Кринка Виторовић
| Кринка Виторовић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1919. |
| Место рођења | Београд, Краљевство СХС |
| Датум смрти | 2012. |
| Место смрти | Београд, Србија |
| Новинарски рад | |
| Новине | Политикин Забавник, Политика |
Кринка Виторовић (Београд, 1919. — Београд, 2012) била је српска новинарка, преводилац, као и уредница чланака и стрипова у Политикином Забавнику и другим издањима „Политикине“ куће.
У првом наврату, Виторовићева је у Политикином Забавнику радила од самог оснивања листа 1939. године, до 4. априла 1941, када је због избијања Другог светског рата изашао 220. и последњи број овог листа у Краљевини Југославији.
Од 5. јануара 1952. године, Виторовићева је радила и у послератном обновљеном Забавнику.[1] Њено редакцијско задужење је било и уређивање стрипа. Касније је изјавила да се у 1950-им на стрип гледало...
„...као на мање вредне, непотребне, а по неким мишљењима чак и опасне појаве“... „Те приче у сликама биле су као окужне и за њих су дуго постојала разна, врло густа и моћна сита...“
— Кринка Виторовић[2]
У време главног уредника Николе Лекића, Виторовићева је имала једну од важних улога 1969. године у преласку листа на модерни магазински формат, који је до данас задржан. У овом листу је радила пензионисања.
Кринка Виторовић је преводила са енглеског, немачког, француског и руског језика. Дала је српска имена готово целој породици Дизнијевих јунака као и Попајевом сестрићу Кићи и другим јунацима преводног стрипа.[3] Такође је дала предлог за име јунака Дикан у стрипу Николе Лекића и Лазе Средановића (првобитна верзија је била „Бикан“).[4]
Сахрањена је у петак, 6. јула 2012. на Новом гробљу у Београду.[5]
О значају за српско новинарство и поп-културу[уреди | уреди извор]
По речима рок критичара и новинара Петра Пеце Поповића, Кринка Виторовић је била
Жива Википедија не Забавника него целе 'Политике', госпођа која је говорила четири светска и све југословенске језике (...) Кринка Виторовић целим животом и професионалном каријером била је једна од најпоучнијих бајки нашег новинарства. Космополита и духовни горостас, што овде и није врлина, радила је неуморно и урадила више него било који новинар или сарадник у Забавнику од оснивања тог недељника 1939. године. Захваљујући познавању језика и знању - које се може поредити са Винаверовим — ваљала је својој редакцији, али и свим редакцијама Политике...“.[6]
Вера Смиљанић, новинарка и уредница, овако описује најзаслужније за преображај Политикиног Забавника из новинског у магазински облик 1969. године:
Да је неко тада којим случајем увео орден св. Петка за очување већ тада угрожене институције породице на Балкану, сигурно би онај највиши, I реда, припао Немирном Ниџи, Креативној Кринки (1919-2012, чаробница–преводилица стрипа и кума не само Микију, Паји сестрићима, Шиљи, Луњи, Мази, већ и нашем Дикану) и Прекрасним Петканићима (фирма Петканић и син), творцима непоновљивих слова којима су, само дигитализованим, испуњени сви балони свих табли „Дикана“ у овој књизи. Устаните док читате ова имена, ви који нисте морали да измишљате занимацију за своју дечицу кад им је било д–о–с–а–д–н–о! А и ја ћу...[7]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Булатовић, Владимир Виб „Како је наш лист добио име: Захтев петине“ Архивирано на сајту Wayback Machine (19. јун 2015), антрфиле у оквиру текста „Награда 'Супербренд': Бренд 'Забавник'”, Политикин Забавник, бр. 2880, Београд, 2007.
- ^ Изјављено у: Политикин Забавник, 24. 2. 1989. (број који је обележио пола века излажења овог листа) Цитирано према: Зупан, Здравко. Век стрипа у Србији, Панчево, 2007.
- ^ Ђорђевић, Катарина. „Само у Београду 826 старих чека помоћ домаћица“[мртва веза], Политика, Београд, 17. 1. 2009.
- ^ Милатовић, Петар. „Мимоза од јунака: Диканових првих 40 година“, Дикан, књига 1 (епизоде 1969-1971), „Еверест Медиа“, Београд 2013.
- ^ „Београд, 2012-07-06 петак“, Умрлице.нет
- ^ Поповић, Петар. „Између чворова сећања“, Блиц, Београд, 24. јул 2012
- ^ Смиљанић, Вера. „Јунак рођен у великом праску: Никола Лекић, уредник Забавника и иницијатор Дикана“, Дикан, књига 1 (епизоде 1969-1971), „Еверест Медиа“, Београд 2013.
