Уметничко клизање

Из Википедије, слободне енциклопедије

Уметничко клизање је зимски спорт у којима инвидуалци, парови, или групе људи изводе скокове, пируете, и остале потезе на леду, често праћени музиком. Клизачи се такмиче у више нивоа, од почетника до професионалца, на националним и међународним такмичењима. Међународна клизачка организација (ISU) одређена је за такмичења и суђења на њима. Уметничко клизање спада у једно од одабраних спортова на Зимским олимпијским играма.

Главна међународна такмичења већином организује лично ISU. У то се укључује Зимске Олимпијске игре, Светско првенство у уметничком клизању, ИСУ Гран при, Европско првенство у уметничком клизању и првенство Четири континента.

Сам спорт је такође уско повезан и са шоу бизнисом. Главна такмичења укључују егзибиције у којима најбољи клизачи изводе тачке по избору, без икаквих забрана и ограничења пред публиком. Многи клизачи данас, и током каријере, као и после ње, клизају и учествују у клизачким егзибицијама и представама обично по завршетку годишње клизачке сезоне (обично у лето и пролеће).

Опрема[уреди]

Клизаљка или сличуга.

Клизаљке уметничких клизача се видно разликују од хокејашких. Осим што су много мање и једноставнијих сечива, оне на врху имају такозване “зубце toe picks или "toe rakes" које се првенствено налазе ту да би олакшали и омогућили скокове и одређене фигуре које би биле немогуће обавити без тог дела клизаљки.

Сечиво клизаљке је заобљено на врху прстију у радијусу од два метра. Данас оне су дизајниране да одржавају што већу могућу клизачку стабилност. Оштрица клизаљки је око 4mm танка. Оштрица је најважнија у читавом спорту, оштра је као жилет (да би могао да сече лед, која је нажалост највише доприносила у повреди клизача), и од ње зависи читав исход такмичења.

Клизаљке уметничких клизача су негде око инч мање тј ниже од осталих клизача у другим дисциплинама, да би могли више да контролишу рад ногу (што је веома важно у плесној дисциплини) као и да би имали више контроле у извођењу других фигура.

Клизаљке се по традицији израђују ручно од више слојева коже. Али скорашњих година, често се могу наћи и оне од синтетичких материјала са термоизолацијом које последњих година постају све више популарне међу клизачима зато што су комбинације снаге и јачине клизаљке а уједно су и тање и лакше и пружају више осећаја од кожних које су више пуцале од данашњих. Последњи дизајн у изради клизаљки доносе издигнутију пету које дозвољавају већу флексибилност и више слободе. Типична и уобичајена боја клизаљки за мушкарце је обично црна, док девојке најчешће носе беле или боје меса. (мада постоје и дуге боје, али ове су једноставно стандардне). Такође увек постоји опција навлачења чарапа преко клизаљки (што због боје костима, што због сигурације од пертли), тако да ни боја није увек нужна.

Оштрица је снажно причвршћена за ципелу шрафовима. Понекад професионални клизачи у оближњим шоповима могу наручити специјалне клизаљке направљене само за њих.

Остала опрема коју клизачи користе укључује и улошке које штите клизача од падова, ублажавајући му пад, и бол, нарочито кад учи нови скок. Још један део опреме је и штитник за клизаљке, који се ставља на оштрицу кад клизач жели да прошета (нпр. до подијума) када није на леду. Штитник штити оштрицу од прљавштине и оштећења као и пед под којим хода да га не би оштетила оштрица. Soft blade covers или soakers служе да заштите клизаљку од рђе док се клизач загрева.

Одећа за клизање обухвата хаљину и сукњу за жене. Што се тиче такмичења ови делови одеће могу бити компликовано дизајнирани и могу достићи цене од хиљаду долара што све зависи од врхунског дизајнера. За вежбу, клизачи оба пола користе гамашне или танке флексибилне панталоне. Дебеле специјалне најлонке у боји меса се такође носе у комбинацији са сукњом или хаљином због додатне топлоте и боље естетске квалитете. Женски такмичари су најчешће они који практикују те најлонке, а њихови костими откривају много мање него што се у првом утиску види. Такмичарска одећа и за мушкарце и за жене, нарочито у плесној дисциплини, су театрална и откривајућа, и упркос силним жалбама и молбама да се забрани таква одећа које дају утисак „претеране голотиње“ и да нису одговарајуће за један такав спорт, опрема је још увек таква, и за сада се на срећу уопште не прича о забрањивању.

Дисциплине[уреди]

Улрих Салков, Појединачно мушкарци (1908)

Олимпијски спорт, уметничко клизање обухвата у себи следеће дисциплине:

  • Клизање појединаца, за мушкарце и жене. Клизачи на такмичењима изводе прогаме уз музику чији су основни елементи: Скокови, Пируете, Кораци, (и Спирале за жене и спортске парове).
  • Спортски парови тим се састоји од жене и мушкарца. Пар изводи самосталне елементе као и оне специфичне само за ту дисциплину као што су throw jumps, у ком мушкарац баца партнерку високо, док се она дочека на лед изводећи скок.; Лифт, у којима се жена држи високо изнад партнерове главе и то у разним другачијим варијацијама, зависно од међусобног договора.; pair spins, у којем и партнер и партнерка изводе синхронизован спин; и спирала смрти, где мушкарац забада врх своје клизаљке у лед, док другу испружи испод партнеркиног тела, коју врти у круг око себе, што је могуће ниже леду.
  • Плесни парови, који се опет састоји из мешовитог тима мушкарац/жена. Плесни парови се веома разликују од спортских парова, првенствено по томе што се више фокусирају на компликоване кораке које се стриктно држе форме плеса и ритма музике више него на акробатске скокове, бацања и подизања. Као додатак плесној дисциплини, клизачи осим што клижу уз музику по избору, морају да изведу и compulsory dances са обавезним корацима и уз обично класичне ритмове. Упркос недостатку очигледних трикова, плесна дисциплина се сматра да је дисциплина са нај детаљнијим могућим оцењивањем укључујући у оцену и веома важне техничке елементе. Једино се у плесној дисциплини могу дозволити на такмичењима музичке нумере са вокалима.

Остале дисциплине које у себе укључују уметничко клизање:

  • Синхроно клизање, за измешане групе клизача може бити у групи од 12 до 20. У таквом такмичењу синхронизованост свих играча најважнија је, и веома одлучујућа за оцену. Заједно праве формације на леду.
  • Обавезни ликови, у којима клизач користи своје клизаљке да би цртао фигуре на леду, најчешће у облику осмице, као и сличне облике на леду. Ликови су оцењивани су по геометријској тачности кругова, као и по правилности и чистоћи окрета који се изводе, као и по томе да ли је клизач тачно поновио исту фигуру унапред предвиђени број пута. Обавезни ликови су 1990. године били обавезан део такмичења у уметничком клизању, када су укинути на европским и светским првенствима, и затим убрзо нестали и са свих осталих такмичења. Данас се обавезни ликови ретко тренирају и још мање се изводе на такмичењима. САД је последња држава која је задржала такмичење у обавезним ликовима, мада опет, последњи пут је такво такмичење одржано 1999. године.
  • Moves in the field је дисциплина која је напустила compulsory figures да би предавала исте окрете и вештине ивица у контексту да би испунили слободна извођења уместо да би изводили савршено прецизне фигуре и кругове на леду.
  • Fours, је дисциплина која обухвата два пара. У тиму постоји два мушкарца и две девојке који изводе самосталне као и плесне фигуре и елементе, који би били тачни и уједначени и који би нарано обухватали сва четири клизача.
  • Theatre on ice, познат и као „балет на леду“. Ово је форма која обухвата групу људи који клижу мање структурно а више синхронизовано и у тој дисциплини је дозвољено коришћење пропратних елемената, као и свих могућих костима.
  • Adagio skating, форма клизања коју обично виђамо у клизачким представама, где клизач изводи много спектакуларних акробатских подизања али мало или чак и нимало нема појединачних елемената које нормални такмичарски парови морају да ураде.
  • Посебни ликови (Special figures), ликови који нису били категорисани као обавезни ликови (и нису били задати на такмичењима), а такмичари су се надметали у томе ко ће да измисли и што тачније изведе оригинални лик - фигуру.
  • Акробатско клизање, такође познато и као „акробације на леду“ или „Екстремно клизање“, је комбинација циркуских тачака, техничких умећа гимнастичарских уметника, и уметничко клизање. Акробатско клизање уједињује више спортских дисциплина и временом све више постаје популарно у свету.

Скокови[уреди]

Скокови у клизању обухватају да клизач у току извођења скочи одразујући се што више од леда и муњевито се ротирајући што је више могуће у ваздуху, да би на крају што је највише могуће правилније спустио на земљу. Постоји много врста скокова, али сви се идентификују по томе што је неопходно да се клизач одбаци од леда и ротира у ваздуху.

У скоку клизачи ротирају у једном смеру, било у смеру казаљке на сату, било у смеру супротном казаљци на сату. Клизачи могу да изводе и скокове у оба смера, али то није уобичајено на такмичењима.

Постоје шест основних скокова у клизању. Деле се на две категорије:

Скокови који се почињу помоћу врха оштрице на клизаљки (помоћу шпица) су (поређани од најлакшег до најтежег):

  1. Тулуп (Toe-loop)
  2. Флип (Flip)
  3. Луц (Lutz)

Скокови који се раде уз помоћ равног дела оштрице на клизаљки

  1. Салхов (Salchow)
  2. Ритбергер (Loop)
  3. Аксел (Axel Paulsen)

Од броја ротација изведених у ваздуху током скока зависи од њих да ли ће скок бити једноструки, двоструки, троструки, или чак четвороструки. Већина врхунских клизача мушкараца изводе троструке и четвороструке скокове док врхунске клизачице изводе све троструке скокове и двоструки аксел. Само врло мали број клизачица успешно изводи троструки аксел на такмичењу.

Постоје и варијације скокова. Једна од варијација, позната и као Tano, подразумева да клизач током скока држи једну руку подигнуту високо изнад главе. Име потиче од клизача Brian Boitano, који је скочио троструки луц са једном подигнутом руком.

Постоји одређени број скокова које се не изводе као појединачан скок али се користе у комбинацијама и секвенцама скокова или корака. Неки од њих су:

  1. Ојлер (half-loop)
  2. Полу-флип (half-flip)
  3. Вали (Walley jump)
  4. Скок „шпага“ (Split jump)
  5. Кадет (Waltz jump)
  6. Аксел са унутрашње ивице (Inside axel)
  7. Аксел са доскоком на одскочну ногу (One-foot axel)


Скокови се често изводе у комбинацији скокова.

Да би се серија скокова могла назвати комбинацијом, други (и сваки следећи) скок мора да се изведе непосредним одскоком из доскока претходног скока, не сме обухватати ни кораке, ни окрете, чак ни промену ивице доскочне ноге између скокова. Серија скокова се назива секвенцом скокова, када осим основних, садржи и помоћне скокове.

Пируете[уреди]

Постоје више врста пируета, интентификују се и разликују по различитости позиције руку, ногу, и углу повијености леђа. Пируете се обављају на равном делу оштрице. Упркос популарном мишљењу, пируета се не обавља на заобљеном врху клизаљке—оне су ту првенствено само за скокове.

Пируете се могу изводити на било којој нози. За клизаче који се ротирају у смеру супротном од казаљке на сату, и пируета на левој нози обично се назива предња, док се пируета на десној нози назива задња.

Ускочена пируета је пируета која почиње скоком. Има различитих ускочених пируета - ускочена ласта, ускочена доња, прескочена доња и сл.

Пируете су обавезни елемент у свакој дисциплини клизања.

Кораци и спирале[уреди]

Секвенца корака је обавезан елемент у такмичарским програмима. У себи садржи кораке, поскоке и разне врсте окрета, који се изводе по путањи која може бити облика (приближно праве) линије, круга, или у облику латиничног слова с. Постији више врста окрета који кллизач може користити током извођења:

Спирале и њихове секвенце су такође обавезни елемент (у женском појединачном извођењу и слободном саставу спортских парова), и обухватају клизање у позама са слободном ногом подигнутом изнад висине изнад кука у позицију сличној арабески у балету, или „ваги“ у гимнастици. Спирале се изводе клизањем унапред и уназад, на обе ивице, а успешност извођења спирала највише зависи од угла оштрице под којом се клиже.. Неке спиралне секвенце обухватају и спиралу типа „Билман“, подизање ноге у страну, и остале позиције.

Такмичарски догађаји и оцењивање[уреди]

Међународна клизачка организација (ISU) је главна у организовању интернационалних аматерских клизачких такмичења. ISU је главни посматрач на светским првенствима и осталим главним клизачким догађајима као што су Зимске Олимпијске игре.

У појединачним и паровским такмичењима, такмичари морају испоштовати две рутине, такозвани „кратки програм“, у којима клизач мора испунити листу потребних елемената које се састоје од скокова, корака и окрета; и такозвани „слободни програм“ или „дугачак програм“, у којима лизач има мало више времена и избора у извођењу елемената. Такмичења плесних парова обично обухватају три фазе: то су "compulsory dances"; „оригинални плес“ по балетским ритмовима (мада није обавезно) који је по такмичењу унапред припремљен; и наравно „слободан плес“ који обухвата музику коју клизачи изаберу по сопственом слободном избору.

Систем 6.0 оцењивања[уреди]

Клизање се формално оцењивало по „техничким мерилима“ (за слободан програм), „потребни елементи“ (за кратки програм), и „презентацију“ (у оба програма). Оцене за сваки програм биле су од 0.0 до 6.0 и сваки судија ју је доносио појединачно; Судијске преференце су комбиноване да би се на крају одлучило на које место дотични такмичар стоји у сваком програму.

Код поена[уреди]

Године 2004, 2 године после скандала који је уследио на Зимским Олимпијским играма 2002, ISU је прихватио нови систем оцењивања, који је од тада прихваћен на свим главним клизачким такмичањима, укључујући и у то Зимске Олимпијске игре у Торину.

Под новим системом, техничке оцене се сабирају и награђују појединачно за сваки одклизани елемент. Такмичарски програми су постали тако конструисани да морају у себи имати одређени број елемената. Сваки елемент прво пцењује технички специјалиста који је прво идентификује. Технички специјалиста такође користи и инстант видео риплеј да би потврдио своју одлуку или је исправио; На пример: тачна позиција ноге приликом почетка скока и дочека на лед. Одлука и оцељивање сујије и техничког специјалисте зависи од успешности и прецизности датог елемента. Група од 12 судија на крају награђује или одузима поене и то од -3 поена до +3 поена.

Број и избор елемената у клизачком програму зависи од догађаја и нивоа такмичења. У сениорском интернационалном нивоу, појединци, као и парову у свој кратком програму садрже до осам техничких елемената. Јединствених осам елемената су посебно детаљно назначена за појединачне клизаче по правилу ISU број 310. Сваки клижач мора да покуша даодрадити једну комбинацију скокова, два самостална скока, три пируете, и две клизачке секвценце. Осам елемената обухвата сениорске парове у спортском клизању које обухвата два lifts, два скока, две пируете, једну секвенцу корака, и једну спиралу смрти (ISU правило бр. 313).

Слободни програм има у себи 14 елемената за парове и мушкарце, а 13 елемената за жене. Детаљи о правилима елемената прописао је ISU правилима у приручнику под бројем 320 и 321. Парови раде 4 lifts, 4 скока, и 6 пируета, кораке, или спиралу. Мушкарци раде 8 скокова, и 6 пируета као и секвенцу корака. Даме раде do 7 скокова, 6 пируета, кораке и спирале.

Скокови урађени у комбинацији су маркирани као самостални елемент, with a са основном оценом једнаком суми основне оцене за инвидуалне скокове. Мада, неке комбинације могу бити и деградиране као „секвенце“, у којем је случају основна оцена 0.8 за суму од инвидуалних скокова. Скокови и елементи сениорских такмичења и њихових основних оцена даје се за, quad toe loop (9), Троструки Аксел (7.5), троструки лутц (6), троструки flip (5.5), троструки loop (5), троструки Salchow (4.5), triple toe loop (4) и за дупли аксел (3.5).

Раније презентационалне оцене су биле замењене и подељене у пет категорија, где су називани као програмски елементи. Те компоненте су (1) клизачка вештина, (2) транзиција, (3) перфоманса, (4) кореографија, и (5) интерпретација. Детаљнији описсваке компоненте је више дато у ISU правилнику под бројем 322.2. Свака компонента је награђивана оценом од 0 до 10, са марком од 5 being која је дефинисана као „просечна“. Тих пет оцена се касније трансформишеу програмске оцене одређујући их притом фактор који зависи од тежине програма и нивоа тежине. За даме сениоре, основни фактор је 0.8 за кратки програм и 1.6 за дужи програм. Оцењивање у уметничком клизању је субјективно и зависно од судије до судије. Упркос генералном избору да један клизач изгледа „много боље“ од другог, технички је веома тешко рећи шта једног од другог клизача разликује да буде маркиран оценом од 5.5 а другог 5.75 за одређене клизачке елементе. Као и судије, тако и тренери, као и клизачи добијају више искуства са новим системом оцењивања, и придају све више пажње на тачности и прецизности извођења.

Плесни парови и њихово оцењивање је донекле исто као и код парова и појединаца, само што су код њих подељена правила везане за оцењивање. У compulsory програму, кораци су специфични и постају „елементи“ и дефинисани су за свако извођење. У compulsory програму, непостоји оцена која ће бити дата за кореографију. Уместо тога постоје оцене везане за клизачку вештину и транзицију и дели се са оценом 1.5. У оригиналном плесу постоје 5 техниких елмената. У слободном плесу, тај број се подиже на 9 техничких елемената.

Нови систем оцењивања помера уметничко клизање ближе оцењивању како имају спортови као што су роњење и гимнастика. Такође има претенцију да постане много бољи, прецизнији, и професионалнији. Мада у сваком случају, још увек се постављају питања да ли је нови систем оцењивања заиста бољи од старог. Под ISU правилима, судијске оцене су анонимне, што искључује могућност сазнања и симпатизирања једног судије за одређеног представника неке државе. Али опет, постоји притужба да технички специјалисти по мишљењу неких сада имају сувише моћи да контролишу клизачке оцене.

Остала такмичења[уреди]

Постоје такође клизачка такмичења организована за професионалне клизаче од независних промотера. Ова такмичења обухватају правила која постављају људи који су организовали такмичење. Ту не постоји „професионална лига“.

Клизачки институт (ISI), и Међународна клизачка организација, организује своја сопствена такмичења и тестове. Седиште им је оригинално у Минесоти, али се недавно преселила у Далас, у држави Тексас. ISI такмичари су слободни да се такмиче код њих али само под условом ако прође њихова тестирања. Постоји јако мало „квалификационих“ такмичења, али прво пласирани клизачи у већим такмичењима увек упадаја директно у такмичење без квалификације. ISI такмичења су посебно попурална у Азијским земљама које још нису пошеле да сарађују са ISU федерацијом и неспадају у њене чланове.

Историјат[уреди]

Док су се људи клизали већ вековима, уметничко клизање је настало тек средином 19 века. 1772. године Енглез Роберт Џоунс је био први познати клизач у уметничком клизању, али форма клизања и стил измислио је амерички клизач Џексон Хејнс (који се сматра оцем уметничког клизања) представио своје слободне и задивљујуће технике средином 1860-их. Упркос популарности у Европи, Хејнов „Интернационални стил“ није дошао до Америке све до касно после његове смрти.

Међународна клизачка организација је основана 1892. Прво европско првенство, тада само за мушкарце, је одржано 1891. а прво Светско првенство, такође тада само за мушкарце, је одржано 1896. године где је победио Гилберт Фукс. Меџ Сајерс је прва жена која се такмичила на Светском првенству 1902, такмичење је завршила као другопласирана. ИСУ је одмах после тога забранио женама такмичење против мушкараца, али је зато 1906. основао одвојено такмичење намењено женама. Такмичење спортских парова је први пут уведено 1908. на Светском првенству, где су победили Ана Хиблер и Хајнрих Бургер. Прве олимпијске игре са уметничким клизањем као стандардном дисциплином одржане се исте године.

Током 20. марта, 1914. међународно клизачко такмичење је одржано у Њу Хејвену у Конетикату. Оно је претходило каснијим националним такмичењима у САД и Канади.

Током 1920-их и 1930-их година, клизачком сценом је доминирала Соња Хени, која је развила и искористила такмичарски успех да би започела и професионалну каријеру филмске звезде и клизача на турнеји. Хени је такође дизајнирала костиме за женске клизачице уводећи кратке хаљинице и беле сличуге. Тих година у мушкој конкуренцији најбољи су били Гилис Графстрем и Карл Шефер.

Клизачка такмичења су била прекинута током Другог светског рата. После рата клизачком сценом су почели да доминирају клизачи из САДа и Канаде, које су увели неке нове техничке иновације у овај спорт. Дик Батон, олимпијски шампион 1948. и 1952, је био први клизач који је извео двоструки аксел као и троструки луп, као и тада непознату пируету flying camel.

Прво Светско првенство у дисциплини плесних парова одржало се тек 1952. У првим годинама, у плесу су убедљиво доминирали британски клизачи. Први освајачи клизачких титула у плесу били су Џин Вествуд и Лоренс Деми.

Дана 15. фебруара, 1961, цео тим уметничких клизача Сједињених Америчких Држава је погинуо у авионском удесу изнад Брисела, Белгија на путу за Светско првенство који је требало да се одржи у Прагу. Ова трагедија знатно је уназадила америчку клизачку сцену која је морала опет да се наново изграђује.

У истом тренутку, Совјетски Савез постаје доминантна сила у овом спорту, нарочито у спортским и плесним дисциплинама. На свим Зимским олимпијским играма од 1964. до данашњег дана, совјетски (касније руски) парови освајали су злато. На Олимпијским играма у Солт Лејк Сиитју 2002. Руси Јелена Бережнаја и Антон Сихарулидзе поделили су злато са канадским паром који су чинили Џејми Сејл и Давид Пелетје, чиме је прекинут низ узастопних победа Русије.

Обавезни елементи формално је обухватало 60 посто од укупне оцене у појединачној конкуренцији, што је нажалост значило да би клизачи који направе себи велико вођство на почетку такмичења могли освојити злато, чак и ако би слабије извели слободни програм. Како је телевизија почела да прати и извештава са клизачких догађаја, читаво клизање је постало више од озбиљног спорта. Почетком 1968, ИСУ почиње ригорозније да контролише телесну тежину такмичара, а 1973, уведен је први пут кратки програм. Мидори Ито је 1990. извела троструки аксел ушавши у историју као прва жена која је то успела, док је Курт Браунинг као мушкарац први извео четвороструки окрет.

Уметничко клизање је веома популаран и важан део Зимских олимпијских игара, у којима елеганција и грациозност, што учесника, а што и њихових покрета привлачи и дан данас веома велику пажњу и одушевљење огромног броја навијача. Оно што такође није изненађујуће је да је чињеница да најбољи клизачи показују исте психичке и психолошке атрибуте као и гимнастичари. Већина најбољих клизача долази баш из Русије и САД које су већ традиционално јаке у том спорту.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :