Лесковачки пашалук
Лесковачки пашалук је био једна од војно-административних јединица у Османском царству и његово постојање се помиње од 18. века.[1] Настао је као резултат реформи султана Селима III које су обухватале и адмнистративне реформе. Старе територије санџака биле су издељене на мање управне територије-пашалуке, како би се сузбио сепаратизам моћних санџак-бегова. Стога статус овог пашалука је био специфичан и разликовао се од традиционалних великих ејалета (пашалука) из ранијих периода, попут Руменлијског или Босанског. После нових реформи 1839. припојен је Нишком санџаку ( каснијем пашалуку).[2]
Најстарији помен
[уреди | уреди извор]Најстарији познати помен Лесковачког пашалука односи се на 1790. годину када је према мемоарима Јанићија Ђурића, Карађорђевог пријатеља и тајног секретара, Карађорђе на своју руку четовао на северној граници Лесковачког пашалука. Извесно је да је Лесковац био његов центар још 1787. године када га је у тајној мисији посетио Живко Милинковић као аустријски ухода.[1]
Географски положај
[уреди | уреди извор]Обухватао је пространу територију од Параћина на северу и Косанице на западу до Власотинца на југоистоку и Грделичке клисуре на југу. Под влашћу лесковачког паше до 1833. године налазили су се Параћин, Крушевац, Ражањ, Алексинац, Прокупље, Лесковац, Власотинце и друге вароши. После припајања Параћина, Крушевца и Алексинца Кнежевини Србији (1833) територијални опсег Лесковачког пашалука је знатно промењен. У смањеном обиму Лесковачки пашалук је егзистирао још неколико година.[3][4]
Историјат постојања
[уреди | уреди извор]Турским освајањем у средњем веку формиран је Алаџа-Хисар санџак са седиштем у Крушевцу, Алаџа-хисар (што на турском значи шарени град), је уједно турски назив Лазаревог утврђења у Крушевцу. Овај санџак је најпре припадао Румелијском ејалету (највишој турској војно-управној јединици). Око 1560. године припао је Темишварском, али је од 1582. године враћен Румелијском елајету (пашалуку). Једна од нахија Крушевачког санџака била је и Дубочица са седиштем у Лесковцу. Лесковац је спадао у градове са турском посадом и утврђењем. Почетком 16. века нахија мења име у Лесковачка нахија. На почетку турске владавине Дубочицу је населило муслиманско становништво и кренуо је процес исламизације. Освојену земљу су међу собом поделили Турци и успостављен је отомански феуд – тимар. Према првом сачуваном попису из 1516. године, Дубочица је била највећа нахија у санџаку Алаџа-Хисар. Лесковац је био седиште нахије, кадилука а крајем 17. века Лесковац постаје и седиште Крушевачког санџака.[5]
Турски султан Селим III крајем 18. века спороводи војне, економске и управно-административне реформе царста. Са жељом, да сузбије могуће сепаратистиче тежње појединих моћних санџак-бегова-управитеља санџака и лакше управљање, деле се управне јединице. У класичној османској административној хијерархији, ејалет (пашалук) је био велика провинција којом је управљао везир (паша са три туга). Лесковачки пашалук је био мања јединица, више налик на проширени санџак или посебан управни округ (којим је управљао паша са два туга), а не на велики ејалет (пашалук) попут Румелијског или Босанског. У локалном говору и документацији тог времена, ове мање јединице су често називане једноставно "пашалуцима".
Први лесковачки паша о коме има података био је Шехсувар Абди-паша Шашит кога је 1790. године уходила аустријска обавештајна служба.[1] Почетком 1806. године, током Првог српског устанка одреди Младена Миловановића и Станоја Главаша прешли су Западну Мораву и „на Богојављење“ 7. јануара победили су турску војску под вођством овог паше.[6] До 12. јануара устаници су ослободили Крушевачку нахију чиме се устанак проширио на Лесковачки пашалук. Близина устаничке војске убрзала је миграције српског народа из Лесковачког пашалука. У првим данима 1806. године поред кнеза Момира Стојановића у слободну Србију избегли су бројни Срби из Лесковачке нахије. Избеглице из лесковачког краја нашле су мир и слободу на простору Крушевачке и Јагодинске нахије.[7]. У избеглиштву лесковачка емиграција је организована тако да је цивилно вођство над Лесковчанима имао кнез Момир, док је војни вођа лесковачких бећара био Илија Стреља.[8] За време прве владавине кнеза Милоша Обреновића Шашит паша је поново био на челу Лесковачког пашалука. После угушења Добрњчеве буне 1821. године против Кнеза Милоша, један од њених главних вођа, Стеван Добрњац, нашао је уточиште управо код паше. Након смрти паше, пашалук је преузео његов син Исмаил паша.[1]
Султановим Хатишерифом из 1833. Србији су придодате оне нахије Лесковачког пашалука које су устаници освојили током Првог српског устанка. После административне реформе из 1839. године Лесковачки пашалук је прикључен Нишком пашалуку (ејалету).[2]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г Димитријевић, Сергије (1952). Градска привреда старог Лесковца - Изглед Лесковца за време Турака - Лесковачки пашалук. Лесковац: Градски народни музеј у Лесковцу.
- ^ а б „Лесковачки пашалук”. Мој град Лесковац (на језику: српски). 2015-12-21. Приступљено 2025-11-09.
- ^ Владимир Стојанчевић, Лесковац и лесковачка нахија у XIX веку, Лесковац 1987, 24
- ^ Лесковац као административно подручје за последњих сто година, Лесковачки зборник, бр. III, Лесковац 1963, 62. 1
- ^ Leskovac, Narodni Muzej (2020-04-21). „МУЗЕЈ ОД КУЋЕ – ЛЕСКОВАЧКИ КРАЈ ПОД ТУРСКОМ ВЛАШЋУ - Народни Музеј Лесковац” (на језику: српски). Приступљено 2025-11-09.
- ^ 3 Миленко М. Вулићевић, Карађорђе, књига друга, Београд 1912, 356‒357.
- ^ Борислава Лилић, Миграције из неослобођених крајева Турске у Карађорђеву Србију 1804‒1813, Зборник матице српске за историју, бр 69‒70, Нови Сад 2004, 62
- ^ Борислава Лилић, Југоисточна Србија (1804‒1878), 40.
