Пређи на садржај

Корисник:Nemanja123321/песак

С Википедије, слободне енциклопедије
ФК Миљонариос
Пуно имеФудбалски клуб Миљонариос С.А.
НадимакMillos Embajadores (Амбасадори)
Основан29. новембар 1937.
СтадионСтадион Ел Кампин
Богота, Колумбија
Капацитет36.343 седећих места
ТренерАлберто Гамеро
ЛигаПримера А
2023.2.
Веб-сајтmillonarios.com.co

Фудбалски клуб Миљонариос, познат једноставно као Миљонариос, је колумбијски фудбалски клуб са седиштем у Боготи, који се такмичи у лиги Примера А, највећем фудбалском рангу у Колумбији.

То је један од најуспешнијих клубова у Колумбији, што га чини једним од највећих спортских клубова у Јужној Америци. Порекло тима датира из 1920-их, али је почео да се зове Лос Миљонариос 1937. године када се звао Клуб Депортиво Муниципал. Званично је основан 18. јуна 1946. као Клуб Депортиво Лос Миљонариос, а касније фудбалски клуб Миљонариос 20. априла 2011. године, када је реконструисан као акционарско друштво. Од 1938. године, тим игра своје домаће утакмице на стадиону Ел Кампин који тренутно има капацитет од 36.343 седећих места.[1]

Миљонариос је учествовао у Категорији Примера А од њеног оснивања 1948. године, као један од само три тима који су учествовали на свим турнирима, заједно са Индепендиенте Санта Фе-ом и Атлетико Насионал-ом. Миљонариос се такмичи на Класику Капиталину против ривала из домаћег града Индепендиенте Санта Фе-ом, Класико Колумбија са Атлетико Насионал-ом и Класико Ањехо против Депортиво Кали-ја и такође има јако ривалство, под именом Класико де лас Естрелас са Америком де Кали.[2]

Миљонариос је освојио своју прву домаћу титулу 1949. и убрзо након тога формирао тим познатији као „Балет Азул“, који је био референца од великог значаја целом свету током прве половине 1950-их, који су различити јужноамерички и европски стручњаци сматрали најбољим тимом на свету када су остварили велики број победа и међународних титула од великог значаја у то време.[3][4] Алфредо ди Стефано, који се сматра једним од највећих фудбалера свих времена, придружио се Миљонариосу 1949. године и играо је за тим до 1953. године. Током овог периода Миљонариос је освојим Куп Колумбије 1951. и првенство Колумбије 1951. и 1952. Међу својим трофејима, тим је освојио прво издање Малог светског првенства за клубове 1953. године, шампионат Златне свадбе против Реал Мадрида 1952. године, који је тим освојио на стадиону Сантјаго Бернабеу, и Дуело де Кампионес 1950. и 1951. Њихово учешће на овим турнирима дало је тиму надимак "амбасадор" јер је клуб представљао Колумбију на овим турнирима.

То је други најуспешнији тим у колумбијском фудбалу са 23 званичне титуле, укључујући домаћа и међународна првенства. Тим је освојим 16 шампионата у колумбијској лиги, 3 тутуле Купа Колумбије и 2 титуле колумбијског Суперкупа. Такође је освојио Мало светско првенство за клубове 1953. године, континентални шампионат Симон Боливар 1972. и последње издање Купа Мерконортеа 2001. године.[5]

Према ИФФХС-у, Миљонариос је четврти најбољи колумбијски клуб 20. века и девети најбољи колумбијски клуб 21. века. Уврштен је на листе најбољих фудбалских клубова свих времена које су сачинили главни међународни спортски медији, будући да је једини колумбијски клуб присутан на њима. По стандардима КОНМЕБОЛ-а, Миљонариос је трећи најбољи колумбијски клуб на међународним турнирима, са 396,85 бодова, и заузима 51. место на званичној ранг листи клубова Копа Либертадорес. ФИФА га је признала као један од класичних клубова света и прогласила га је првим амбасадором колумбијског фудбала.[6][7]

Историја[уреди | уреди извор]

Оснивање[уреди | уреди извор]

Године 1937. група ученика из приватне католичке школе Мајор де Сан Бартоломе, која се налази на Боливарском тргу, историјском центру Боготе, одлучила је да формира фудбалски тим са циљем да игра против тимова из других делова града. Први мечеви тима играли су се на имању Ла Мерсед у власништву колеџа, где се сада налазе колеџ Сан Бартоломе ла Мерсед и Ла Мерсед. Неко од младих играча желели су да тим назову Унион Хувентуд, док су други више желели Унион Боготана. Како је тим почео да добија популарност, мењали су два имена за сваки меч. На крају су се одлучили за Хувентуд Боготана која је била комбинација оба имена.

Колеџ Мајор де Сан Бартоломе, сматра се местом оснивања Миљонариоса.

За годину дана тим је освојио срца навијача захваљујући великим победама. У изненађујућем преокрету догађаја, сви играчи, предвођени њиховим председником Игнасиом Изкиердом, позвани су да формирају прву репрезентацију Колумбије. Тим је дебитовао у фебруару те године на Играма Централне Америке и Кариба у Панама Ситију, где је освојио бронзану медаљу. По повратку из Панаме и са тимом на ивици распада, Изкуиердо је видео прилику у предстојећем првом издању Боливарских игара које ће се одржати у Боготи. Он је окупио почетну групу играча и формирао структуруранији тим, који је поново представљао репрезентацију Колумбије. Колумбијска влада је ангажовала тренера тима Фернанда Патерностера, бившег играча аргентинске репрезентације и вицешампиона на Светском првенству у фудбалу 1930, за тренера Колумбије. Тим је такође добио подршку града примајући економску помоћ. Тада су названи Клуб Муниципал де Депортес, постајући званични тим Боготе и усвајајући званичне боје града (у то време, црно-беле) и грб (садашњи).

Упркос спортским успесима, општина је обуставила њихову економску помоћ због проблема између оснивача. Тим су затим преузели менаџери Мануел Брисењо Пардо, Антонио Хосе Варгас и бизнисмен из Сантандера Алберто Лега (који је дао 50.000 долара за ангажовање пет аргентинских играча), који су вратили стабилност тиму. Без званичне економске подршке и без боја на дресовима, менаџери су неколико пута мењали име тима: Муниципал Ла Сал (када је био под контролом студената Института Ла Сал), Муниципал Депортиво, а касније Муниципал Депортиво Индепендиенте. Међутим, штампа их је једноставно називала тимом или селекцијом Боготе.

Дана 28. јануара 1939. (сада са додатком „Индепендиенте“ у њиховом имену како би се разјаснило одвајање од Општине), тим је дебитовао са три аргентинска играча против тима Антиокије, победивши 5-4 головима Луцифера (који је постигао три гола), Карвахала и Изкјерда. Ово је био значајан тренутак за фудбал у граду, јер је то био први пут да је тим из Боготе (и из земље) играо са страним играчима. Ово је уједно била и последња година у којој је тим играо под именом Депортиво Индепендиенте. Упркос финансијским потешкоћама и унутрашњим сукобима оснивача и присталица тима, Депортиво Индепендиенте је наставио да се такмичи на разним турнирима, представљајући Боготу. Године 1946. тим се спојио са клубом Депортиво Муниципал и променио име у Клуб Депортиво Лос Миљонариос.

Настанак имена Миљонариос[уреди | уреди извор]

Године 1939. настао је надимак „Лос Миљонариос“ (Милионери) када се Висенте Луциферо сваког четвртка састајао са управним одбором тима да би преговарао о исплатама. У то време аргентински играчи нису имали годишње уговоре. Луциферо је захтевао високо обештећење не само за Аргентинце већ и за цео тим. Желео је да обезбеди да плате колумбијских играча буду у складу са платама странаца, што је довело до тога да Луис Камач Монтоја, спортски уредник листа Ел Тиемпо, оштро критикује тим због одвајања од општине. Монтоја је челницима тима дао ознаку „нови богаташи“ јер су намеравали да одржавају цео тим са свим страним играчима, што је захтевало много новца.

Монтоја је изјавио: "Аргентинци су веома захтевни; они ће наплатити тај и тај износ. Ово је клуб милионера." Тако је настао надимак који ће постати његово дефинитивно име јер су тим почели да познају и називају више надимком „Лос Миљонариос“ него правим именом. Године 1932, седам година раније, аргентински клуб Ривер Плејт је већ усвојио исти надимак за велике потписе играча у то време.

Дана 13. августа 1939. године, на састанку у кафићу „Ел Гато Негро”, тим је званично усвојио назив „Лос Миљонариос” као део поновног покретања и поновног оснивања клуба. На тај датум су савладали Депортиво Баранкиљу са 6-0 головима Луиса Тимона (1-0 у 5-0), Мартинеза, Руиза Дијаза, Запате и аутоголом Лопеза. Током ове утакмице, дебитовали су у својој садашњем плавом дресу са сивим чарапама, копираним од аргентинског тима Тигре, који је недавно красио насловницу часописа Ел Графико и био тим за који је навијао Фернандо Патерностер. Ова униформа је остала иста, са једином променом коју је предложио лидер Мануел Брисењо Пардо за следећу утакмицу. Састојао се од промене шортсова у беле, а чарапа у плаве и дефинитивног успостављања као службене униформе тима, која је годинама касније додатно консолидована бојама које је користио Индепендиенте Санта Фе.

Први тим који се звао Миљонариос чинили су: Карлос Алварез, Антенор Родригез (капитен), Игнасио Изкијердо, Алфредо Куецо, Алфонсо Пиједраита, Оскар Сабрански, Висенте Луциферо, Антонио Руиз Дијаз, Хосе Антонио Тимон и Антонио Мартинез.

Од свог оснивања, Миљонариос је постао један од најважнијих тимова Колумбије освајањем титула на турнирима аматерске лиге, међународним утакмицама и разним турнејама широм земље, постижући добре резултате. Тиме је постао велики фаворит за титулу од тренутка када је почело прво колумбијско првенство у професионалном фудбалу 1948. године.

Након што је структуриран и оставио иза себе своју прошлост као тим изабраног града, Миљонариос је ушао у А.Д.Б. (Спортско удружење Боготе) 1940. године, који је био другоразредни турнир у фудбалској лиги Кундинамарка. Исте године освојили су титулу и попели се у прву лигу, у којој су учествовалу од 1941. до 1945. године, освојивши четири титуле (1941, 1943, 1944, 1945).[8]

Балет Азул[уреди | уреди извор]

Миљонариос је имао велику корист од велоког штрајка играча у аргентинској лиги 1948. године, што је изазвало велики долазак аргентинских играча у Колумбију. Следеће године Миљонариос је освојио своју прву лигашку титулу.

Најуспешнији период за клуб био је током раних 1950-их због значајног присуства аргентинаца. Током овог периода екипа је била позната као Плави балет, у којој су били сјајни играчи као што су: Ди Стефано, Адолфо Педернер-а, Нестор Росим-а, Хулио Кози-а, Антонио Баез-а, Уго Рејес-а, Реиналдо Мурин-а и других. Захваљујући сјајном фудбалу који су ови играчи показали на терену, Миљонариос је од стране неколико медија у Јужној Америци и Европи проглашен за најбољи тим на свету раних 1950-их. У марту 1952, Миљонариос је отпутовао у Шпанију и победио Реал Мадрид са 4-2 на Сантјагу Бернабеу. Освојили су три узастопне титуле од 1951. до 1953. године и освојили су Куп Колумбије 1952. године.

Године 1951. ФИФА је суспендовала Колумбију због регрутовања међународних играча без пасоша; тимови су били приморани да врате све играче из иностранства који су учествовали на турниру нерегуларним путем. Овај едик је означио одлазак Ди Стефану у фебруару 1953. године, примајући понуде Барселоне и Реал Мадрида, који су дошли да дају понуду за играча.[9] Репрезентацији Колумбије је такође забрањено учешће на Светском првенству 1954. године из истог разлога.

Мало светско првенство за клубове[уреди | уреди извор]

Године 1952. група венецуеланских спортских предузетника основала је Мало светско првенсто за клубове, пријатељско такмичење које је окупило водеће европске и јужноамеричке тимове. Миљонариос је позван да учествује у издањима из 1952. и 1953. године. У свом првом наступу, тим је завршио са седам бодова, иза Реал Мадрида (два пута нерешено 1-1) и бразилског Ботафога (4-4 и пораз 0-2). Турнир се играо по шеми од два кола. Учествовао је и домаћин турнира Ле Сале из Венецуеле (победе Миљонариос 4-1 и 5-1).

У свом учешћу 1953. године, тим је освојио титулу без пораза са 11 бодова, изнад аргентинског Ривер Плејта (5-1 победа и 1-1 нерешено), Рапида из Беча (победе 2-1 и 4-0) и шпанског Еспањола (6-0 и 4-0). Неки сматрају да је овај пријатељски турнир претходник Интерконтиненталног купа, сада као ФИФА Светско клупско првенство, али не и његов еквивалент.

Крај Балет Азул-а[уреди | уреди извор]

Након титуле 1953. године, учинак тима је у домаћем првенству опао јер су били приморани да продају своје стране играче и користе углавном младе играче. Ово је кулминирало последњим местом у сезони 1957, иако је следеће сезоне Миљонариос завршио на другом месту иза ривала Санта Фе-а за само један бод.[10] Миљонариос је освојио своју пету лигашку титулу 1959. године, отворивши пут другој златној ери 1960-их, где су освојили четири титуле заредом од 1961. до 1964. године. У 1970-им, тим је освојио титулу 1972. и 1978. године и били су другопласирани 1973. и 1975. затим трећи 1974, 1976. и 1977. године.

Миљонариос је током деценије 1980-их освојио још две титуле 1987. и 1988. године, са звездама као што су Арнолдо Игуаран, Марио Ванемерак и Карлос Естрада. Титула из 1988. била је последња титула коју је клуб освојио пре 23-годишње суше трофеја.

Суша трофеја (1990-1999)[уреди | уреди извор]

Ово је била једина деценија у којој Миљонариос није освојио ниједну домаћу или међународну титулу, али је два пута завршио на другом месту у лиги. Били су веома близу освајања 1994. године, али им ју је Атлетико Насионал отео на бонус поене пошто су оба тима победила у мечу последњег кола. У сезони 1995-96, Миљонариос је такође био поражен до титуле са бонус поенима, обог пута од Депортиво Кали-ја. Тим такође имао добру сезону 1999. године. Иако су завршили ван првих десет у Апертури, у Финализациону, сакупили су 42 бода и били непоражени током регуларне сезоне, а поставили су рекорд од 29 мечева без пораза, али су изгубили у плеј-офу и нису успели да се пласирају у финале. Атлетико Насионал је освојио титулу.

Почетак новог века (2000-2009)[уреди | уреди извор]

Године 2001, Миљонариос је освојио Куп Мерконортеа, победивши мексичку Некаксу у полуфиналу на путу до финала, где су победили еквадорски тим Емелек са пенала, након што су обе утакмице завршене нерешено. Миљонариос је додатно напредовао када је бивши помоћни тренер Манчестер Сити-ја Хуан Карлос Осорио именован за новог тренера у јулу 2006. године, заменивши Мигела Принса, који је довео клуб до шестог места у Апертури. Осорио је предводио клуб у плеј-оф за финализацију и био је на вод од пласмана у финала плеј-офа. Клуб је завршио на петим месту на укупној табели, чиме се клуб поново квалификовао за Копа Судамерикану, док је финанскијска ситуација тима такође имала значајан опоравак.

У јулу 2007, Осорио је напустио Миљонариос да би водио америчку екупу Чикаго Фајр, а заменио га је Мартин Ласарте; након кратког, али веома неуспешног периода са Ласартеом, Миљонариос је затим ангажовао аргентинца Марија Ванемерака као свог новог тренера.[11] Под Ванемераком, Миљонариос је поново почео да блиста, посебно на Копа Судамерикани 2007. Иако су се једва прошли групну фазу, где су једва савладали перуански клуб Коронел Болоњези на пенале, елиминисали су неколико моћних тимва, укључујући победу над Атлетико Насионалом 3-2, а затим су избацили и бразилског шампиона Сао Пауло са 3-0 у четрвртфиналу. Миљонариос је на крају елиминисан од мексичког Клуба Америке 5-2. Клуб је имао мање импресиван учинак у Финализациону 2007, завршивши на једанаестом месту на табели.

Након што Миљонариос није успео да се квалификује за плеј-оф у Апертуру 2008, Ванемерак је отпуштен. Заменио га је Оскар Кинтабани, који је са Насионал-ом освајао титуле првака.[12] У својој првој сезони, Финализацион 2008, клуб је био на другом месту због гол разлике. Међутим у Апертуру 2009. клуб је завршио на петнаестом месту након веома лоше сезоне, а Кинтабани је убрзо напустио клуб. Резултати се нису значајно побољшали, а клуб је пропустио плеј-оф у Финализацији 2009. и оба турнира 2010. године.

Крај суше трофеја (2010-2019)[уреди | уреди извор]

Мучен финанскијским проблемима, без великих титула и последњој деценији, као и због неуспеха да се квалификује у плеј-оф последњих седам сезона, клуб је покренуо процес банкрота који је довео до тога да га купи друштво састављено од 4.000 навијача Миљонариоса и тако спасио клуб од банкрота. Овај покрет је такође значио промену у стилу игре која је почела ангажовањем венецуеланског тренера Ричарда Паез-а.

Паез је довео клуб до шестог места у Апертури 2011. и полуфинала плеј-офа. Финализација 2011. била је још боља, клуб је завршио на четвртом месту у лиги, и требало је да се квалификује и финале после победе од 3-0 над Јуниором у првом мечу полуфинала, али Јуниор се вратио код куће и стиго недостатак после првог меча и после пенала су елиминисали Миљонариос.

Ипак, навијачи Миљонариоса нису остали без ичега за славље, пошто је клуб освојио Куп Колумбије 2011. године сјајним низом победа који је укључивао и прво место у својој групи, победу над Депортес Толимом у четвртфиналу, а затим и победом против Јуниора у полуфиналу, пре него што је победио обе утакмице против Бојаке Чико у финалу, изборивши место на Копа Судамерикани 2012, а такође је окончао 23-годишњу сушу трофеја.

У јуну 2012. је потврђено да ће Ернан Торес бити нови тренер након лоше сезоне у Апертури у којој је клуб пропустио плеј-оф. У Копа Судамерикани, тим је био веома успешан, стигао је до полуфинала након што је елиминисао бразилске клубове Палмеирас и Гремио, при чему је Миљонариос изгубио прве мечеве оба пута. На крају су елиминисани од аргентинског Тигре-а. Ово је дошло као олакшање након срамног пораза од Реал Мадрида резултатом 8-0 у пријатељском мечу у септембру у част Алфреда Ди Стефана.

Екипа Миљонариос-а пред прву утакмицу Финализације 2017 против Санта Фе-а.

Упркос елиминацији у Копа Судамерикане и тешког пораза од Реал Мадрида, тим је имао сјајан учинак у Финализациону 2012, квалификовавши се у плеј-оф као најбољи тим у сезони. Након веома тешке серије мечева, екипа је плеј-оф завршила са десет бодова. У финалу су играли против Индепендиенте Медељина. Прва утакмица је одиграна на стадиону Атанасио Хирардот у Медељину и завршена је резултатом 0-0. Реванш је одигран у Боготи који се завршио резултатом 1-1, што је довело до пенала, где је голман Луис Делгадо успео да одбрани пенал и победи резултатом 5-4. Миљонариос је тако освоји своју прву лигашку титулу после 24 године.

Као шампион Финализације 2012, Миљонариос се квалификовао у групну фазу Копа Либертадорес-а 2013, где је имао лош учинак. Завршили су последњи у групи, са само једном победом и пет пораза.[13]

На Финализациону 2017, Миљонариос је освојио своју петнаесту лигашку титулу након што је победио Санта Фе у финалу укупним резултатом 3-2. После тог шампионата одмах је уследила њихова прва титула у Суперлиги Колумбије, победивши Атлетико Насионал у две утакмице. Тренер који је освојио обе титуле са Миљонариос-ом био је Мигел Анхел Русо.

Ера Алберта Гамера (2020 - данас)[уреди | уреди извор]

Након лигашке сезоне 2019. у којој су Миљонариос били на врху табеле прве фазе Апертуре, али су на крају пропустили финални серију и касније се нису квалификовали за полуфинале Финализације, тренер Хорхе Луис Пинто је дао оставку и заменио га је бивши играч Алберто Гамеро за сезону 2020.[14] Прва сезона Миљонариоса под Гамером није донела очекиване резултате, пошто тим није успео да се пласира у плеј-оф лиге и морао је да победи на турниру у којем су учествовале елиминисане екипе да би добио шансу да се квалификује за Копа Судамерикану 2021. Иако су успели да освоје утешни турнир, пропустили су квалификације за Копа Судамерикану након што су изгубили и плеј-офу од Депортиво Кали-ја.[15]

У 2021, ствари за Гамера и Миљонариос су се значајно побољшале упркос томе што нису могли да освоје титулу. У Апертури 2021. године, Миљонариос је победио Америку де Кали и Јуниора на путу до финала, где их је победио Депортес Толима, а на Финализациону су заузели друго место у својој полуфиналној групи, поново иза Депортес Толиме.[16] Миљонариоси нису успели да се квалификују у финале оба турнира у сезони упркос томе што су били велики фаворити, те године су освојили своју прву титулу са Гамером, победивши Јуниор у финалу Купа Колумбије.[17]

Миљонариос-ова шеснаеста лигашка титула стигла је на Апертури 2023, пласиравши се на друго место у првој фази са 38 бодова у 20 мечева. У финалу су играли против Атлетико Насионал-а и победили су после пенал серије 3-2.[18]

Ривали[уреди | уреди извор]

Миљонариос је створио многа ривалства са неколико тимова из лиге, посебно са локалним ривалом Индепендиенте Санта Фе-ом. Овај дерби се популарно зове Ел Класико Капиталино. То је једини локални дерби који се играо сваке сезоне од почетка колумбијског професионалног фудбала 1948. године. Миљонариос је 16. септембра 2007. остварио своју 100 победу у дербију против Санта Фе-а. Тај меч је завршен резултатом 1-0. Тренутно Миљонариос има 125 победа у дербију наспрам 90 за Санта Фе.

Од марта 2015. до марта 2017. године, Миљонариос је одржавао низ од девет мечева без пораза од Санта Фе-а, са три ремија и шест победа. Најистакнутији је био у Апертури 2015, када је Миљонариос елиминисао Санта Фе из плеј-офа резултатом 3-1. Голове су дали: Роман Торес, Фернандо Урибе и Рафаел Робајо.

Миљонариос такође има јак ривалитет са другим тимовима као што су: Атлетико Насионал, Америка де Кали и Депортиво де Кали. Ривалство са Атлетиком Насионал-ом се понекад назива и најважнијом утакмицом у колумбијском фудбалу, с обзиром да су оба клуба најтрофејнија у земљи.[19]

Повезани тимови[уреди | уреди извор]

  • Милонарио дел Римак:[20][21] Клуб је основан у децембру 1957. након турнеје Миљонариоса у земљама Инка. Тренутно се такмичи у трећој дивизији Римца, (четрврта лига Перу-а). До последњег званичног зближавања ова два клуба дошло је 1976. године.

Братски клубови[уреди | уреди извор]

  • Ривер Плејт:[22] У аматерском фудбалском добу колумбијског фудбала, тада познат као Депортиво Муниципал, почео је да доводи аргентинске фудбалере, па су добили надимак "Милионери". Убрзо након тога, директиве су одличуле да тај надимак узми као званично име клуба. Миљонариос је наставио да у великој мери купује играче Ривер Плејт-а, тако да је однос између клубова постао рекурентан. Неки од значајнијих трансфера играча су: Нестор Роси (из Ривера и Миљонариос) и Хуан Гилберто Гунес (из Миљонариос-а у Ривер).
  • Реал Мадрид:[23] Историја између два клуба огледа се у 7 пријатељских утакмица у којима су се сусрели. Миљонариос је победио три меча, а три су била нерешена. Миљонариос је постао познат као једини клуб који је победио златни генерацију Реал Мадрид-а. Поред тога, између ова два клуба десио се и трансфер Алфреда ди Стефана, једног од најбољих играча у историји светског фудбала.

Играчи[уреди | уреди извор]

Фебруар 2024. године.[24]

Бр. Позиција Играч
1 Колумбија Г Камило Ромеро
3 Колумбија О Омар Бертел
4 Костарика О Хуан Пабло Варгас
5 Колумбија С Лери Васкез
6 Колумбија О Оскар Ванегас
7 Колумбија Н Јубер Куинонес
8 Колумбија С Даниел Гирардо
9 Колумбија Н Хуан Карвахал
10 Колумбија С Даниел Катано
11 Колумбија Н Бекам Кастро
12 Колумбија Г Диего Новоа
14 Колумбија С Давид Силва (капитен)
16 Колумбија Н Једер Валенсија
17 Колумбија О Хорхе Ариас
18 Колумбија С Даниел Руиз
20 Колумбија О Дановус Бангуеро
21 Колумбија С Хуан Карлос Переира
Бр. Позиција Играч
22 Венецуела О Делвин Алфонзо
23 Колумбија Н Леандро Кастро
24 Колумбија С Девар Викторија
25 Колумбија Н Луис Паредес
26 Колумбија О Андрес Линас
28 Колумбија О Стивен Вега
29 Колумбија О Алекс Морено
30 Колумбија О Рикардо Росалес
31 Колумбија Г Алваро Монтеро
32 Аргентина Н Сантјаго Гордана
33 Колумбија С Николас Аревало
34 Колумбија О Сандер Наваро
35 Колумбија Н Рамиро Брокеро
36 Колумбија О Самуел Асприља
42 Колумбија Н Хон Лагарча
Колумбија Н Емерсон Родригез

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Meân, Lindsey J. (2010), Making Masculinity and Framing Femininity: FIFA, Soccer, and World Cup Web Sites, SAGE Publications, Inc., стр. 65—86, Приступљено 2024-05-20 
  2. ^ Sofronie-Stokkermans, Viorica; Stokkermans, Karel (1999), Modeling interaction by sheaves and geometric logic, Springer Berlin Heidelberg, стр. 512—523, ISBN 978-3-540-66412-3, Приступљено 2024-05-20 
  3. ^ Otero-Blanco, Ángel (2014-06-27). „La historia de un fecundo error:El club Dumasde Arturo Pérez-Reverte”. Bulletin of Spanish Studies. 91 (8): 1189—1205. ISSN 1475-3820. doi:10.1080/14753820.2014.920657. 
  4. ^ Heiblum, Alan (2018-05-13). „Sobre el cielo y el azul, del cielo azul”. Protrepsis (14): 211—213. ISSN 2007-9273. doi:10.32870/prot.i14.181. Проверите вредност параметра |doi= (помоћ). 
  5. ^ Forte, Juan C.; Geisler, Doug; Ostrov, Pablo G.; Piatti, Andrés E.; Gieren, Wolfgang (2001-04). „The Globular Cluster System of the Low-Luminosity Elliptical Galaxy NGC 1427”. The Astronomical Journal. 121 (4): 1992—2002. ISSN 0004-6256. doi:10.1086/319954.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  6. ^ September-October 1960, Routledge, 2013-12-19, стр. 179—187, ISBN 978-1-315-82880-0, Приступљено 2024-05-20 
  7. ^ Valencia Sánchez, Wilder Geovanny; Echavarria, Adrian Devanny Guerra (2022-07-30). „Análisis de las acciones ofensivas que resultaron en goles en la copa Conmebol Libertadores de Fútbol Sala Uruguay 2021 (Analysis of offensive actions that resulted in goals in the Conmebol Libertadores Futsal Cup, Uruguay 2021)”. Retos. 46: 501—510. ISSN 1988-2041. doi:10.47197/retos.v46.93543. 
  8. ^ Dredge, L A; McMartin, I (2007). Geochemical reanalysis of archived till samples from northernmost Manitoba (Извештај). Natural Resources Canada/CMSS/Information Management. 
  9. ^ „From Facebook”. Nursing Standard. 30 (12): 31—31. 2015-11-18. ISSN 0029-6570. doi:10.7748/ns.30.12.31.s42. 
  10. ^ „Japan Times Weekly, Volume 05, Issue 10 - 1940-03-07”. Manchuria Daily News Online. Приступљено 2024-05-20. 
  11. ^ Gris González, Juan Carlos (2023-08-01). „La renuncia a la celebración del contrato y el desistimiento del procedimiento de adjudicación por la Administración: jurisprudencia y doctrina”. Cuadernos de Derecho Local. ISSN 2695-6101. doi:10.61521/cuadernosderecholocal.40.700. 
  12. ^ EL CLÁSICO ENTRE SANTAFÉ Y MILLONARIOS, Ediciones USTA, 2017-04-17, стр. 143—148, Приступљено 2024-05-20 
  13. ^ Acosta, Juan Ignacio (2020-12-22). „Facebook Watch: usos y apropiaciones de la plataforma”. Tram[p]as de la comunicación y la cultura (85): e045. ISSN 2314-274X. doi:10.24215/2314274xe045. 
  14. ^ Gómez-Gamero, María E. (2019-01-05). „Las habilidades blandas competencias para el nuevo milenio”. DIVULGARE Boletín Científico de la Escuela Superior de Actopan. 6 (11). ISSN 2395-8596. doi:10.29057/esa.v6i11.3760. 
  15. ^ Acuto, Félix A. (2021-11-11). „Praxis e interculturalidad en la arqueología indígena sudamericana”. Anuario de Arqueología. 13 (13): 29—39. ISSN 2684-0138. doi:10.35305/aa.v13i13.73. 
  16. ^ „EL COMPONENTE PECUARIO EN FINCAS CAMPESINAS DE LA ECORREGIÓN CAFETERA DEL DEPARTAMENTO DEL TOLIMA (COLOMBIA)”. Luna Azul (32). 2011-03-06. ISSN 1909-2474. doi:10.17151/luaz.2011.32.3. 
  17. ^ Cruz Junior, Gilson; Fermino, Antonio Luis; Pires, Giovani De Lorenzi (2015-07). „O Brasil na Copa, a Copa no Brasil: notas sobre o agendamento midiático da Copa de 2014 no Blog do Juca”. Revista Brasileira de Ciências do Esporte. 37 (3): 251—257. ISSN 0101-3289. doi:10.1016/j.rbce.2015.07.001.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  18. ^ Gaviria Cuartas, César Augusto (2018-04-23). „Atlético Nacional-Millonarios. Comunicación emotiva y localismo en el discurso del diario El Colombiano”. Question. 1 (58): 048. ISSN 1669-6581. doi:10.24215/16696581e048. 
  19. ^ Calixto Rodríguez, Luis Carlos (2019-09-04). „¿Cuál es el costo fiscal de la dualidad en el sistema pensional colombiano?”. Revista de Economía del Rosario. 22 (2): 82. ISSN 2145-454X. doi:10.12804/revistas.urosario.edu.co/economia/a.8145. 
  20. ^ Peruana de Derecho Internacional, Sociedad (2020-04-22). „HOMENAJE AL EMBAJADOR JAVIER PÉREZ DE CUÉLLAR. CIEN AÑOS AL SERVICIO DEL PERÚ Y DE LA JUSTICIA”. Revista Peruana de Derecho Internacional: 219—227. ISSN 2663-0222. doi:10.38180/rpdi.v0i0.100. 
  21. ^ Mauro, Diego (2016-12-03). „La "buena prensa" frente a la cultura de masas: cine, deportes y publicidad en el catolicismo (Rosario y Santa Fe, 1900-1960)”. Anuario de la Escuela de Historia (28): 69—90. ISSN 1853-8835. doi:10.35305/aeh.v0i28.188. 
  22. ^ Montenegro Bonilla, Joe (2014-06-27). „Film and Literature: A History of Sibling Rivalry”. LETRAS (55): 129—145. ISSN 2215-4094. doi:10.15359/rl.1-55.7. 
  23. ^ Gomez, Viktor Naqill (2020-12-23). „Lengua y territorio Relación estratégica para la revitalización del mapuzugun”. Caracol (20): 134—165. ISSN 2317-9651. doi:10.11606/issn.2317-9651.i20p134-165. 
  24. ^ López García, Rubén Darío; Pérez Sánchez, Luis Eduardo; Betancourth Ospina, Carlos Ariel (2020). Capítulo 13. El clásico entre Santafé y Millonarios. Universidad Santo Tomás. 

Види још[уреди | уреди извор]

Спољaшње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Nemanja123321/песак&oldid=27797753”