Алексинац

Из Википедије, слободне енциклопедије
Алексинац
Zgrada opstine Aleksinac.JPG
Зграда општине Алексинац
Административни подаци
Држава  Србија
Управни округ Нишавски
Општина Алексинац
Становништво
Становништво
 — (2011) Пад 16.685
Географске карактеристике
Координате 43°32′18″ СГШ; 21°42′17″ ИГД / 43.538333° СГШ; 21.704666° ИГД / 43.538333; 21.704666Координате: 43°32′18″ СГШ; 21°42′17″ ИГД / 43.538333° СГШ; 21.704666° ИГД / 43.538333; 21.704666
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надм. висина 257 м
Алексинац на мапи Србије
Алексинац
Алексинац
Остали подаци
Поштански број 18220
Позивни број 018
Регистарска ознака AL / АЛ

Алексинац је град и седиште општине Алексинац, у Нишавском округу. Према попису из 2011. било је 16.685 становника.

Положај[уреди]

Алексинац се налази на 30 километара од Ниша, према северу, на аутопуту према Београду, али је мало познато да је он на раскрсници још 2 магистрална пута, од којих један води из североисточне Србије и Сокобање преко Алексинца, а затим преко Малог Јастребца у Топлицу; други пут води из Источне Србије, тачније преко Књажевца и Сврљига, преко Алексинца, а даљe према Крушевцу и Западној Србији. Алексинац је повезан железничком пругом ка Београду и Нишу и центар је општине кроз коју пролази река Јужна Морава, железничка пруга, аутопут и два републичка пута са обе стране Мораве.

Историја[уреди]

Стари век[уреди]

Алексинац је због свог места на путу био увек мета освајача, од крсташа до Турака, али у исто време и пут којим су пролазили трговци и путници доносећи утицај и европске и источњачке културе. Сви ти утицаји још од римског доба, када је кроз Алексинац пролазио чувени Via militaris (војни пут) који је ишао из тадашње Византије у тадашњу Горњу Мезију која се простирала на обалама Дунава. Акексинац је још у римско доба био настањен, о чему говоре археолошка налазишта лоцирана како у самом граду, тако и у његовој ближој и даљој околини.

Средњи век[уреди]

У средњем веку Алексинац је мало познат због тога што се становништво склањало с пута којим су пролазиле војске и пљачкаши, па су у ближој околини Алексинца била два средњовековна града, један источно од Алексинца, Липовац, испод планине Лесковик, у коме се налази најстарији православни манастир у овом крају, саграђен још 1399. године. Други средњевековни град, Бован, налазио се северно од Алексинца и био је познат по томе што је кнегиња Милица, удовица кнеза Лазара, погинулог на Косовом пољу, ту држала резервне магацине соли.

Сам Алексинац као топоним помиње се у турском дефтеру (попис насељених места) из 1516. године као део Крушевачког вилајета. Сам назив, Алексинац, по једној верзији води од неког хајдука Алексе који се кретао у околини града. Друга верзија је мало непријатнија. У оближњем селу Краљеву био је неки турски субаша који је по цео дан седео испред своје механе. Неки Србин из очигледне мржње према Турчину сваке вечери га је наглас из шуме псовао, а Турчин да би му се осветио, унајми неког Србина по имену Алекса да тог човека из шуме ухвати. Дотични Алекса ухвати тог човека, преда га Турчину, а Турчин му заузврат поклони огроман комплекс земљe на коме се и данашњи Алексинац налази.

Крајем 17. века, цела долина Јужне Мораве, од Ниша до Београда била је дословно пуста јер се све становништво, бојећи се турске освете због помоћи Аустријанцима, повукло с њиховом војском на север преко Саве и Дунава, у данашњу Војводину. Сами Турци, видевши плодну земљу коју нико није обрађивао, па према томе није ни плаћао све порезе и намете, насељавали су Моравску долину Србима из разних крајева, претежно са југа и истока Србије.

Алексинац је ослобођен од турског ропства 1833. године када се налазио у саставу Ражањске нахије. Хатишерифом из 1833. године тадашњем Београдском пашалуку припојено је шест нахија, па се тако Алексинац нашао у Србији за време владавине Књаза Милоша Обреновића.

Алексинац у 19. веку

Сам Књаз Милош је веома заслужан за будући развој Алексинца. Иако је био неписмен, Књаз Милош је био изузетан државник са погледом у будућност и говорио је: „Ја сам науман, ако бог да да у Србији направим две капије – једну у Београду према Ћесарској (Аустрији), а другу у Алексинцу према Турској.” И заиста на позив Књаза Милоша, у Алексинац је стигао аустријски архитекта Франц Јанке и 1839. године направио урбанистички план за град, први урбанистички план у овом делу Србије.

Овакав статус Алексинца као граничног града довео је до његовог општег напретка јер су у њему биле смештене разне државне установе. Најзначајнија од њих био је такозвани Карантин у коме су путници из Турске, Грчке, Македоније и Старе Србије, који су се кретали према Европи, били обавезни да у њему проведу 40 дана, а све у циљу откривања заразних болести које су у то време харале у Турској. Тако је Алексинац био предстража за улазак у Европу. Здраствени карантин као прва болница у Алексинцу основан је 1836. године.[1]

Алексинац је био седиште округа, окружног суда, царинарнице и седиште енглеске поште преко које су све вести из Турске ишле у Европу. Књаз Милош је у Алексинцу подигао цркву Светог Николе (која и данас постоји) за коју је говорио: „Хоћу да се српска звона одавде чују у Турској.”

Прва телеграфска веза у Србији успостављена је 1854. године између Београда и Алексинца.

У Алексинцу се отварају прва индустријска предузећа, пивара, 1865. године, парни млинови и нешто касније рудник мрког угља. Године 1865. Указом кнеза Михаила Обреновића отворена је прва гимнизија у овом делу Србије.

Овакво време напретка и својеврсног државног значаја трајало је све до 1876. године, када је започео Први српско-турски рат. У том рату у коме је Србија претрпела неколико узастопних пораза, Алексиинац и околина претрпели су тешке људске и материјалне губитке. Сва села на левој и десној обали Мораве од Ниша до Алексинца била су спаљена до темеља. И поред делимичних паљевина у Алексинцу, Турци, који су заузели град у октобру 1876. године, нису правили велике штете јер је становништво избегло на север, а Турци су штедели кућe да би у њима могли да презиме.

Отоманско извиђање у Делиграду током Првог српско-турског рата

Ослобођење и светски ратови[уреди]

После ослобођења од Турака и стварања прве независне српске државе, српска граница је померена далеко на југ, чиме је Алексинац изгубио свој привредни и административни значај. Изградњом железничке пруге Београд—Ниш 1884. године, Алексинац је заобиђен јер је пруга због техничких проблема и политичких интрига (у Алексиначком крају је избила Тимочка буна) изграђена на левој обали Јужне Мораве.

Због свог стратешког положаја у оба светска рата, Алексинац је био окупиран и разаран. На споменику у порти алексиначке цркве исписано је 350 имена војника и официра изгинулих у Балканским и Првом светском рату. У Алексинцу 17. новембра 1989. догодила се велика несрећа у руднику угља, у јами "Морава", када је живот изгубило 90 рудара.

Шта више и у доба светске цивилизације, крајем 20. века, Алексинац је шест пута бомбардован од стране НАТО авијације. У тим бомбардовањима било је много људских жртава, а разорен и сам центар града.[2]

Демографија[уреди]

У насељу Алексинац живи 13.687 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 39,0 година (37,9 код мушкараца и 40,1 код жена). У насељу има 5.791 домаћинство, а просечан број чланова по домаћинству је 2,94.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.

Демографија[3]
Година Становника
1948. 5.797
1953. 6.788
1961. 8.828
1971. 12.007
1981. 15.734
1991. 17.030 16.722
2002. 17.171 17.665
2011. 16.685
Етнички састав према попису из 2002.[4]
Срби
  
15.823 92,14 %
Роми
  
499 2,90 %
Југословени
  
117 0,68 %
Црногорци
  
78 0,45 %
Македонци
  
54 0,31 %
Хрвати
  
30 0,17 %
Словенци
  
21 0,12 %
Бугари
  
21 0,12 %
Албанци
  
11 0,06 %
Руси
  
9 0,05 %
Муслимани
  
8 0,04 %
Горанци
  
7 0,04 %
Немци
  
3 0,01 %
Мађари
  
3 0,01 %
Власи
  
2 0,01 %
Чеси
  
1 0,00 %
непознато
  
239 1,39 %


Саобраћај[уреди]

Аутопут који пролази поред Алексинца

Алексинац је град са чистим архитектонским и урбанистичким решењима. Главна градска улица протеже се у правцу север-југ, а паралелно с њом постоје све саобраћајнице које повезују Алексинац са Сокобањом. Све те три паралелне улице секу се под правим углом са четири улице у правцу исток-запад, чиме је сачуван урбанистички план из 1839. године. Кроз Алексинац протиче планинска река Моравица која извире источно од Сокобање.

Култура[уреди]

Алексинац је седиште општине која по површини заузима треће место у Србији, али је прилично ретко насељена. Са још два насеља градског типа, Житковцем у коме се налази железничка станица, и Алексиначким Рудником, Алексинац има око 20.000 становника. У Алексинцу је и седиште Општинског суда, Тужилаштва, Полицијске станице и других државних установа. Алексинац је јак образовни и културни центар. У граду постоје три основне школе, три средње школе и једна школа за струковне студије. У граду постоји Центар за културу и уметност, аматерско позориште, Музичка школа, Завичајни музеј и богато опремљена народна библиотека. Алексинац је увек био гостољубив и отворен град. Са парком Брђанка, на коме се налази споменик руским добровољцима изгинулим у рату 1876. године и Руском црквом у селу Горњи Адровац, подигнутом на месту погибије пуковника Рајевског, руског добровољца, који је и погинуо у борби против Турака 20. августа 1876. године, затим са језером Бован, са два средњовековна манастира, у Липовцу и у селу Прасковчу, Алексинац представља значајну туристичку дестинацију у овом делу Србије.

Туризам[уреди]

У непосредној околини Алексинца налази се велики број туристичких места и објеката интересантних за туристе, а неки од њих су:

Спорт[уреди]

Град Алексинац представља седиште фудбалског клуба ФК Напредак Алексинац, који је основан 1929. године, а тренутно се такмичи у Нишкој зони, трећем такмичарском нивоу српског фудбала.[6]

Референце[уреди]

  1. Сто осамдесет година здравства у Алексинцу („Политика”, 28. децембар 2016)
  2. „Српска Хирошима“ се сећа настрадалих 1999. године („Политика”, 5. април 2017)
  3. „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  4. „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  5. „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 
  6. Нишавска окружна лига - 2011/12., www.srbijasport.net

Спољашње везе[уреди]

домаћи сајтови

мапе, карте и снимци