Корисник:Petronije/Досељавања становништва на Златибор
На Златибору је веома често долазило до помјерања становништва. Има мало најстаријих породица, јер су многе изумрле или су се одселиле у друге крајеве. Ипак, неке од најстаријих златиборских породица данас су: Шишовићи, Џамбићи, Спасенићи и Нинчићи у Чајетини; Бонџулићи, Лучићи, Милосављевићи и Костадиновићи у Шљивовици; Дабићи у Алином Потоку; Ђоковићи, Павловићи, Спасенићи и Радовићи у Сирогојну; Дацовићи у Љубишу; Браловићи у Негбини; Селаковићи у Драглици; Крсмановићи, Шарчевићи и Остојићи у Мокрој Гори; Јанковићи и Радоњићи у Кремнима; и Дидановићи у Стублу (њихови преци су били чивчије легендарног манастира Јање у Увцу).
Досељавања на Златибор су трајала кроз читаву његову прошлост. У XVII и XVIII стољећу, на територију бившег Златиборског среза (постојао је до 1947-ме године, а обухватао је општине Бијелу Ријеку, Јасеново, Негбину, Драглицу, Доброселицу, Јабланицу, Семегњево, Шљивовицу, Мокру Гору, Кремна, Чајетину, Криву Ријеку, Рожанство, Сирогојно, Гостиље и Љубиш) долазе сљедеће породице: Јаћимовићи (или Аћимовићи; од њих воде поријекло Дедићи, Зрњевићи и Жиловићи), Кутлешићи и Весовићи из Бистрице у Чајетину и њену околину; Шућуровићи из Пиве у Шљивовицу; Кнежевићи, Марјановићи и Јечменице из Црне Горе у Доброселицу; Бакићи и Радовићи из Мораче у Јабланицу; Рајовићи из Роваца у Јабланицу; Јанковићи из Вранеша у Јабланицу; Пековићи, Благојевићи, Божовићи, Пишчевићи и Костићи (од којих потичу Делићи у Шљивовици) из Пиве у Семегњево; Златићи из Никшића у Криву Ријеку; Радибратовићи, Вилотијевићи, Јосиповићи и Мијајиловићи од Дурмитора у Рожанство; Вирићи из Нове Вароши у Криву Ријеку; Ивановићи из Дробњака у Криву Ријеку; Ристановићи из Колашина у Рожанство; Лазовићи из Брезне у Рожанство; Туцовићи из Херцеговине у Гостиље; Радуловићи из Бабина у Гостиље; Смиљанићи (данас их има и у Алином Потоку, Чајетини и Јасенову) из села Которе (на Косову) у Љубиш; Јоксимовићи из Вранеша у Љубиш; Митровићи из Пиве у Гостиље; Жунићи из Хаса код Берана у Бијелу Ријеку (има их и у Кривој Ријеци и Љубишу); Џелебџићи из Пиве у Бијелу Ријеку; Виторовићи из Пљеваља у Бијелу Ријеку; Џамбасовићи, Думањићи, Костићи, Милинковићи и Поповићи из Дробњака у Бијелу Ријеку; Ћировићи из Куча у Негбину; Ђенићи, Илићи и Перишићи из Дробњака у Негбину; Кузељи из Божетића код Нове Вароши у Негбину; Богдановићи и Тимотијевићи из Босне у Мокру Гору; Селаковићи из Куча у Кремна (нису у сродству са Селаковићима из Драглице); Тарабићи (чувена видовњачка породица) са Таре у Кремна (од старине су из Херцеговине); Милосављевићи из манастира Мораче у Кремна; Богосављевићи и Курлагићи из Гацког у Кремна; Панићи из Лијевна (Ливна) у Кремна; Поповићи из Гоња код Сјенице у Кућане; Гојгићи из Матаруга код Пљеваља у Кућане; Мутавџићи из Радојине у Драглицу; Шуљагићи-Шишаковићи (чувена хајдучка фамилија) из Босне у Драглицу; Јовановићи из Бистрице у Драглицу; Кутлешићи (или Кутлашићи) из Кутловца код Прибоја у Драглицу; Јанковићи из Дробњака у Драглицу; и Грујичићи из Скржути у Драглицу. Ово су била појединачна досељавања, гдје су се доселиле само једна до двије породице назначених фамилија, или чак и само један појединац који је овдје основао породицу.
Поред тих појединачних, било је и неколико масовних миграција ка Златибору, тј. када су читаве фамилије напуштале своја вијековна огњишта и долазиле у овај крај. Први већи талас таквог масовног мигрирања на Златибор догодио се након 1791-ве године. Те године је закључен Свиштовски мир са Турском, који је донио већу безбиједност и појачано трговање са Аустроугарском, па су тако многе породице увидјеле бољи живот овдје, долазећи са сиромашних херцеговачких и црногорских брда. Тада су се селили и досељавали Јеремићи, Мишовићи и Ђоковићи из Бијеле Ријеке (воде поријекло из Бабина), Радмиловићи из Трудова, Ћирковићи из Бабина, Раковићи из Шума код Пљеваља, Никићи из Србиња (Фоче), Рњаковићи из Звијераца код Нове Вароши и Бисићи из Брезне, сви у Чајетину и њену околину; у Доброселицу дошли су Гравовићи и Јовановићи из Граовина у Црној Гори; Алин Поток су населили Чумићи са Златара и Терзићи са Катића подно Мучња; Ћалдовићи из Сјенице и Тошићи, Јанковићи и Михаиловићи из Штиткове насељавају се у Сирогојно; Рожанство бива богатије за Мићиће из Мораче; Гостиље за Вуксановиће и Симовиће из Пљеваља; а Љубиш за Кукањце из Кукоња код Пријепоља, Обрадовиће и Сузовиће из Радојине и Ршумовиће из Негбине, који су потомци Кузеља. У Јасеново пристижу Зекавице са Златара; а у Негбину Пауновићи и Недићи из Гоња код Сјенице; док Мокра Гора добија Јањиће из Будимлије, Чанчаревиће, Ракиће и Бијелиће из Никшића и Татиће из Гацког. Шљивовица се обогаћује Шкодрићима из Пљеваља; а Кремна Врачарићима из Пиве и Бешлићима из Невесиња.
Када је у Првом српском устанку ослобођен овај крај од турске власти, падом Ужица 1807-ме године, наилази други велики талас досељеника. Карађорђе, тадашња глава Србије, и Правитељствујушчи совјет, његова влада, наређују да се избјеглицама помаже и да им се двери новоослобођене србијанске државе широм отворе. Карађорђе је, уствари, хтио да има што више становника у пограничним крајевима (Златибор је тада био граница Србије и Турске), како би они бранили његову територију. Тада је највише насељена Чајетина, коју су, као свој нови стан, изабрали Бућићи, потомци Станишића из Штрбаца, Коружићи из Пљеваља, Цвркотићи и Шундерићи из Цикота, Барјактаревићи из Мораче, Понорци из Понора, Гавовићи и Јаблановићи из Херцеговине, Павловићи из Дробњака и Буљугићи из Вранеша. Сирогојно је добило нове становнике Обрадовиће из Пријепоља, Гудуриће и Јевтовиће из Челица, Стаматовиће из Клекове, Крејовиће из Радојине и Јовановиће, Ивановиће и Николиће из Мочиоца; а Љубиш Станковиће из Мочиоца и Пећинаре из Крушчице. Јабланица је „порасла“ за Марковиће из Нове Вароши, Љубојевиће из Челица и Божаниће и Ђуровиће из околине Прибоја. У Криву Ријеку одмах пристижу Курћубићи из Рутоша, Зечевићи и Којовићи из околине Сјенице, Баковићи из области ријеке Таре, Алексићи и Келевићи из Шапоња код Нове Вароши и Церовићи из Дробњака; а у Рожанство Ковчићи из Вранеша, Меловићи из Рутоша и Стопићи из Кучина. И у Драглицу долазе „новаци“ – Перуничићи и Ковачевићи из Дробњака и Чорбићи и Варагићи (има их и у Бијелој Ријеци) из Полимља. У Бијелој Ријеци „одомаћили су се“ Спасојевићи од Мунигуза из Ојковице, а у Ојковици Радовићи из Никшића и Шуњеварићи из Радојине. Кућани угошћују Грбиће из Рутоша; а Јабланица Пенезиће из Лунића и Савиће из Јелаче. Јездовићи из Пријепоља, Пантовићи из Никшића и Драгутиновићи и Урошевићи из Бучја (Херцеговина) узимају Бранешце као свој нови дом; док Турудићи из Пиве, Рашковићи из Рашке и Перишићи из Вардишта одлазе у Мокру Гору. Најзад, Кремна су под своје окриље примила Мољковиће из Дробњака и Ђенадиће из Сарајева.
Трећи талас миграција који је захватио Златибор трајао је од тридесетих до четрдесетих година деветнаестог вијека, када је Златибором владао Јован Мићић. Ово је највећи миграциони талас, а наставио се и у вријеме Уставобранитеља. Највиша стопа прилива досељеника догодила се 1832-ге године, када се огроман број Босанаца и Херцеговаца покренуо на сеобу, због буне Хусеина Градашчевића. Избјеглицама су чињени велики уступци. Мићић је наредио да им се дају имања, ослободио их је пореза, а првобитном становништву наметнуо је веће обавезе, па су тако они уступали своја имања новопридошлима и сами се одсељавали. Тада су дошли у Чајетину и околину Александрићи од Мунигуза из Бијеле Ријеке, Ковачевићи из Бабина, Пашићи, Чоловићи и Ђокићи из Дробњака, Словићи из Бурађе, Сенићи из Кривог Дола код Нове Вароши, Пелверовићи из Бучева, Лојанице из Кучина, Зарићи из Крешева, Вукомановићи из Бистрице, Лазовићи из Полимља, Ђекићи из Тушина и Војиновићи из Колашина. У Мокру Гору пристигли су Станишићи из Штрбаца и Максимовићи из Пљеваља, а у Кремна Милановићи из Вишеграда. Шљивовицу су населили Мандићи, Лекићи, Радовановићи и Томићи из Прибојске бање, Радељићи из Радојине, Каљевићи из Бабина, Луковићи из Штрбаца, Брковићи из Челица, Шукиловићи из Вардишта и Тијанићи из Мораче (Јоко Тијанић је, због селидбе на Златибор, добио писмо од црногорског владике у коме он шаље препоруку да се Јоку дају сва неопходна средства у случају потребе). У Доброселицу су призбегли Ковачевићи, Драговићи, Пучијашевићи и Шушићи из Црне Горе, Поповићи из Кратова и Вранешевићи из Вранеша. У Јасеново долазе Шапоњићи из Шапоња код Нове Вароши, а у Алин Поток Лекићи и Његошевићи из Кучина, док у Негбину Новаковићи из Трудова, Радовановићи из Божетића и Бошњаковићи из Правешева, а у Драглицу Мандићи из Радојине, Зечевићи из Дробњака и Клисарићи из Рутоша. И још се у Криву Ријеку досељавају Гукићи из Гука у Херцеговини, Јакшићи из Куча, Трифуновићи из Дрмановића, Ђајићи из Пљеваља, Бацетићи из Цикота, Стојановићи из Радојине, Струњашевићи и Рубеже из Дробњака и Јелисијевићи из Кућана.
И посљедњи велики талас миграната донио је на Златибор борачке породице из Бабинских устанака (од 1875-те до 1877-ме године): Грбовиће и Брашанце из Бабина, Буквиће из Миоча, Власоњиће из Радојине, Топаловиће из Трудова и Лазаревиће из Пријепоља, који су сви населили Чајетину, мада ипак претежно њену околину (Палисад, Мушвете, Око, Кулашевац – данас Краљеве Воде, Обудојевицу, Гајеве). У Сирогојно, пут је нанио Јањушевиће из Рутоша, а у Љубиш Марковиће из Бистрице. У Јабланицу стижу Ђоновићи из Раче и Кокорине из Кокорина (досељени из политичких разлога 1848-ме), а у Криву Ријеку Кубуровићи из Бабина и Бучевци из Кратова. И у Драглицу долазе Милошевићи из Нове Вароши и Синђелићи из Рутоша. Међутим, досељавање на Златибор није престало ни до данас. Чак су остали исти и разлози сеоба: потрага за бољим животом, али и бијег од рата – крајем XX вијека на Златибор су се доселиле десетине избјегличких породица из Босне и Херцеговине и Хрватске.