Милан Гавриловић
| Др Милан Гавриловић | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 23. новембар 1882. |
| Место рођења | Београд, Краљевина Србија |
| Датум смрти | 1. јануар 1976. (93 год.) |
| Место смрти | Бетесда, САД |
| Политичка каријера | |
| Политичка странка | Земљорадничка странка |
Др Милан Гавриловић (Београд, 23. новембар 1882 – Бетесда, 1. јануар 1976) је био српски адвокат, дипломата, политичар, доктор права.
Један је од оснивача политичке странке Савез земљорадника, а од 1939. године и њен вођа. Био је директор листа Политика 1924−1930. Први посланик Краљевине Југославије у СССР 1940−41. У емигрансткој влади у Лондону обављао је дужност министра правде, пољопривреде, снабдевања и исхране.
Четник-добровољац 1912. у Првом балканском рату.
Биографија
Рођен је у Београду 23. новембра 1882. у породици Уроша и Агњице Божић. Гавриловић је још као студент 1905. године био учесник четничке акције. Рањен је као четник у бици код Челопека код Старог Нагоричана. Гавриловић је докторирао у Паризу и био је дипломата. Обављао је и дужност секратара Николе Пашића. Као и Милан Ракић, који је такође био дипломата, Гавриловић узима одсуство из Министарства иностраних послова да би као доборовљац-четник учестововао у Првом балканском рату.
Као дипломата служио је у Лондону, Атини, Берлину и Риму. Од јуна 1940. био је посланик Краљевине Југославије у Совјетском Савезу. Био је члан извршног одбора, потпредседник и, после смрти Јована Јовановића Пижона, шеф Земљорадничке странке, од јуна 1939.[1]
Новинарством се бавио од студентских дана. Био је главни уредник Политике. Прихватио се учешћа у влади од 27. марта 1941. године која је окупила представнике парламентарних политичких странака укорењених у народу. Милан Гавриловић је пре Априлског рата био посланик Краљевине Југославије у Совјетском Савезу. Статус званичног југословенског представника у Москви престао му је 6. маја 1941, када га је совјетска влада прогласила обичним грађанином. Крајем јула 1941. именован je за отправника послова југословенске избегличке владе у Москви. По доласку у Лондон (јануара 1942) именован је за министра правде у влади Слободана Јовановића.
Са Слободаном Јовановићем сарађује и у Југословенском народном одбору (1944), а на суђењу генералу Дражи Михаиловићу осуђен је заједно са Слободаном Јовановићем. После рата је живео и преминуо 1. јануара 1976. године у Сједињеним Америчким Државама.
Његова писана заоставштина, настала у периоду 1938—1976, допремљена је у новембру 2013. из Хуверовог института Универзитета Станфорд у САД у Архив Југославије.[2]
Породица
Милан Гавриловић и Јелена Гавриловић, рођена В. Цинцар-Јанковић (1895-1976) имали су сина Алексу и кћерке Вукосаву, Косару, Војиславу и Даринку.
- Инж. Алекса Гавриловић, инж. електротехнике имао је две кћерке.
- Косара (1924) била је удата за Растка Марчетића. Имају једну кћерку.
- Војислава је била удата за Владимира Аџемовића (1926—1970), правника, сина Бранка Аџемовића (1888—1962), краљевског посланика у Турској у Анкари (1937), Египту (1939) и Кејптауну (1941), шефа генералне политичке дирекције Министарства иностраних послова, дипломате, и Аспазије Аџемовић, рођ. Леко, кћерке проф. др Марка Лека. Имају двоје деце.
- Вукосава је била удата за Милана Којена, правника.
- Даринка је била удата за Михаила Гавришева. Има потомства.
Референце
Литература
- Tomasevich, Jozo (1975). War and Revolution in Yugoslavia, 1941–1945: The Chetniks. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0857-9.
- Радојевић, Мира (2010). „Емигрантска влада Краљевине Југославије о југословенско-совјетским односима (погледи Милана Гавриловића)”. Ослобођење Београда 1944: Зборник радова. Београд: Институт за новију историју Србије. стр. 31—51.
- Радојевић, Мира (2012). „Милан Гавриловић о идеји балканске заједнице 1941-1945” (PDF). Наша прошлост. 13: 175—187. Архивирано из оригинала (PDF) 27. 07. 2018. г. Приступљено 27. 07. 2018.