Корисник:Tamaraavt4820/песак
Пејзажна фотографија приказује разна места на свету, од огромних и непрегледних до микроскопских простора. Пејзажна фотографија углавном представља природу, али такође се фокусира и на људске изуме или људско нарушавање пејзажа. Пејзажна фотографија се практикује из многих разлога. Можда најчешћи разлог је да фотографије подсете појединца на њихова опажања или искуства која су доживели у природи, посебно када путују. Други то практијују као начин живота напољу, како би се повезали са природним елементима, а неки као бекство од урбаног живота.[1][2][3]
Многe пејзажне фотографије показују мало или нимало људске активности и направљене су да би показале чисту, неукаљану слику природе, лишене људског утицаја - у ствари приказује теме као што су строго дефинисане природне форме, временске прилике и амбијентално светло. [4]Као што је то случај са многим формама уметности, дефиниција пејзажне фотографије је широка и може укључивати руралне и урбане пределе, инустријске зоне или фотографију природе.[5][6]
_(14574073688).jpg)
Енвироментализам[уреди | уреди извор]
Неки од најзначајнијих и најпознатијих пејзажних фотографа су били мотивисани лепотом природе и жељом да је сачувају. Дело Вилијама Хенрија Џексона средином деветнаестог века је било кључно у убеђивању Конгреса 1872. године да направи Јелоустоун, први национални парк у Сједињеним Америчким Државама.[7] Фотографије које је правио Филип Хајд за Сијера клуб су биле битне у промовисању очувања природних добара на западу САД-а током двадесетог века.[8] Реномирани пејзажни фотограф Ансел Адамс је примио награде Conservation Service Award и Presidential Medal of Freedom у знак захвалности за утицај његовог дела на очување дивљине и подизању свести о нашем окружењу.[9]
Мотиви[уреди | уреди извор]
Пејзажна фотографија углавном подразумева фотографисање природних предела као што су земља, небо и вода из даљине на природном светлу - док неки пејзажи могу да садрже и мотиве сцена из близине, чак и веома близу, а понекад се фотографише и ноћу.[10]
Фотографије урбаних сцена, као што су фарме, воћњаци, баште и архитектура, могу се такође рачунати као фотографије пејзажа. Чак и присуство људских творевина (зграде, путеви и мостиви, итд.) или уметничка дела (као што су скулптуре) могу се рачунати као фотографије пезјажа ако се представе у уметничким поставкама или се представе (фотографишу) у уметничком стилу.[5][10]
Пејзажна фотографија је типично или релативно фотографија статичних субјеката - нека форма мртве природе. Ово претендује да олакша задатак, за разлику од фотографисања покретних и живих субјеката. Међутим, пејзажна фотографија често подразумева и фотографисање дивљих животиња и ова два појма се користе наизменично; и пејзажна фотографија и фотографија дивљине могу бити елементи истог уметничког дела или опуса.[11]
Туризам[уреди | уреди извор]
.jpg)
Пејзажна фотографија је широм света постала битан део економије. Земље као што су Шкотска, Исланд, Фарска Острва, Нови Зеланд, САД, Канада и земље у Алпској регији су веома популарне међу пејзажним фотографима. Као резултат тога, радионице и туре пејзажне фотографије су постале озбиљан бизнис у тим државама. Апликације су постале битан део тог искуства, јер говоре корисницима како да нађу најпопуларнија места и како да их фотографишу.
Значајни пејзажни фотографи[уреди | уреди извор]
Методе снимања (техникалије)[уреди | уреди извор]
Пејзажна фотографија углавном захтева релативно једноставну фотографску опрему, али озбиљнија опрема може обезбедити веће могућности. Уметниково запажање може дати атрактивне и импресивне резултате чак и са скромном опремом.[12]
Камера[уреди | уреди извор]
Било који обичан (или софистициран) фото-апарт - аналогни или дигитални - могу се користити за пејзажну фотографију. Дигиталне камере веће резолуције и већег формата снимања (или аналогни фото-апарати са филмом већег формата) омогућују већу количину детаља и већу могућност уметничког изражавања.[3][5][12]
Како год, фото-апарати са већим форматима снимања имају ограничену дубинску оштрину (део сцене који је у фокусу) за задати отвор бленде, што захтева већу прецизност у фокусирању.[12]
Фото-апарат са "панорама" функцијом може дозволити веома широку слику одговарајућу за снимање панорамског погледа.
Објективи[уреди | уреди извор]
За широка пространства се преферира употреба широкоугаоног објектива, јер има велики захватни угао. Супротно томе, и нормални и теле објективи могу да обезбеде задовољавајући снимак и омогућавају снимање мањих области која су на већој удаљености. Телефото објективи такође омогућују ограничено поље фокуса, како би фотографу олакшали да нагласи одређено подручје, на одређеној удаљености добро фокусирани са замућеним предњим и задњим планом. Велика разлика између широкоугаоног и теле објектива је у компресији простора; што је шири објектив то ће простор између предњег и задњег плана изгледати веће; супротно томе, теле објектив ће учинити да предњи и задњи план изгледају ближе један другом. Остали објективи који могу помоћи су тзв. Објектив рибље око, за снимање екстремно широких углова и драматичан ефекат и макро и микро објективи за фотографисање мотива који су веома близу. И ако се зум објективи веома често користе, неки пејзажни фотографи преферирају објективе са једном жижном даљином ради добијања оштријих и квалитетнијих фотографија.[1][10][11][12][13]
Медиј за снимање: филм или дигитални сензор[уреди | уреди извор]
Осетљивост материјала на светло - филма или дигиталног сензора - је битна у пејзажној фотографији, посебно када је потребно направити снимак са много детаља. Током сунчаног дана, ниска осетљивост филма или подешена ниска осетљивост дигиталног сензора (ISO 100 или ISO 200) се најчешће користе, јер омогућују максималну прецизност и једнакост на фотографији. [12][14]
Ипак, ако постоји покрет у сцени и сцена је тамнија - као током облачног дана, сутона, ноћи или у сенци - виша ISO вредност (до граница које филм и дигитални сензор дозвољавају, у зависности од мањка светла) може бити пожељна, како би осигурала могућност коришћења краће експозиције да би се покрет замрзао.[12][14]
Осветљавање и блиц[уреди | уреди извор]
Нормално, пејзажна фотографије - која је примарно фокусирана на природну лепоту - претендује да користи само природно, амбијентално светло.[10][12]
У неким случајевима, коришћење вештачког осветљења је препоручљиво или неизбежно. Пажљива употреба блица, континуалног вештачког или рефлектованог светла за „допуну” сенки се често користи кад се фотографиже пејзаж из непосредне близине (нпр. баште, мали делови мрачних шума, итд.).
Какогод, с обзиром на широка пространства која имају тенденцију да доминирају у пејзажној фотографији, вештачко светло је углавном неефикасно или чак има негативан утицај на фотографију (узрокује да предњи план изгледа пресветло, а позадина превише тамно).[12]
Светло у зору или сумрак, или непосредно пре изласка и заласка Сунца (посебно у само свитање или током „златног сата” тик пре заласка Сунца), сматра се најбољим за снимање детаља, показујући сцену са најлепшим бојама иначе стварајући импресивне и атрактивне фотографије.[10][11][15][16]
Брзина затварача и бленда[уреди | уреди извор]
Употребом камера које имају различита подешавања брзине затварача и отвора бленде, пејзажни фотографи преферирају подешавања којима ће целокупан приказани простор бити оштар. Ово углавном захтева мали отвор бленде (велики f број, углавном између 11 и 13 је најбољи за чистоћу и дубинску оштрину) који пропушта мало светла кроз објектив, осигуравајући да што већи део видног поља буде у фокусу.
Мали отвор бленде може захтевати спорију брзину затварача (дужу експозицију), како би се надоместила ограничена количина светла која улази кроз мали отвор бленде. Ово може представљати проблем уколико постоје покретни елементи у слици, као на пример животиње које се крећу (посебно птице у лету), људи или превоз. Такође може бити проблем и ако је окружење у покрету, као на пример кад дува ветар и помера дрвеће и биљке у сцени, или вода која тече. Дуга експозиција такође може бити проблем ако је сам фотограф у покрету (нпр. фотографише из возила у покрету).[10][14]
Стога, компромис између отвора бленде и брзине затварача може бити неопходан или препоручљив. У извесној мери, филм са већом осетљивошћу или подешавање сензора могу да надоместе светлину без потребе за променом експозиције или отвора бленде. Међутим, веће ISO вредности могу да резултују фотографијом са више шума и слабо видљивим детаљима, поготово на већим даљинама.[14]
У неким случајевима, кратка експозиција је пожељна како би се показао покрет субјекта, конкретно текуће воде или ефекат ветра.[12][14]
Филтери[уреди | уреди извор]
Филтери могу служити много чему у пејзажној фотографији.[12]
На пример, поларизациони филер може да затамни небо, док су детаљи површине релативно светлији. Поларизациони филтери такође помажу у укидању одсјаја на води редукујући рефлексије, снег и лед - чак боље приказује провидност воде и леда.[1][12][17]
Neutral density филтери су затамњени са неутралним (безбојним) сивим слојем који смањује количину светла која улази у објектив камере. Ови филтери се користе за продужавање експозиције без потребе да се користи мањи отвор бленде или већа ISO вредност, или супротно томе, да се користи већи отвор бленде без потребе да се користи краће време експозиције.[18] Варијације овог филтера под називом градуирани неутрални филтер или једноставно NDH, има прелаз од тамносивог, преко сивог до чистог дела на супротној страни. Фотографи користе овај филтер како би умањили природан контраст смањујући светлину најсветлијег дела пејзажа, док код тамнијег дела допуштају већој количи светлости да неометано прође кроз објектив.[19]
UV-Zero филери смањују „љубичаст одсјај” који је узрокован ултраљубичастим зрачењем, посебно у случају коришћења дигиталне опреме. Такође се препоручује њихова употреба од стране професионалних фотографа као заштита објектива, посебно напољу и у динамичним ситуацијама.
Колор филтери могу правити разне ефекте, или поправити лоше боје настале услед неприродног светла или због одређених карактеристика камере.
Додатна опрема[уреди | уреди извор]
Ради смањења трешења које се дешава због држања камере у рукама, пејзажна фотографија често захтева стабилно фотографињање које обезбеђује оштрије фотографије. Троножни стативи су специјално дизајнирани за стабилизацију камере и сматрају се неопходном опремом у пејзажној фотографији.[12][14][17]
Међутим, свака стабилна површина, на коју не утичу вибрације, ветар или људска активност могу допринети сличном резултату. Употреба тајмера, тригера или кабловског окидача омогучћавају „окидање” фотографије без утицаја вибрација које могу бити резултати ручног притискања дугмета за снимање фотографије.
Неке модерне, висококвалитетне камере имају стабилизацију слике, која неутралише вибрације настале услед померања унутрашњег механизма камере, или електронски коригују фотографију.[20]
Пошто пејзажна фотографија представља фотографисање напољу, заштитна опрема може бити од велике помоћи. Снимање из склоништа или непокретног возила (са искљученим мотором, мирним путницима) може бити веома корисно. Употреба кишобрана или неке друге заштите како би опрема и фотограф остали суви такође може бити веома корисно. Водоотпорни контејнер за камеру, са предметима за сушење (као што су сува тканина) су препоручљиви, и експерти препоручују да камера буде заштићена од прашине, снега, кише, као и од екстремно јаке директне сунчеве светлости.[1][11][17]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г „Landscape Photography Tips -- National Geographic”. Photography (на језику: енглески). 2009-12-11. Приступљено 2022-05-13.
- ^ „Wayback Machine” (PDF). web.archive.org. Приступљено 2022-05-13.
- ^ а б Vasilikanis, Konstantinos (2014). „"Portfolio"”. Landscape Photography Magazine: pp.88.
- ^ Warner Marien, Mary (2006). Photography: A cultural history. Laurence King Publishing. стр. strana 136.
- ^ а б в Waite, Chaarlie with interviewer Keith Wilson (2014). „In conversation... Charlie Waite”. Landscape Photography Magazine: pp.120.
- ^ „Visualizing Nature - Nature and Landscape Photography - Department of Earth, Atmospheric, and Planetary Sciences - Purdue University”. www.eaps.purdue.edu. Приступљено 2022-05-13.
- ^ „The Life of William Henry Jackson”. web.archive.org. 2016-03-03. Приступљено 2022-05-13.
- ^ „Philip Hyde - History - Sierra Club”. vault.sierraclub.org. Приступљено 2022-05-13.
- ^ „Ansel Adams - History - Sierra Club”. vault.sierraclub.org. Приступљено 2022-05-13.
- ^ а б в г д ђ „A beginner’s guide to garden photography”. www.telegraph.co.uk. Приступљено 2022-05-13.
- ^ а б в г Freeman, John (2014). „Photographing Namibia”. Landscape Photography Magazine: pp.96.
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Ruiz, Kahleen. Landscape Photography.
- ^ „What is the Best Astrophotograpy Lens? | Matthew Duke Photography”. Matthew Duke Photography (на језику: енглески). 2019-05-02. Приступљено 2022-05-13.
- ^ а б в г д ђ Ruiz, Kathleen (2015). Photography Basics.
- ^ Vasileious, Dimitri (2014). „Dedication to Duty”. Landscape Photography Magazine: pp.64.
- ^ Plant, Ian (2014). „PRO Feedback”. Landscape Photography Magazine: pp.186.
- ^ а б в Leggero, Michael (2014). „Washington State”. Landscape Photography Magazine.
- ^ Peterson, Bryan. Bryan Peterson's Understanding Photography Field Guide. стр. str. 390. ISBN 9780817400194.
- ^ Hicks, Nigel. The Photographer's Guide to Light. стр. str. 38—39.
- ^ Hay, David (2014). „"Hay Fever: The Meaning of Letters"”. Landscape Photography Magazine: pp.174.
Литература[уреди | уреди извор]
- Henry Carroll (mart 2014). Read this if you want to take good photographs
- Ross Hoddinott, Mark Bauer (2014) The Art of Landscape Photography