Станислав Винавер

С Википедије, слободне енциклопедије
Станислав Винавер
Лични подаци
Датум рођења(1891-03-01)1. март 1891.
Место рођењаШабац, Краљевина Србија
Датум смрти1. август 1955.(1955-08-01) (64 год.)
Место смртиНишка Бања, НР Србија, ФНР Југославија
ОбразовањеУниверзитет Сорбона
Научни рад
Познат попревод "Бајке 1001 ноћи"
НаградеОрден Легије части IV степена

Станислав Винавер (Шабац, 1. март 1891 — Нишка Бања, 1. август 1955) био је српски песник, књижевни критичар и преводилац.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Винавер је рођен у угледној јеврејској породици. Отац Аврам Јосиф Винавер био је лекар, а мајка Ружа пијанисткиња. Основну школу завршио је у Шапцу. Гимназијско образовање ја започео у Шабачкој гимназији из које је избачен јер није желео да се учлани у Видовданско коло. Због тога је школовање наставио у Београду, а на париској Сорбони студирао је математику и физику. Дипломирао је на Универзитету у Београду 1930. године. Већ тада постао је следбеник филозофских идеја Анрија Бергсона,[2] а 1911. објавио збирку симболистичке поезије „Мјећа“.

Балкански и Први светски рат[уреди | уреди извор]

Школовање је привремено прекинуо да би учествовао у балканским ратовима и Првом светском рату као добровољац, један од 1300 каплара.[3] Био је поручник у славном Ђачком батаљону, прешао је голготу повлачења преко Албаније и на Крфу се ангажовао као уредник Српских новина и радио као службеник Државног пресбироа.[4]

Дипломата и новинар[уреди | уреди извор]

Два млада песника - С. Винавер и Милутин Бојић

Године 1916, упућен је на информативно-дипломатске послове у Француску и Велику Британију, а потом и у Петроград, као члан српске дипломатске мисије баш у време револуције. По повратку из Русије одржао је једно јавно предавање о Октобарској револуцији у Касини на основу којег је публика стекла утисак да није жалио судбину царске Русије и да није био противник револуционарних превирања. Због тога су га многи означили за левичара и та етикета му је остала у београдским круговима до 1925. године.[5]

По окончању рата, кратко је запослен у Министарству просвете, а потом се немирни и разбарушени дух посветио новинарству и књижевности као припадник шаролике групе младих и нових модернистичких српских књижевника (Милош Црњански, Драгиша Васић, Растко Петровић, Љубомир Мицић, Раде Драинац, Велибор Глигорић, Марко Ристић).

Званично је постао члан Југословенског новинарског удружења 20. новембра 1920. године.[6] Радио је као сарадник листова "Политика", "Република", "Време" и других. Писао је као стални критичар за „Време“ и радио као специјални дописник тог листа у Бугарској, Немачкој, Аустрији, Швајцарској и Совјетском Савезу. Једном приликом написао је за Стевана Христића „Г. Христић размахан палицом као какав саобраћајни позорник“ и за то је осуђен на три дана затвора и хиљаду динара глобе 1926. године.[7] Почетком 1927 године био је један од уредника листа "Време" и потпредседник Београдске секције Југословенског новинарског удружења.[8]

Нинко Перић, преузевши ресор Министарства иностраних дела Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца крајем децембра 1926, запослио је Станислава Винавера као дневничара-дописника у Одељењу за штампу Министарства иностраних дела, почетком јануара 1927. године. На тај начин је желео да се одужи његовим родитељима, др Авраму-Јосифу и Ружи Винавер, који су показали посебну бригу да би спасили живот Нинку Перићу док је боловао од пегавог тифуса 1914. године.[9] [8] Првобитно је било планирано да га поставе за дописника Одељења за штампу при Посланству у Берлину, али је привремено задржан на раду у Министарству, а потом премештен за дописника Одељења за штампу при Посланству у Берну, фебруара 1927. године. Један од првих задатака са којима се суочио у Швајцарској била је добро организована бугарска пропаганда коју је предводио ВМРО у циљу борбе за права бугарске мањине у Македонији и другим крајевима Краљевине СХС. Станислав Винавер је уложио велику енергију и показао знатну иницијативу у раду, дневно пишући разним редакцијама и истакнутим појединцима лична писма у којима је побијао наводе бугарске пропаганде.[8] И поред посвећености стручним пословима, убрзо је дошао у сукоб са Јованом Т. Марковићем, бившим помоћником министра иностраних дела и тадашњим послаником у Берну, јер није желео да потпише двоструку документацију о закупу зграде за Посланство којим би био оштећен државни буџет.[10]

Потом је послат на рад при Сталној делегацији при Друштву народа у Женеви, маја 1927. године.[8] Константин Фотић, стални делегат и његов лични пријатељ,[11] [12] ценио је рад Станислава Винавера који је одлично владао француским, немачким и италијанским језиком, те је био у могућности не само да прати писање штампе већ и да директно комуницира са редакцијама и новинарима швајцарских листова. Међутим, управо су његово знање и умешност изазивали суревњивост дописника Одељења за штампу МИД при Сталној делегацији у Женеви Сретена Јакића. Поред тога, Јован Марковић није заборавио његову ранију непослушност и посредним путем је покушао да му отежа положај и рад у Швајцарској. Међутим, Константин Фотић је настојао да га заштити од свих интрига, високо ценећи његова знања, умешност, посвећеност послу и иницијативу у раду. После завођења Шестојануарског режима, провео је два месеца у Краљевини СХС, у јесен 1929, јер је желео да се лично упозна са новонасталом ситуацијом и обнови своје старе контакте, како би могао боље да одговори својим дужностима заступања југословенских теза пред швајцарском јавношћу.[13]

У то време је одлучено да Станислав Винавер буде премештен у Немачку. Постављен је за аташеа за културу при Посланству у Берлину 29. октобра. 1929. године.[8] Са новим шефом, послаником у Берлину Живојином Балугџићем имао је одличне односе. Он је помагао дописницима Одељења за штампу МИД, а потом дописницима Централног пресбироа Председништва Министарског савета, у њиховим пропагандним, информационим и политичким пословима. Међутим, Станислав Винавер је убрзо дошао у сукоб са другим дописником у Берлину Омером Кајмаковићем услед непоштовања разграничења надлежности у послу. Њихове расправе су трајале од 1929. године, а кулминирале су физичким обрачуном 14. фебруара 1931. године. Инцидент је окончан премештајем Омера Кајмаковића из Берлина и додељивањем свих послова Станиславу Винаверу, када је и званично постављен за аташеа за штампу (дописника Централног пресбироа). На том положају је остао до 1934. године, посветивши велику пажњу одбрани Југославије од оштре критике немачке штампе у доба Вајмарске републике, а затим променама у политичком животу Немачке по доласку националсоцијалиста на власт.[14] [15]

Његове новинарске путописне репортаже реализоване између два светска рата садрже естетске интенције у жанру.[16]

Убрзо по премештају у Београд, Станислав Винавер је постављен за шефа Публицистичког одсека Централног пресбироа. Овај посао је обављао до 1934. до 1938. године.[17] По повратку у Југославију, био је и један од оснивача "Ошишаног јежа", децембра 1934. године.[18] Пошто је његов заштитник Коста Луковић био у немилости после Марсејског атентата и Станислав Винавер се нашао на удару шефа Централног пресбироа Теофила Ђуровића, који је желео да га отпусти из државне службе. Ипак, пад владе Богољуба Д. Јевтића и формирање владе Милана Стојадиновића су му побољшали позиције.[11] Са новим председником владе и министром иностраних послова, Винавер је успоставио присне односе, и чак му писао неке од његових говора.[19] Управо због блиских односа са Стојадиновићем, Станислав Винавер је пензионисан у време владе Драгише Цветковића.[20] Приликом посете француског министра спољних послова Ивона Делбоса Југославији 1937. године, Винавер је одликован IV степеном ордена Легије части.

Експресиониста[уреди | уреди извор]

Песник и есејиста Винавер, јавља се као утемељивач експресионистичког покрета (написао је „Манифест експресионистичке школе“), најоштрије се залажући за раскид с традиционалним уметничким изразом и оспоравајући дотадашње „патриотске и десетерачке каноне“ које су били поставили дотад неприкосновени књижевни критичари Јован Скерлић и Богдан Поповић.

Други светски рат[уреди | уреди извор]

Током Априлског рата заробљен је као резервни капетан I класе и остатак Другог светског рата је провео у заробљеништву у немачком логору Оснабрик.[21]

Оснивач Модерне и луцидни преводилац[уреди | уреди извор]

Винавер је још далеке 1911. у Паризу написао „Мјећу“ којом је започео превазилажење српске модерне. Пародијске песме попут „Евдоксије“ субверзивног су карактера и суштински су почетак српске авангарде. Европска и српска авангарда отуда су савремене у предратном смислу. Винавер је први превео Хашековог „Доброг војника Швејка“, Раблеовог „Гаргантуу и Пантагруела“, Керолову „Алису у земљи чуда“, Твенове „Доживљаје Тома Сојера“ имајући прилике да се сретне са елементима пародије у књижевности.

Послератна активност[уреди | уреди извор]

Винаверов гроб на београдском Новом гробљу

Последње године (1945—1955) провео је у Београду радећи као професионални књижевник, сатиричар и преводилац са француског, енглеског, руског, чешког, пољског и немачког језика. Његови специфични преводи, у којима је зарад преношења најдубљег смисла и тумачења превођеног текста видљиво одступао од оригинала, понекад су чак наилазили на одбијање издавача, али су и данас остали ненадмашни, скоро као посебна књижевна дела.

На пољу сатире Винаверове пародије одликују се бескрајно духовитим обртима, свежином израза и префињеним осећајем за гротеску, што је посебно дошло до изражаја у „Пантологијама новије српске пеленгирике“ (1920, 1922. и 1938), које су заправо пародијски пандан „Антологији новије српске лирике“ Богдана Поповића.

Потписивао се псеудонимима Трајко Ћирић (у Веселим новинама)[22], Чика Сташа, Џим Дим Пресни, Професор Свезнанов.[23]

У овој последњој књизи, за коју је Винавер водио велику битку и за живота није могао да нађе издавача, аутор је полемичким мајсторством до врхунца довео своје критике српског културног медиокритетства и митоманства. Иако је показао да се може бити модеран у контексту националне културе, он је и после тога још пола века остао несхваћен, потискиван и прећуткиван, па су „Заноси“ поново штампани тек 2006. године.

У књизи на скоро 600 страна есеја о великом песнику, Винавер је успео да ослика комплетно духовно и уметничко наслеђе српске књижевности, културе, митологије, државности и да напише не само монографију о Лази Костићу, већ и аутопоетичко дело, које спаја интелектуално-уметничку радозналост, енциклопедијску обавештеност и аутентични дух.

„Заноси и пркоси“ садрже, наиме, комплетну Костићеву биографију и његова дела, историјски контекст у коме су настајала и белешке о његовим савременицима, али је Винавер писао и о музици, проблемима стиха, посебно десетерца, трохеја и хексаметра, о језичким могућностима, мелодији језика и о модерној поезији уопште.

Умро је у Нишкој Бањи, 1. августа 1955. године. Његовој сахрани на Новом гробљу у Београду су присуствовали Вељко Петровић, Иво Андрић, Милан Богдановић и др. Имао је два сина Вука, рођеног у Берну 1927, и Константина, рођеног у Берлину 1930. године. Старији син, по професији историчар, био је попут свог оца познат као полиглота. Млађи син, пијаниста, музиколог и оперски драматург, је добио име по добром пријатељу његовог оца Константину Фотићу.[24]

Наслеђе[уреди | уреди извор]

Ребека Вест је у свом путопису Црно јагње и сиви соко духовито описала своје сукобе са женом Станислава Винавера. Станислав и његова жена су им били пратиоци на многим путовањима по Југославији, али је константна нетрпељивост довела до тога да наставе пут без њих. У путопису господин и госпођа Винавер нису наведени под својим правим именима, а госпођа Винавер је приказана као нациста, расиста, немачки националиста...

У Шапцу постоји трг посвећен њему.[25]

Библиографија[уреди | уреди извор]

  • Мјећа - Београд 1911,
  • Приче које су изгубиле равнотежу - Београд 1913,
  • „Мисли“ (1913),
  • Варош злих волшебника - Београд 1920,
  • Пантологија новије српске пеленгирике - Београд 1920.
  • Громобран свемира - Београд 1921,
  • Нова пантологија пеленгирике - Београд 1922,
  • Чувари света - Београд 1926,
  • Гоч гори, једна југословенска симфонија - Београд 1927,
  • Шабац и његове традиције - Београд 1935,
  • Чардак ни на небу ни на земљи - Београд 1938,
  • Момчило Настасијевић - Београд 1938,
  • „Икаров лет“ (1937),
  • Најновија пантологија српске и југословенске пеленгирике - Београд 1938,
  • Живи оквири - Београд 1938,
  • Ратни другови - Београд 1939,
  • Године понижења и борбе, живот у немачким „офлазима“ - Београд 1945,
  • Европска ноћ - Београд 1952,
  • „Језик наш насушни“ (1952) и као најзначајнији његовог рад на тему о српском језику
  • Надграматика - Београд 1963,
  • Заноси и пркоси Лазе Костића - Нови Сад 1963

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 56. ISBN 86-331-2112-3. 
  2. ^ Игњатовић, Драгољуб С. (1992). Са писцима и о писцима међуратним. Београд: Институт за књижевност и уметност. стр. 22, 23. ISBN 86-7095-040-5. 
  3. ^ Димитријевић, Владимир (2014). Прећутана културна историја Срба. Београд: Catena Mundi. стр. 35. 
  4. ^ Игњатовић, Д. С. (1992). Са писцима и о писцима међуратним. стр. 23. 
  5. ^ Рукописно одељење Матице српске, Писана заоставштина Милана Јовановића-Стоимировића, предмет бр. М.13.396, „Још понешто о Винаверуˮ, 3.
  6. ^ Архив Југославије, Фонд Министарства иностраних послова Краљевине Југославије (334), кутија 141, јединица описа 464, персонални досије Станислава Винавера
  7. ^ Три дана затвора за критичара Винавера („Политика“, 31. октобар 2012)
  8. ^ а б в г д АЈ, ф. 334, к. 141, ј. о. 464
  9. ^ Шашић, Бранко (2007). Др Нинко Перић поцерски феникс. Шабац: Заслон. стр. 31, 32, 83. 
  10. ^ Мићић, Срђан (2018). Од бирократије до дипломатије. Историја југословенске дипломатске службе 1918-1939. Београд: Институт за новију историју Србије. стр. 285, 286. ISBN 978-86-7005-149-2. 
  11. ^ а б РО МС, М.13.396, „Још понешто о Винаверуˮ, 4.
  12. ^ Игњатовић, Д. С. (1992). Са писцима и о писцима међуратним. стр. 24. 
  13. ^ Архив Југославије, Фонд Сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа - Женева (159), кутија 2, фасцикла II и кутија 4, фасцикла I извештаји Посланства у Берну и Сталне делегације у Женеви из 1928. и 1929. године.
  14. ^ Булајић, Владимир (2002). „"Станислав Винавер у Берлину. Из извештаја дописника Централног пресбироа 1929-1934"”. Архив. Часопис Архива Југославије. 3 (Архив Југославије): 109—120. Архивирано из оригинала 05. 11. 2013. г. Приступљено 26. 03. 2020. 
  15. ^ Поповић, Радован (2011). Жудња за фраком. Српски писци у дипломатији (2. изд.). Лесковац : Београд: Задужбина Николај Тимоченко : КИЗ Алтера. стр. 168—189. ISBN 978-86-6007-073-1. 
  16. ^ Дувњак Радић, Жаклина (2018). Естетика новинарске путописне репортаже у међуратној српској књижевности. Нови Сад: Филозофски факултет, Универзитет у Новом Саду. стр. 8. 
  17. ^ Поповић, Р. Жудња за фраком. стр. 189—191. 
  18. ^ Бјелица (уредник), Михајло (1992). Два века српског новинарства. Београд: Институт за новинарство. стр. 363. ISBN 86-81371-04-5. 
  19. ^ Игњатовић, Д. С. Са писцима и о писцима међуратним. стр. 23. 
  20. ^ Игњатовић, Д. С. Са писцима и о писцима међуратним. стр. 21. 
  21. ^ Поповић, Р. Жудња за фраком. стр. 191. 
  22. ^ Марјановић, Алек (1982). Једна смешна историја: (српска хумористичко-сатирична штампа). Београд: Јеж. стр. 84—87. 
  23. ^ „Шест деценија од смрти Станислава Винавера”. Независне. Приступљено 5. 10. 2020. 
  24. ^ Игњатовић, Д. С. Са писцима и о писцима међуратним. стр. 24, 25. 
  25. ^ Променада кроз историју Шапца („Политика”, 12. март 2020)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Станислав_Винавер&oldid=26494563”