Корисник:Ananrt6418/песак
Eлектране на сагоревање отпада[уреди | уреди извор]
Електране на сагоревање отпада су постројења за управљање отпадом која сагоревају отпад за производњу електричне енергије. Ова врста електране понекад се назива и електрана за спаљивање комуналног отпада, обнављање енергије или обнову ресурса.
Савремене електране на сагоревање отпада веома се разликују од спалионица смећа које су се уобичајено користиле пре неколико деценија. За разлику од савремених, старије електране обично нису уклањале опасне или материјале које је могуће рециклирати пре сагоревања. Ове спалионице су угрожавале здравље радника фабрике и оближњих становника, а већина њих није производила струју.
На електране на сагоревање отпада одређене земље све више гледају као на потенцијалну стратегију диверзификације енергије, посебно Шведска, која је била водећа у производњи енергије од отпада током посљедњих 20 година. Типичан распон нето електричне енергије која се може произвести је око 500 до 600 kWh електричне енергије по тони спаљеног отпада. Тако ће спаљивање отприлике 2.200 тона отпада дневно произвести око 1200 MWh електричне енергије.
Начин функционисања[уреди | уреди извор]
Већина електрана на отпад сагорева чврсти комунални отпад, али неке спаљују индустријски или опасни отпад. У модерним електранама се сортира отпад пре спаљивања и коегзистира са рециклажом. Сав отпад који се сагорева јесте онај који се не може рециклирати, а није опасан.
Прво, отпад се доводи у постројење, а затим се отпад сортира како би се издвојио опасан и отпад који се може рециклирати. Отпад се затим складишти док не дође време за сагоревање. Неколико постројења користи гасификацију, али већина користи директно сагоревање јер је ефикаснија технологија. Отпад се може у котао додавати постепено или у серијама, зависно од постројења. По количини, ове електране спаљују 80 до 90 одсто отпада. Понекад је остатак пепела довољно чист да се може користити у неке сврхе, као што су сировине за производњу блокова кардана или за изградњу путева. Поред тога, метали који не горе сакупљају се са дна пећи и продају се ливницама.
Трошкови[уреди | уреди извор]
Типично постројење капацитета 400GWh производње енергије годишње кошта око 440 милиона долара. Постројења за производњу енергије из отпада могу имати значајну трошковну предност у односу на традиционалне изворе напајања, јер ове електране могу добити приход за примање отпада као алтернативу трошковима одлагања отпада на депонији, уместо плаћања трошкова горива, који може да износи чак 45 процената трошкова за производњу електричне енергије у постројењу на угаљ и 75 или више процената трошкова у постројењу са природним гасом. Национално удружење за управљање чврстим отпадом процењује да је просечна цена одлагања отпада за САД у 2002. години била 33,70 долара по тони.
Загађење[уреди | уреди извор]
Постројења за производњу енергије из отпада изазивају мање загађење ваздуха од постројења на угаљ, али више од постројења на природни гас. Прерадом отпада у биогориво ослобађа се знатно мање угљеника и метана у ваздух, него у случају труљења отпада на депонији или у језеру.[1]
Постројења за производњу енергије из отпада дизајнирана су да смање емисију штетних гасова који се отпуштају у атмосферу, као што су азотни оксиди, сумпорни оксиди и честице, и да уништавају загађиваче који су већ присутни у отпаду, користећи мере контроле загађења као што су филтери, испирачи плина и електростатички таложници. Висока температура, ефикасно сагоревање и ефикасно прочишћавање и контрола могу значајно да смање емисију штетних гасова.
Сагоревање комуналног отпада ствара веће количине емисије диоксина и фурана[2] у атмосферу у односу на емисије сагоревањем угља или природног гаса. Диоксини и фурани многи сматрају озбиљном опасношћу по здравље. Међутим, напредак у дизајну контроле емисија и врло строги нови владини прописи, као и јавно противљење спалионицама комуналног отпада, узроковали су велика смањења количине диоксина и фурана које производе постројења за производњу отпада.
Постројења за производњу енергије из отпада производе летећи пепео и доњи пепео баш као што је случај са сагоревањем угља. Укупна количина пепела произведеног од постројења за производњу отпада износи од 15 до 25% Првобитне количине отпада, а летећи пепео износи око 10% до 20% укупног пепела. Летећи пепео представља потенцијалну опасност по здравље јер пепео садржи токсичне метале попут олова, кадмијума, бакра и цинка, као и мале количине диоксина и фурана.[3] У Сједињеним Државама закон налаже да се пепео тестира на токсичност пре одлагања на депоније. Ако се утврди да је пепео опасан, он се може одлагати само на депоније које су пажљиво дизајниране тако да спрече да загађивачи у пепелу продиру у подземне воде.
Непријатни мириси могу бити проблем ако локација електране није изолована. Нека постројења складиште отпад у затворен простор под негативним притиском, што спречава да непријатни мириси изађу а ваздух извучен из складишта чисти се преко котла или филтера. Међутим, нису све електране предузеле кораке за смањење мириса, што резултује притужбама.
Питање које утиче на односе са заједницом је повећани друмски саобраћај камиона за смеће који превозе комунални отпад до постројења за отпад. Из тог разлога, већина електрана за производњу отпада налази се у индустријским областима.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ POWER (2016-07-01). „Energy from Waste: Greenhouse Gas Winner or Pollution Loser?”. POWER Magazine (на језику: енглески). Приступљено 2020-06-02.
- ^ R. Beychok, Milton (1987-01). „A data base of dioxin and furan emissions from municipal refuse incinerators”. Atmospheric Environment (1967). 21 (1): 29—36. ISSN 0004-6981. doi:10.1016/0004-6981(87)90267-8. Проверите вредност парамет(а)ра за датум:
|date=(помоћ) - ^ Chan, Chris C.Y; Kirk, Donald W (1999-01). „Behaviour of metals under the conditions of roasting MSW incinerator fly ash with chlorinating agents”. Journal of Hazardous Materials. 64 (1): 75—89. ISSN 0304-3894. doi:10.1016/s0304-3894(98)00227-1. Проверите вредност парамет(а)ра за датум:
|date=(помоћ)