панталоне. Оне могу носити непрозирне хеланке или хулахопке у боји коже испод хаљина и сукњи, које могу да се протежу и прекрију њихове клизаљке. Мушкарци морају носити панталоне — није им дозвољено да носе хулахопке, иако званичници не изричу увек одузимање бодова за кршење овог правила. Упарени костими нису обавезни у спортским паровима и плесу на леду.

Такмичарски костими варирају у великој мери, од једноставних дизајна до тешко украшених или перластих костима. Клизачи ризикују одузимање бодова ако део њиховог костима падне на површину леда. Званичник може зауставити програм ако сматра да постоји опасност. Клизачи и чланови породице могу дизајнирати сопствене костиме, понекад уз помоћ свог тренера или кореографа, или се могу обратити професионалним дизајнерима. Костими могу коштати хиљаде долара ако их дизајнира врхунски израђивач костима.

Према тренутним прописима ИСУ-а, костими на такмичењима морају бити пристојни, не превише откривајући и прикладни како за кратки тако и за дуги програм. Костими не би требало да буду пренападни или егзотични по природи. Међутим, одећа може да одражава жанр изабране музике. Иако употреба тканине у боји коже значи да су костими често мање откривајући него што се може чинити, било је више покушаја да се забрани одећа која даје утисак „прекомерне голотиње” или која је на други начин неприкладна за спортско такмичење. Генерално, додаци или реквизити нису дозвољени на такмичењима. ИСУ је дозволио изузетак за оригинални плес у сезони 2007–08, али не и након тога.

Право наступа

Старосна ограничења

Да би се такмичили међународно на сениорском нивоу, клизачи морају имати најмање 17 година пре 1. јула претходне године. За учешће на јуниорским такмичењима, клизач мора имати најмање 13, али мање од 19 година пре тог датума (или 21 за мушке такмичаре у паровима и плесаче на леду оба пола). Клизач мора испунити старосни услов пре него што наступи 1. јул у њиховом месту рођења. На пример, Аделина Сотникова рођена је неколико сати након почетка 1. јула 1996. у Москви и стога није имала право наступа на Јуниорском светском првенству све до 2011, а на сениорском Светском првенству до 2013. године. Правила ИСУ-а важе за међународна такмичења. Многе државе немају старосна ограничења за домаћа такмичења која нису под покровитељством ИСУ-а; стога се неки клизачи такмиче на сениорском нивоу национално, иако немају право наступа на међународним такмичењима.

ИСУ је неколико пута мењао своја старосна правила. Пре 1990-их година, 12 година била је минимална старост за сениорска међународна такмичења. Нова правила уведена су 1996. године, захтевајући да клизачи имају најмање 15 година пре 1. јула претходне године да би се такмичили на Олимпијади, Светском, Европском првенству или Првенству четири континента. Минимална старост за сва остала сениорска међународна такмичења била је 14 година све до јула 2014, када је подигнута на 15. Старосна граница је затим подигнута на 16 година за сезону 2023–24, пре него што је повећана на 17 за сезону 2024–25, у покушају да се постепено подиже старосна граница. Тај потез уследио је након скандала у уметничком клизању на Зимским олимпијским играма 2022. у вези са допинг оптужбама Камиле Валијеве и контроверзи око њене одговорности као малолетнице.

Током сезоне 2005–06, Мао Асада из Јапана била је старосно подобна да се такмичи на финалу Гран-прија, где је освојила титулу, али јој није било дозвољено да се такмичи на Олимпијади. За Светско првенство 2008. Сједињене Државе биле су приморане да пошаљу клизачице које су освојиле 5. и 7. место на националном првенству, јер су боље пласиране клизачице биле премладе, укључујући и клизачицу којој је недостајало само 20 дана до старосног услова. ИСУ је строго примењивао правила последњих година. Међутим, америчкој клизачици у паровима Наташи Кучики било је дозвољено да се такмичи на Светском првенству 1990. године иако је била две године млађа од прописа, а америчка клизачица Тара Липински, која је имала 13 година када су уведена правила из 1996. године, задржала је право наступа на будућим такмичењима кроз „дедино правило” (grandfather clause), заједно са другим клизачима који су се већ такмичили на Светском првенству. Рупа у закону постојала је неколико година и за малолетне клизаче који су освајали медаље на јуниорским светским првенствима.

Као и у гимнастици, клизање је искусило контроверзе везане за могуће фалсификовање старости. 14. фебруара 2011. појавила су се питања око девет кинеских клизача. Асошијетед прес је открио да су датуми рођења на сајту Кинеске клизачке асоцијације сугерисали да су пет клизачица: Суеј Венђинг, Џанг Дан, Ју Сјаоју, Генг Бингва и Сју Биншу биле млађе од својих пријављених ИСУ година, док су шест мушких клизача: Хан Цунг, Џанг Хао, Јан Хан, Гао Ју, Цанг Венбо и Сју Цуожен били старији. Датуми су нестали са сајта до 15. фебруара. ИСУ је 17. фебруара саопштио да нема неслагања за Џанг Дан, Џанг Хаоа и Сју Биншу између датума рођења наведених на њиховим пасошима, обрасцима за регистрацију ИСУ-а и сајту Кинеског олимпијског комитета. Спортисти у Кини се понекад суочавају са притиском да фалсификују своје године.

Остала правила подобности

Клизачи могу да представљају земљу чији још увек нису држављани на већини такмичења, осим на Олимпијским играма које захтевају држављанство.

На већини међународних догађаја свака земља може послати од једног до највише три представника по дисциплини. Сходно томе, чак и ако клизач има висок најбољи резултат сезоне, можда неће бити послат на велике догађаје ако њихова земља има много добрих клизача у тој дисциплини. Неки клизачи су покушали да заобиђу ово тако што представљају другу државу. Као одговор, ИСУ је увео правила која забрањују клизачима међународна такмичења током одређеног временског периода. У прописима из 2010. то је било 24 месеца или више од датума последњег ИСУ првенства. У прописима из 2012, минимум је био 18 месеца за сингл и 12 месеци за парове/плесаче на леду од датума њихових последњих ИСУ првенстава (Светско, Европско, Четири континента, Јуниорско светско) и 12 месеци ако су се такмичили на неком другом међународном такмичењу. Такмичари могу чекати много дуже јер морају да добију и дозволу од своје претходне федерације. ИСУ није поставио ограничење на то колико дуго земља може да задржава клизаче.

Клизачи могу изгубити своју ИСУ подобност ако наступају у неодобреној ревији или такмичењу.

Почевши од сезоне 2010–11, уведене су минималне оцене за Светско, Европско или Првенство четири континента. У сезони 2011–12 уведене су различите минималне оцене за Гран-при серију.

Трошкови такмичара, приходи и финансирање

Уметничко клизање је скуп спорт. Ово је посебно због трошкова изнајмљивања леда и тренирања. Крајем 1980-их година, трошкови такмичарке из првих десет на првенству Сједињених Држава достигли су готово 50.000 америчких долара годишње. У октобру 2004, чланак Умеричке клизачке асоцијације проценио је годишњи трошак на 9.000–10.000 долара за претпионире (pre-juvenile), 18.000 долара за пионире (juvenile), 35.000–40.000 долара за кадете (novice), уз напомену да су јуниорски и сениорски нивои нешто скупљи. Током 2010-их, амерички сениорски национални освајачи медаља имали су трошкове у распону од пет цифара (у хиљадама долара). Швајцарски клизач Стефан Ламбјел изјавио је да су његови трошкови износили око 100.000 швајцарских франака по сезони. Трошкови светског шампиона Патрика Чена износили су 150.000 канадских долара. Године 2015. канадски Си-Би-Си (CBC) проценио је да је канадски спортски пар имао трошкове од око 100.000 канадских долара годишње.

Новчане награде су релативно мале у поређењу са другим спортовима. Клизач или клизачица који су освојили Светско првенство 2011. зарадили су 45.000 долара, што је око 1,8% до 2,5% од 1.800.000–2.400.000 долара за победнике тениских турнира УС Опен 2011. и Аустралијан Опен 2012. Пар који је освојио титулу у паровима или плесу на леду делио је 67.500 долара. Победник сениорског Гран-при финала у децембру 2011. зарадио је 25.000 долара.

Неке националне асоцијације пружају финансирање одређеним клизачима ако испуњавају одређене критеријуме. Многи клизачи узимају послове са скраћеним радним временом, а неки су покушали краудфандинг. У Немачкој се многи елитни клизачи придружују војсци како би финансирали своје клизање. У Италији се неки клизачи придружују спортским групама полицијских агенција, као што су Fiamme Azzurre Полиције за затворе (Каролина Костнер, Ана Капелини, Лука Ланоте) или Fiamme Oro Државне полиције (Федерика Фајела, Паоло Бакини). Неки такмичарски клизачи зависе од прихода са ревија. Ревије морају бити одобрене од њихове асоцијације, тј. клизачи могу изгубити своју такмичарску подобност ако учествују без дозволе. У неким случајевима, клизачи могу осетити притисак да се такмиче иако су повређени, како би им било дозвољено да наступе у ревији. Остали се могу укључити у тренирање млађих спортиста како би финансирали сопствене трошкове тренирања.

Повреде и здравствени проблеми

У неким земљама медицинско особље може споро реаговати на несреће. На Светском првенству 2000. године у Ници у Француској, клизач из парова који је повређен у паду са подршке лежао је на леду неколико минута и морао је сам да устане и сиђе са леда пре него што му је понуђена медицинска помоћ.

Повреде главе, падови и судари

Јузуру Хању се такмичи са превијеном главом након своје несреће на такмичењу Куп Кине 2014.

Такмичарски клизачи генерално не носе кациге или другу заштитну опрему. Постоји ризик од повреда главе, посебно у спортским паровима услед падова из подршки. Иако су спортски парови најугроженији, озбиљне повреде главе могу настати у свим дисциплинама, укључујући и плес на леду. Дешавало се да партнери случајно посеку једно друго сечивима клизаљки. Ово се може десити када партнери приђу преблизу једно другом током паралелних пируета вага. Неколико клизачица из парова претрпело је повреде главе/лица током овог елемента, укључујући Јелену Бережну, Татјану Тотмјањину, Џесику Дибе, Менди Вецел, Галину Мањаченко и Јелену Рјабчук.

Коментаришући падове и потресе мозга, Медисон Хабел је рекла да „Већину времена најгори падови настају на стварима које некако узимамо здраво за готово”. Упала потколенице (shin splints), повреде колена и проблеми са леђима нису неуобичајени. Оштећења кукова могу настати као резултат вежбања скокова и бачених скокова. У ретким случајевима интензиван тренинг пируета може резултовати блажим потресима мозга (Лусинда Ру).

Клизачи из различитих тимова такође су задобили повреде када много клизача вежба истовремено на леду. Мидори Ито се сударила са Летисијом Ибер на Светском првенству 1991, док су се Оксана Бајул и Тања Шевченко судариле на Олимпијади 1994, али су све наставиле такмичење. На Купу Кине 2014. године Јапанац Јузуру Хању, освајач олимпијске титуле неколико месеци раније, и Кинез Јан Хан сударили су се током загревања за слободни програм. Упркос видљивим повредама, обојица клизача су завршила такмичење. На тренинзима где је више клизача на леду, клизач чија музика свира конвенционално има првенство пролаза. Такође, парови и плесачи који клизају као јединица имају првенство над онима који клизају одвојено јер је промена курса тежа за пар.

Поремећаји у исхрани и RED–S

Грејси Голд на Првенству четири континента 2016.

Поремећаји у исхрани наводно су чести у уметничком клизању и могу довести до развоја релативног енергетског дефицита у спорту (RED-S), раније познатог као „тријада спортисткиња”. RED-S је синдром састављен од три међусобно повезана стања која могу узроковати дуготрајне болести код девојака и жена, па чак и смрт. Слика о телу и потреба да се одржи витко тело веома су уобичајен проблем у уметничком клизању; како клизачи старе, њихова тела се мењају и мења се начин на који морају да приступе спорту. Клизачице попут Грејси Голд и Ешли Вагнер суочавале су се са проблемима попут поремећаја у исхрани и депресије.

Допинг

Уметнички клизачи повремено имају позитивне допинг резултате, али то није често. У интервјуу из 1991. године, трострука олимпијска шампионка Ирина Роднина признала је да су совјетски клизачи користили допинг супстанце у припремама за такмичарску сезону, изјавивши: „Дечаци у паровима и појединачном клизању су користили дроге, али ово је било само у августу или септембру. Ово је рађено само на тренинзима, а сви су тестирани (у Совјетском Савезу) пре такмичења.”

Историја

Главни чланак: Историја уметничког клизања

Џексон Хејнс се сматра оцем модерног уметничког клизања.

Иако се људи клизају на леду вековима, уметничко клизање у свом садашњем облику настало је средином 19. века. Расправа о клизању (1772) од стране еминентног клизача, Велшанина поручника 'капетана' Роберта Џонса (око 1740–1788), прва је позната књига о уметничком клизању. Он је дизајнирао клизаљке које су се могле причврстити за ципеле завртњима кроз пете (уместо коришћења каишева), а оне су убрзо постале доступне из мануфактуре Riccard у Лондону.

Такмичења су се одржавала у „енглеском стилу” клизања, који је био укочен и формалан и веома мало је личио на модерно уметничко клизање. Без промене основних техника које су клизачи користили, могао се извести само ограничен број покрета уметничког клизања. Ово је и даље било тачно средином 19. века пре него што је побољшања донео амерички клизач Џексон Хејнс, који се сматрао „оцем модерног уметничког клизања”. Средином 1860-их, Хејнс је увео нови стил клизања, инкорпорирајући слободне и изражајне технике, који је постао познат као „међународни стил”. Иако популаран у Европи, међународни стил клизања није широко усвојен у Сједињеним Државама све до дуго након Хејнсове смрти.

Ране 1900-те

Специјалне фигуре Николаја Панина на Олимпијским играма 1908.

Међународна клизачка организација основана је 1892. године. Прво Европско првенство у уметничком клизању одржано је 1891. у Хамбургу у Немачкој (победио је Оскар Улиг), а прво Светско првенство у уметничком клизању одржано је 1896. у Санкт Петербургу у Русији (победио је Гилберт Фукс). Само мушкарци су се такмичили на раним догађајима, али 1902. године жена је по први пут ушла на Светско првенство: британска клизачица Маџ Сајерс такмичила се у мушкој конкуренцији, освојивши друго место иза Швеђанина Улриха Салхова. ИСУ је убрзо забранио женама да се такмиче против мушкараца и основао одвојено такмичење за „даме” 1906. године. Спортски парови су уведени на Светском првенству 1908. године, где су титулу освојили Ана Хиблер и Хајнрих Бургер из Немачке.

Уметничко клизање је било први зимски спорт на Олимпијади; дебитовало је на Летњим олимпијским играма 1908. у Лондону. 20. марта 1914. одржано је међународно првенство у уметничком клизању у Њу Хејвену у Конектикату. Овај догађај био је претеча и националних првенстава Сједињених Држава и Канаде. Међутим, међународна такмичења у уметничком клизању прекинута су због Првог светског рата.

У 1920-им и 1930-им годинама уметничким клизањем доминирала је Соња Хени из Норвешке. Хени је претворила такмичарски успех у уносну професионалну каријеру као филмска звезда и клизачица на турнејама, такође постављајући моду за клизачице да носе кратке сукње и беле чизме. Најбољи мушки уметнички клизачи тог периода били су Швеђанин Јилис Графстрем и Аустријанац Карл Шефер.

Након Другог светског рата

Такмичења у клизању су поново прекинута на неколико година због Другог светског рата. Након рата, док су многа европска клизалишта била у рушевинама, клизачи из Сједињених Држава и Канаде почели су да доминирају међународним такмичењима и да уводе техничке иновације у спорт. Дик Батон, олимпијски шампион 1948. и 1952. године, био је први клизач који је извео двоструки аксел и троструки луп (ритбергер), као и летећу вагу пируету.

Светско првенство у уметничком клизању није укључивало плес на леду све до 1952. године. У својим раним годинама, плесом на леду доминирали су британски клизачи, а до 1960. светску титулу је сваке године освајао британски пар, почевши од Џин Вествуд и Лоренса Демија.

Руски спортски пар Људмила Белоусова и Олег Протопопов 1968. године

15. фебруара 1961. цео амерички тим у уметничком клизању и њихови тренери погинули су у паду авиона Сабена на лету 548 у Бриселу на путу за Светско првенство у Прагу. Ова трагедија послала је амерички програм клизања у период обнове.

У међувремену, Совјетски Савез се уздигао и постао доминантна сила у овом спорту, посебно у дисциплинама спортских парова и плеса на леду. Совјетска и руска доминација у паровима почела је 1950-их и наставила се током остатка 20. века. Само пет несовјетских или руских тимова освојило је Олимпијске игре и Светска првенства од 1965. до 2010. Када су Шен Сјуе и Џао Хунгбо из Кине освојили златну медаљу на играма 2010. године, ово је био први пут од 1960. да тим под руском, совјетском или заставом Уједињеног тима (CIS) није освојио златну медаљу. Светско првенство 1967. био је последњи догађај одржан на клизалишту на отвореном.

Утицај телевизије и данашњица

Обавезне фигуре су раније чиниле до 60% резултата у појединачном клизању, што значи да су клизачи који би остварили значајну предност у фигурама могли да победе на такмичењима чак и ако су били осредњи у слободном клизању. Како је телевизијско преношење клизачких догађаја постајало важније, популарност слободног клизања се повећала јер је тај део такмичења био преношен и приказиван широј јавности, док такмичење у обавезним фигурама није. Телевизијска публика се жалила када супериорни слободни програми понекад нису резултовали освајањем златних медаља. Почевши од 1968. године, ИСУ је прогресивно смањивао тежину обавезних фигура и увео кратки програм 1973. године. Речено је да је кључно питање био континуирани неуспех Џенет Лин да постигне успех на светској сцени упркос њеним изванредним слободним програмима. На пример, остала је без места на подијуму на Светском првенству 1971. године након што је убедљиво победила у слободном саставу, што је изазвало буру и гласно негодовање публике током церемоније доделе медаља.

Са овим променама, нагласак у такмичарском уметничком клизању прешао је на повећани атлетицизам. Извођење троструких скокова током кратког програма и слободног клизања постало је важније. До 1980-их, неки клизачи су почели да вежбају четвороструке скокове. Јозеф Сабовчик из Чехословачке извео је четвороструки тулуп на Европском првенству 1986. године који је био признат на догађају, али је затим проглашен неважећим три недеље касније због додира леда слободном ногом. На Светском првенству 1988, Курт Браунинг из Канаде извео је први четвороструки тулуп који је остао ратификован. Упркос очекивањима, прошло је неколико година пре него што су квадови постали важан део мушког клизања. Године 1988. Јапанка Мидори Ито постала је прва жена која је доскочила троструки аксел, померајући атлетски и технички ниво женских програма. Вредећи само 20% до 1989. године, обавезне фигуре су елиминисане са међународних такмичења 1990. године.

Такахико Козука чека своје оцене са тренером Нобуом Сатом у простору „Кисс анд црy” (Kiss and cry).

Телевизија је допринела популарности овог спорта приказујући клизаче у простору названом „Kiss and cry” (место где се чекају оцене) након наступа. Телевизија је такође одиграла улогу у уклањању рестриктивних правила аматеризма која су некада управљала овим спортом. У мају 1990. године ИСУ је изгласао да дозволи клизачима који намеравају да клизају професионално да се врате такмичењима ИСУ-а, под условом да добију дозволу од своје националне асоцијације. Године 1995, у покушају да задржи клизаче који би иначе могли да одустану од такмичења како би учествовали на уносним професионалним догађајима, ИСУ је увео новчане награде на својим главним такмичењима, које су се финансирале приходима од продаје телевизијских права за те догађаје.

Године 1984. више од 24 милиона људи у Великој Британији гледало је плесни пар Џејн Торвил и Кристофера Дина како добијају једногласне оцене 6.0 за презентацију, једини савршени резултат у историји олимпијског клизања, што је оцењено као 8. највећи спортски тренутак у анкети у Великој Британији. 1988. године источнонемачка клизачица Катарина Вит постала је тек друга жена у историји уметничког клизања, после Норвежанке Соње Хени, која је успешно одбранила своју олимпијску титулу. Часопис Тајм назвао ју је „најлепшим лицем социјализма”. У Националној студији спорта II из 1993, коју је Асошијетед прес сматрао највећом студијом популарности гледалачких спортова у Америци, женско уметничко клизање било је други најпопуларнији гледалачки спорт у Америци, одмах иза НФЛ фудбала, међу више од 100 анкетираних спортова. Студија из 1993. показала је да су три уметничка клизача — Дороти Хамил, Пеги Флеминг и Скот Хамилтон — били међу осам најпопуларнијих спортиста у Сједињеним Државама, од преко 800 анкетираних спортиста. Скандал са Тоњом Хардинг 1994. повећао је интересовање за уметничко клизање. Прва ноћ женског такмичења у уметничком клизању на Зимским олимпијским играма 1994. постигла је виши Нилсен ТВ рејтинг од Супербоула три недеље раније и, до тада, била је најгледанији спортски телевизијски програм у САД.

Како би показали подршку, гледаоци понекад бацају разне предмете на лед након завршетка програма уметничког клизања, најчешће плишане играчке и цвеће. Званичници обесхрабрују људе да бацају цвеће које није у потпуности умотано због могућности да остаци ометају или угрозе следеће клизаче након њих.

Земље које су произвеле велики број успешних клизача укључују Русију и бивши Совјетски Савез, Сједињене Америчке Државе, Канаду, Јапан, Кину, Француску, Немачку и Италију. Иако је спорт растао у источној Азији, могућности за тренинг у јужној Азији су ограничене због недостатка клизалишта. Индија је од 2011. године имала само четири већа затворена клизалишта, али је постојао план за изградњу још десет, углавном у тржним центрима, током наредних пет година. Од 2016. године три од предвиђених десет затворених клизалишта изграђена су у центрима Neptune Magnet Mall, Atria Millennium Mall и Lulu Mall.

Четвороструко клизање је углавном нестало, док су синхронизовано клизање, појединачно клизање / парови и плес на леду порасли. Дана 6. априла 2011. Међународни олимпијски комитет званично је потврдио одобрење екипног такмичења у уметничком клизању, које је уведено на Зимским олимпијским играма 2014. Укидање обавезног плеса на леду ослободило је простор за екипно такмичење. Сваки тим се састоји од мушког и женског појединачног клизача, спортског пара и пара у плесу на леду. Највише десет тимова се може такмичити, при чему пет бива елиминисано након кратког програма. У децембру 2011. ИСУ је објавио детаље квалификационог система и такмичења.

Према речима писца Елина Кестнбаума, телевизија је помогла да уметничко клизање постане више усмерено на славне личности, при чему се клизачи високог профила третирају као забављачи и познати спортисти у другим спортовима. Она наводи да је телевизија подстакла „обичне фанове и друге чланове опште јавности да разумеју клизање кроз параболе обликоване медијима о ширим културним питањима”, укључујући анксиозност у вези са женственошћу или мужевношћу, индивидуалношћу у односу на конформизам и националистичким спортским такмичењима. Кестнбаум такође наводи да иако већину телевизијских преноса клизања производе спортска одељења телевизијских мрежа, такмичења се представљају са „више нагласка на естетске квалитете клизања — или женских клизачица — и на задовољства навијања за хероја из сопствене земље него на техничке детаље који одређују победнике”. Гледаоци који зависе од телевизијског извештавања о уметничком клизању ограничени су у свом приступу информацијама о њему као спорту јер емитери пакују недељно такмичење у неколико сати и приморани су да избегну преоптерећивање гледалаца са превише информација о техничким аспектима спорта. Новинари и научници који пишу о уметничком клизању такође имају тенденцију да се фокусирају на иста шира културна питања.

У популарној култури

Књиге

• Беле чизме (White Boots, 1951)
• Званична књига уметничког клизања (The Official Book of Figure Skating, 1998)
• Комплетна књига о уметничком клизању (The Complete Book of Figure Skating, 2002)
• Наука уметничког клизања (The Science of Figure Skating, 2018)

Филмови и серије

• На леду (On Ice)
• Лед и ватра (Blades of Glory)
• Кармен на леду (Carmen on Ice)
• Златни лед (The Cutting Edge)
• Златни лед 2 (The Cutting Edge: Going for the Gold)
• Златни лед 3 (The Cutting Edge: Chasing the Dream)
• Go Figure
• Ја, Тоња (I, Tonya)
• Замбакови леда (Ice Castles)
• Ледена принцеза (Ice Princess)
• Снежана и три стоуџа (Snow White and the Three Stooges)
• Танак лед (Thin Ice, 1937)
• Тоња и Ненси: Права прича (Tonya and Nancy: The Inside Story)
• Јури на леду (Yuri on Ice)
• Плес на леду (Dancing on Ice)
• Медалиста (Medalist, манга)

Видео-игре

• ESPN International Winter Sports 2002
• Imagine: Figure Skater
• Michelle Kwan Figure Skating
• NBC Sports Figure Skating
• Winter Sports: The Ultimate Challenge

Види још

• Историја уметничког клизања
• Међународна клизачка организација

Референце

Литература

• Evaluation of Errors in Figures, with Sections on Free Skating and Pair Skating (8th изд.). USFSA. 1976. 
• Petkevich, John Misha (1988). Figure Skating: Championship Techniques. Sports Illustrated. ISBN 0-452-26209-7. 
• Johnson, Susan A.: "And Then There Were None". Skating, март/април 1991.
• Hines, James R. (2011). Historical Dictionary of Figure Skating. Lanham, Maryland: Scarecrow Press. ISBN 978-0-8108-6859-5. Приступљено 19. јул 2024. 
• Kestnbaum, Ellyn (2003). Culture on Ice: Figure Skating and Cultural Meaning. Middletown, Connecticut: Wesleyan University Press. ISBN 0-8195-6641-1. 
• "Special Regulations & Technical Rules Single & Pair Skating and Ice Dance 2022" Архивирано 2019-01-06 на сајту Wayback Machine. Лозана, Швајцарска: Међународна клизачка организација. Јун 2022. Приступљено 26. фебруара 2023. (S&P/ID 2022).
• ISU Constitution & Regulations Архивирано 2020-12-01 на сајту Wayback Machine
• ISU Judging System Summary
• „ISU Judging Systems”. International Skating Union. Архивирано из оригинала 29. 3. 2009. г.. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Систем бодовања: IJS против 6.0 система (Америчка асоцијација за уметничко клизање)
• "Разумевање међународног система суђења" (Америчка асоцијација за уметничко клизање)

Спољашње везе

• Међународна клизачка организација (ISU)
• Биографије уметничких клизача на сајту ISU: Мушкарци / Жене / Парови / Плесни парови
• "The History of Ice and Figure Skating" Архивирано 2018-10-25 на сајту Wayback Machine на сајту ThoughtCo.com (август 2018)
• "History on Ice!" Архивирано 2013-01-23 на сајту Wayback Machine видео подкаст у продукцији Историјског друштва Минесоте (јануар 2012)
• "All You Need to Know About Figure Skating" на сајту WashingtonPost.com (1998)